03-03-2015, 02:52 AM
5. ЛИТУРГИЈА СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА. ЛИТУРГИЈА ВЕРНИХ
Литургија верних данас почиње одмах након Литургије оглашених, без икаквог прекида, возгласом ђакона: "А ви који сте верни, опет и опет у миру Господу се помолимо". Затим се произносе једна за другом две мале јектеније, а уз сваку од њих чита се посебна молитва: "МОЛИТВА ВЕРНИХ ПРВА, коју свештеник говори тихо, пошто распростре антиминс" и "МОЛИТВА ВЕРНИХ ДРУГА". Свака од ових малих јектенија завршава се возгласом ђакона: "Премудрост", што треба да нас подсети на нарочиту важност предстојеће службе, то јест на Премудрост Божију, која треба да се пројави кроз најузвишенију хришћанску Свету Тајну - Евхаристију. Возглас "Премудрост" произноси се уместо уобичајеног позива да себе и сав свој живот предамо Богу, којим се у другим приликама обично завршавају мале јектеније.
Непосредно након возгласа "Премудрост" следи возглас свештеника којим се јектенија завршава. После прве јектеније свештеник возглашава: "Јако подобајет Тебје всјакаја слава, чест и поклоњеније..." ("Јер Теби приличи свака слава част и поклоњење..."), а после друге следи нарочити возглас: "Јако да под державоју Твојеју всегда храними, Тебје славу восилајем, Отцу, и Сину, и Свјатому Духу, ниње, и присно, и во вјеки вјеков" ("Да свагда чувани влашћу Твојом, Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова"). Постоји разлика у произношењу друге од ових јектенија у случају када свештеник служи са ђаконом, и када служи сам. У првом случају ђакон осим уобичајених прозби мале јектеније произноси још и три прве прозбе велике јектеније и прозбу: "О избавитисја нам..." ("Да се избавимо..."). Кад свештеник служи сам, он ове прозбе не произноси. У првој молитви верних свештеник благодари Богу зато што га је Он удостојио да и сада стане пред Његов свети Жртвеник. Ова молитва подсећа нас на то да је у старини Литургија оглашених служена изван олтара и да је тек на пометку Литургије верних свештеник улазио у олтар и прилазио Престолу, благодарећи Богу за то што га удостојава да стане пред Његов свети Жртвеник, како је у оно време називан Престо, јер то што ми данас називамо Жртвеником у старини је носило назив "предложение". У другој молитви верних свештеник моли Бога за очишћење свих присутних од сваке нечистоте телесне и духовне, за духовни напредак оних који се моле и да буду удостојени да се свагда неосуђено причешћују светим Христовим Тајнама.
ХЕРУВИМСКА ПЕСМА. После возгласа друге мале јектеније одмах се отварају Царске двери и појци почињу да спорим и отегнутим напевом певају такозвану Херувимску песму. Њене речи су следеће:
"Иже херувими тајно образујушче, и животворјашчеј Тројицје трисвјатују пјесњ припјевајушче, всјакоје ниње житејскоје отложим попеченије - Јако да Царја всјех подимем, ангелскими невидимо дориносима чинми; алилуја, алилуја, алилуја".
У преводу на српски језик:
"Ми који херувиме тајанствено изображавамо, и животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо - као они који ће примити Цара свих, анђелским силама невидљиво праћенога; алилуја, алилуја, алилуја".
Ова песма је, према сведочанству Георгија Кедрина, састављена и уведена у употребу у шестом веку, за владавине благочестивог цара Јустина Другог, како би током преношења Дарова са Жртвеника на Престо испуњавала душе оних који се моле најпобожнијим осећањима. У овој песми Црква као да нас позива да се угледамо на херувиме, који, стојећи пред Престолом Господа славе, непрестано певају и прослављају Га трисветом песмом: "Свети је, Свети, Свети, Господ Саваот", и да оставимо све мисли и бриге о било чему земаљском; јер у то време Син Божији уз свечану пратњу Анђела невидљиво улази у олтар како би на часној Трпези принео Себе Богу Оцу на жртву за грехе људског рода и понудио Своје тело и крв за храну вернима. Ова херувимска песма у суштини представља скраћену верзију древне песме која је раније свагда певана на најстаријој Литургији светог апостола Јакова, Брата Господњег, а сада се код нас пева само на Велику Суботу, на Литургији светог Василија Великог која се служи тога дана: "Да молчит всјакаја плот человјеча и да стоит со страхом и трепетом, и ничтоже земноје в себе да помишљајет, Цар бо царствујушчих и Господ господствујушчих приходит заклатисја, и датисја в сњед верним. Предходјат же сему лици ангелсти со всјаким началом и властију: многоочити херувими и шестокрилати серафими, лица закривајушче и вопијушче пјесњ: алилуја, алилуја, алилуја" ("Нека умукне свако тело човечије, и нека стоји са страхом и трепетом, и нека ништа земаљско не помишља у себи; јер Цар царева и Господ господара долази да буде заклан и да даде Себе за храну вернима; а испред Њега иду хорови Анђела, са сваким Началством и Влашћу, многооки Херувими и шестокрили Серафими, заклањајући лица и кличући песму: алилуја алилуја, алилуја").
