[Шумадинац]

>>> ЈЕКТЕНИЈА ПОСЛЕ ЈЕВАНЂЕЉА. Након читања Јеванђеља следи СУГУБА ЈЕКТЕНИЈА која почиње речима: "Рецимо сви из све душе, и од свега ума свог, рецимо". Ова јектенија, у поређењу са сугубом јектенијом која се произноси на вечерњу или јутрењу, има своје специфичности. Као прво, она садржи сасвим карактеристичну прозбу: "Још се молимо за браћу нашу, свештенике, свештеномонахе, свештенођаконе, и за све у Христу братство наше". Ово указује на то да је наш Типик јерусалимског порекла. Треба знати да се под овим "братством" подразумева јерусалимско братство Светог Гроба, док ми ове речи везујемо за нашу браћу свештенике. Као друго, прозба "Још се молимо за блажене и незаборавне..." на литургијској јектенији има додатак: "За свете патријархе православие, благочестиве Цареве и христољубиве царице". Понекад сугуба јектенија има и нарочите прозбе: "за болесне", "за путнике", поводом суше и томе слично, које се узимају из књиге молебних пјенија, или из посебног одељка који се налази на крају "Јерејског молитвослова". На литургијској сугубој јектенији обично се изоставља прозба "за милост, живот, мир..." која је увек присутна на вечерњу и јутрењу.
За време сугубе јектеније свештеник тихо чита нарочиту "МОЛИТВУ УСРДНОГ МОЉЕЊА". Након читања ове молитве и произношења прозби за надлежног архијереја обично се рашири илитон, а затим и сам Антиминс. Остаје склопљен само горњи део антиминса, који се рашири касније, за време јектеније за оглашене. Треба знати како се правилно слаже Антиминс: најпре се поклапа његов горњи део, потом доњи, затим леви и на крају десни. Приликом саборног служења у откривању Антиминса учествује предстојатељ са двојицом старијих саслужитеља: најпре предстојатељ са старијим саслужитељем открива десни део Антиминса, потом предстојатељ са левим, другим саслужитељем открива леви део, а затим се открива доњи део. Горњи део остаје покривен све до јектеније за оглашене. Такво откривање Антиминса озакоњено је нашом руском праксом. А према упутству Служебника читав Антиминс се "распростире" (односно "шири") одједном, уз закључни возглас јектеније за оглашене, што је на Истоку и сачувано.
По окончању сугубе јектеније понекад се чита посебна молитва. Ми сада читамо Молитву за спасење наше отаџбине.
Затим, ако се врши какав принос за упокојене, произноси се сугуба ЈЕКТЕНИЈА ЗА УПОКОЈЕНЕ, обично уз отворене Царске двери. Она почињеречима: "Помилуј нас, Боже, по великој милости Твојој..." при чему се тајно чита молитва за упокојење починулих: "Боже духова и свакога тела..." која се завршава возгласом: "Јер си Ти васкрсење и живот и покој..." Неумесно је произносити заупокојену јектенију на Литургијама недељом и у дане великих празника.
Потом се Царске двери затварају и произноси се ЈЕКТЕНИЈА ЗА ОГЛАШЕНЕ, која почиње речима: "Оглашени, помолите се Господу". Ова јектенија представља мољење за "оглашене", то јест за оне који се спремају да приме свету Христову веру, али још нису крштени. Према установљеној традицији, код речи "Да им открије Јеванђеље правде" свештеник открива горњи део антиминса. Приликом саборног служења ово чине истовремено двојица свештеника који саслужују: један са десне, а други са леве стране. Уз закључне речи ове јектеније: "Да и они с нама славе..." свештеник узима пљоснати сунђер који лежи унутар антиминса и њиме крстолико осењује Антиминс, а онда га побожно
полаже у горњи десни угао Антиминса. Овим потпуним отварањем Антиминса припрема се место за Свете Дарове и за погребење Тела Господњег, будући да постављање Светих Дарова на Престо символизује погребење Тела Господњег скинутог са крста. Док се произноси јектенија за оглашене, свештеник чита нарочиту тајну "МОЛИТВУ ЗА ОГЛАШЕНЕ пре светог Узношења". Овде ћемо да приметимо још и то да се почев од ове молитве текст тајних молитава на Литургији светог Јована Златоустог разликује од текста тајних молитава на Литургији светог Василија Великог.
После закључног возгласа ове јектеније ђакон позива оглашене да напусте молитвено сабрање три пута понављајући возглас: "Ви који сте оглашени, изиђите; оглашени, изиђите; ви који сте оглашени, изиђите..." Када у служби учествује неколико ђакона, онда редом произносе тај возглас. У старини су сви оглашени пре изласка из цркве добијали нарочити благослов епископа. По изласку оглашених започиње трећи и најважнији део Литургије, коме могу да присуствују само верни, то јест већ крштени хришћани, који се не налазе под забраном или одлучењем. Зато се тај део Литургије назива Литургијом верних.