А у Велики Четвртак, на Литургији светог Василија Великог, уместо Херувимске, пева се песма која изражава идеју празника, замењујући многе песме за тај велики дан, када је Господ установио саму Свету Тајну Причешћа.
"Вечери Твојеја тајнија днес, Сине Божиј, причастника мја прими: не бо врагом Твојим тајну повјем, ни лобзанија Ти дам јако Јуда, но јако разбојник исповједају тја: помјани мја Господи, јегда придеши во цартвији Твојем; алилуја, алилуја, алилуја" ("Прими ме данас, Сине Божији, за причасника Твоје Тајне вечере, јер нећу казати тајну непријатељима Твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: помени ме, Господе, када дођеш у Царству Твоме; алилуја, алилуја, алилуја").
За време певања херувимске песме свештеник стоји пред Престолом и чита нарочиту тајну молитву која почиње речима: "Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи Литургију Теби, Цару славе..." у којој моли да Господ, "ношен на престолу херувимском", очисти његову душу и срце од зле савести, и удостоји га да свештенодејствује свето и пречисто Тело Његово и пречасну Крв, и да ови дарови буду принесени преко њега, грешног и недостојног слуге. За то време ђакон, који је на самом почетку Херувимске песме узео од свештеника благослов за кађење, кади читав олтар и свештеника, а затим са свете иконе, појце и народ, при чему је прихваћено да прво окади олтар, па изађе да би окадио иконостас, а онда се врати у олтар како би окадио свештеника, након чега поново излази на Царске двери и кади појце и народ. На крају, када окади Царске двери и иконе Спаситеља и Мајке Божије, ђакон улази у олтар, кади Престо само спреда и свештеника, а онда се заједно са њим клања пред Престолом. Свештеник са рукама подигнутим увис три пута говори прву половину Херувимске песме, а ђакон је сваки пут завршава, говорећи другу половину, након чега се клањају по једном. Када три пута изговоре Херувимску песму, поклоне се један другоме и целивају Престо, они одлазе, не обилазећи Престо у круг, лево ка Жртвенику, како би започели Велики вход. Када ђакона нема, свештеник кади сам, након што прочита тајну молитву. За време кађења и он и ђакон говоре у себи педесети псалам.
ВЕЛИКИ ВХОД. Након што буде отпевана прва половина Херувимске песме, закључно са речима: "Сваку сада животну бригу оставимо", обавља се такозвани Велики вход, то јест свечано преношење припремљених Светих Дарова са Жртвеника на Престо, где се они постављају на раширени антиминс. Историјски, Велики вход се објашњава тиме што се у старини "предложение" где су на проскомидији припремани Свети Дарови, налазило изван олтара, па су зато, када би се приближило време претварања Светих Дарова, они свечано преношени у олтар, на Престо. Символички, Велики вход представља одлазак Господа Исуса Христа на добровольна страдања и крену смрт.
Велики вход започиње тако што свештеник и ђакон прилазе Жртвенику. Свештеник кади Свете Дарове три пута се молећи у себи: "Боже, милостив буди мени грешном". Ђакон Му говори: "Узми, владико". Свештеник узима воздух са Светих Дарова и полаже га на плећа ђакону, говорећи: "Подигните руке своје ка Светињи и благословите Господа". Затим, узевши свети дискос ставља га ђакону на главу, са сваком пажњом и побожношћу. При томе свештеник говори ђакону: "Свештено ђаконство твоје да помене Господ Бог у Царству Своме, свагда, сада, и увек, и у векове векова", а ђакон, прихватајући дискос и целивајући свештеникову руку говори: "Свештенство твоје да помене Господ Бог..." Узимајући дискос ђакон клечи десно од Жртвеника на једном колену, држећи о једном прсту десне руке кадионицу коју је претходно примио од јереја, тако да би му се она спуштала иза леђа након што му јереј преда дискос. Подигавши се са колена, ђакон креће први, излазећи кроз северне двери на солеју, а свештеник узима у руке свети путир и иде за њим. Ако служе два ђакона, на плећа једнога од њих полаже се воздух, и он иде напред са кадионицом, а старији по чину ђакон на глави носи дискос. Ако служи неколико свештеника саборно, онда други по чину свештеник носи крет, трећи копље, четврти кашичицу и тако редом. Испред њих иду свећеносци. По завршетку певања Херувимске песме, када вход већ крене, ђакон гласно изговара "помињање Великог входа", које за њим наставља и свештеник, а ако је служење саборно, онда и други свештеници, сви по реду, при чему је уобичајено да помињање заврши старији свештеник. Када заврши своје помињање ђакон улази на Царске двери у олтар и зауставља се код предњег десног угла свете Трпезе, где клекне на колено, држећи и даље дискос на глави и чекајући да у олтар уђе свештеник, који узима дискос и поставља га на Престо. Свештеник (ако је саборно служење онда и други свештеници) произноси помињање стојећи на солеји лицем окренут ка народу, а на крају помињања кретолико осењује народ предметом који држи у рукама. Пракса помињања у различитим периодима није увек била сасвим једнообразна. Помињане су и данас се помињу грађанске и духовне власти, а у закључку најстарији свештеник помиње: "Вас и све православне хришћане да помене Господ Бог у Царству Своме, свагда, сада и увек и у векове векова". Неправилно чине неки савремени свештеници који произвольно проширују ово помињање на Великом входу, убацујући читав низ разних помињања која нису наведена у Служебнику, нити прописана од стране црквених власти. Сваки самовољни додатак, а тим пре неуки, како сад често бива, у богослужењу је неуместан и недоличан. Ушавши у олтар свештеник ставља свети путир на раширени антиминс са десне стране, а онда узима дискос са ђаконове главе и ставља га са леве стране. Потом скида покриваче са путира и дискоса, узима воздух са ђаконових леђа, окади га и њиме покрике дискос и путир заједно. Постављање Светих Дарова на Престо и њихово покривање воздухом символизује скидање Господа са крста и Његово полагање у гроб. Док ово чини свештеник у себи (полугласно) говори тропар Велике Суботе: "Благообразниј Јосиф с древа сњем пречистоје тјело Твоје, плаштаницеју чистоју обвив и благоуханијими во гробје новје закрив положи" ("Благообразни Јосиф, скинувши с дрвета пречисто тело Твоје, обави га чистом плаштаницом, и мирисима помазавши, у нови гроб сахрани Га"). А затим и друге тропаре који се певају на пасхалним часовима, који такође говоре о погребењу Господа: "Во гробје плотски, во адје же с душеју, јако Бог..." ("У гробу телесно, у аду с душом, као Бог" и: "јако живоносец, јако раја красњејши..." ("као живоносан, као лепши од раја...") Када окади воздух, покривајући њиме Свете Дарове свештеник опет чита "Благообразни Јосиф..." а затим три пута кади тако припремљене Свете Дарове, произносећи завршне речи 50. псалма: "Ублажи, Господи, благовољенијем Твојим Сиона..." ("По доброти Својој, Господе, чини добро Сиону...") Под "Сионом" се овде подразумева Црква Христова, а под "зидовима јерусалимским" учитељи вере - епископи и презвитери, који чувају "град", то јест Цркву, од напада непријатеља; под "жртвом правде, приносима и жртвама паљеницама" подразумева се Бескрвна Жртва, која треба да се саврши током предстојећег тајнодејства, а чију су праслику представљале старозаветне жртве. После свега тога затварају се Царске двери и навлачи завеса, што символизује затварање Гроба Господњег великим каменом, стављање печата и постављање страже на Гроб. Уједно, ово показује да људи нису видели прослављено стање Богочовека у време Његовог страдања и смрти. После кађења Светих Дарова свештенослужитељи траже један од другога молитве за себе, како би били достојни да саврше тако велику Свету Тајну. Свештеник, пошто је дао кадионицу и спустио фелон (у старини, фелон је напред био дугачак, па је уочи Великог входа подизан и причвршћиван помоћу дугмади, а сада се спуштао), приклонивши главу, говори ђакону: "Помоли се за мене, брате и саслужитељу". На ову смирену молбу ђакон одговара јереју: "Да помене Господ Бог свештенство твоје у Царству Твоме" (односно "Дух Свети доћи ће на тебе и сила Вишњега осениће те"). Потом ђакон, приклонивши и сам главу и држећи орар са три прста десне руке, говори свештенику: "Помени ме, владико свети". Свештеник говори: "Дух Свети доћи ће на тебе и сила Вишњега осениће те" (односно: "Да те помене Господ Бог у Царству Своме, свагда, сада и увек и у векове векова").
Ђакон одговара: "Исти Дух помаже нам у све дане живота нашег. Помени ме владико свети". Свештеник благосиља ђакона руком говорећи: "Да те помене Господ Бог у Царству Своме, свагда, сада и увек и у векове векова". Ђакон одговара "Амин" и, целивавши руку свештенику, излази из олтара на северне двери како би произнео прозбену јектенију која следи по окончању Херувимске песме (У Архијерејском Служебнику изложен је другачији поредак обраћања архијереја саслужитељима и ђакону, и одговори ђакона).
Ако свештеник служи сам, без ђакона, онда носи путир у десној руци, а дискос у левој, и сам произноси сва уобичајена помињања у целини.
На архијерејског служби архијереј пре почетка Херувимске песме, након читања тајне молитве, умива руке на Царским дверима, а након читања Херувимске песме одлази до Жртвеника, и сам савршава проскомидију за себе, помињући све архијереје и све саслужитеље, који један за другим прилазе и целивају га у десно раме, говорећи: "Помени ме, преосвећени владико, тога и тога". Архијереј не излази сам на Велики вход, него прима код царских двери прво дискос од ђакона, а потом путир од најстаријег свештеника, при чему сам произноси читаво помињање, делећи га на две половине: једну говори са дискосом у рукама, а другу са путиром. Свештенство тада обично никога не помиње, само понекад ђакон на почетку помиње архијереја који служи. На архијерејској служби Царске двери и завеса се (од почетка Литургије) не затварају, него остају отворени све до тренутка причешћа свештенослужитеља.
Треба имати на уму да после Херувимске песме никакво вађење частица из просфора више није допустиво.
На покривач који је скинут са дискоса и положен на леву страну Престола полаже се обично престони крст, а покрај њега копље и кашичица који ће свештенику потом бити потребни ради ломљења Светих Дарова и причешћивања верних.
ПРОЗБЕНА ЈЕКТЕНИЈА. По завршетку читаве Херувимске песме ђакон излази кроз северна врата на амвон и произноси Прозбену јектенију која почиње речима: "Допунимо молитву своју Господу". За ову прозбену јектенију карактеристично је то, што се на самом почетку допуњава са три прозбе: "За предложене часне дарове..." "За овај свети храм..." "Да нас избави..." Ако се Литургија служи после вечерње, као на пример у навечерје Рождества Христовог и Богојављења, на празник Благовести кад падне у обичне дане Великог поста, на Велики Четвртак и Велику Суботу, онда ову јектенију треба започети речима: "Допунимо вечерњу молитву своју Господу"... За време прозбене јектеније свештеник у олтару тихо чита "МОЛИТВУ ПРИНОШЕЊА, која се говори после стављања Божанских Дарова на свети Престо". Ова молитва као да представља продужетак оне коју је свештеник читао на крају проскомидије пред Жртвеником. У њој свештеник моли Господа да га "оспособи" за приношење Дарова и духовних жртава за грехе свих људи и поново после проскомидије призива благодат Духа Светога "на ове предложене дарове". Крај ове молитве: "Милосрђем Тединороднога Сина Твога, са Којим си благословен, са пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова" свештеник гласно произноси по окончању јектеније, а затим се окреће лицем народу и предаје "Мир свима", на шта му појци, у име свих присутних, као и обично одговарају: "И духу твоме". Овим се објављује опште помирење пре но што наступи тренутак савршавања велике Свете Тајне, и у знак тога потом бива целивање.
ЦЕЛИВ МИРА. Стојећи на свом уобичајеном месту на амвону ђакон возглашава: "Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали..." Продужавајући ђаконове речи, као да одговарају кога исповедамо, појци певају: "...Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу Једносуштну и нераздељиву". Свештеник се за то време три пута клања пред светим Престолом и уз сваки поклон говори о својој љубави према Господу речима 17. псалма, стих 2: "Љубићу Те, Господе, крепости моја. Господ је тврђава моја, и прибежиште, и избавитељ мој", након чега целива покривене Свете Дарове, и то најпре врх светог дискоса, затим врх светог путира, и коначно крај свете Трпезе испред себе. Ако Литургију служе два или три свештеника, сви они чине исто, прилазећи Престолу спреда, а затим одлазе на десну страну и, стајући тамо у реду, узајамно се целивају, изражавајући тиме своју братску љубав један према другоме. Најстарији при томе говори: "Христос међу нама", а млађи одговара:
"И јесте и биће", па целивају један другога у оба рамена и у руку. Исто треба да чине и ђакони, ако их је више: они целивају крст на својим орарима, а потом и један другога у раме и изговарају исте речи.
Овај обичај међусобног целивања веома је древног порекла. Њега спомињу најранији хришћански писци, као на пример свети мученик Јустин Философ, свети Климент Александријски и други. У старини у овом тренутку и мирјани су целивали један другог: мушкарци мушкарце, а жене жене. Ово целивање требало је да означи потпуно унутрашње помирење свих присутних у храму уочи наступајућег страшног тренутка приношења велике Бескрвне Жртве, по заповеди Христовој: Ако, дакле, принесет дар свој Жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред Жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт. 5,2324). Ово целивање означава не само помирење, него и потпуно унутрашње јединство и јединомислије, услед чега се непосредно потом објављује Символ вере. Ту је и разлог због чега је немогуће заједничко савршавање Евхаристије са јеретицима, са којима нема таквог јединства и јединомислија. Међусобно целивање рамена означава да сви једнако подлажу јарму Христовом и једнако носе његов јарам на својим плећима. Није познато када је тачно изашао из употребе тај дирљиви обред узајамног целивања свих верних, али и сада кад чују возглас "Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали", сви присутни у храму треба у мислима да се измире са свима и да опросте један другом све увреде. После овог целива мира и исповедана свога потпуног јединомислија и једнодушности логички следи исповедање своје вере.
СИМВОЛ ВЕРЕ. Ђакон се благо поклони на месту на коме стоји, целива свој орар онде где је слика крста, и подигавши мало десну руку, којом са три прста држи орар, произноси: "Двери, двери, с премудрошћу пазимо!" При томе се повлачи завеса на Царским дверима и народ изван олтара одмереним гласом говори исповедање вере: "Верујем у Једнога Бога Оца..." Возгласом: "Двери, двери..." ђакон је у старини давао знак ипођаконима и вратарима (привратницима) да пазе на двери храма, како не би ушао неко ко је недостојан да присуствује савршавању највеће хришћанске Свете Тајне које управо започиње. У данашње време овај возглас има само символичко, али ипак веома важно значење. Свети патријарх Герман Цариградски ово објашњава тако, да ми у том тренутку треба да затворимо двери свога ума, како у њих не би ушло ништа лоше и греховно, и да пазимо само на ону премудрост која ће се чути у речима Символа вере који се чита одмах потом. Завеса која се у том тренутку отвара символизује одваљивање камена са гроба и бекство страже која је била постављен код гроба, а такође и то да је тајинство нашег спасења, од века скривено, по васкрсењу Христовом открива се и постаје познато читавом свету. Речима: "...с премудрошћу пазимо!" ђакон позива оне који се моле да буду посебно пажљиви према целокупном свештенодејству које даље следи и у коме се исказала Божанска премудрост. Читање Символа вере није било уведено одмах. У старини на Литургији с га читали само једном годишње, на Велики Петак, а такође и приликом крштења оглашених. Од краја петог века у Антиохијској Цркви Символ вере почињу да читаку на свакој Литургији, а од 511. године патријарх Тимотеј је његово читање увео и у Константинопољској области. Код нас у руским црквама Символ вере се обично пева, понегде и од стране свог присутног народа, али на Истоку се чита, и то чини обично неко од старијих клирика или посебно заслужних мирјана.
На почетку певања или читања Символа вере свештеник скида воздух са Светих Дарова, како они приликом савршавања Евхаристије не би остали покривени, и при томе подиже воздух изнад Светих Дарова, где њиме лагано лелуја и говори исто што и народ. Ако служи неколико свештеника, сви они држе воздух за крајеве и лелујају њиме заједно са предстојатељем. Ако служи архијереј, онда он скине митру и сагне главу према Светим Даровима, а свештеници лелујају воздухом истовремено изнад Светих Дарова и његове сагнуте главе. Ово лелујање воздухом символизује осењивање Духом Божијим, а уједно подсећа на земљотрес до кога је дошло приликом Христовог васкрсења. Ова радња на Истоку је имала и практичан значај, да Свети Дарови буду заштићени од инсеката, којих је тамо нарочито много, услед чега је све време док су Свети Дарови остајали откривени, ђакон махао изнад њих покривачем или рипидом. Стога, према упутству служебника, свештеник престаје да лелуја воздухом онда када ђакон, после Символа вере и возгласа "Стојмо смерно..." уђе у олтар и замени свештеника, тако што "узевши рипиду, побожно лелуја над светињом". А свештеник, пошто је у себи изговорио Символ вере, побожно целива воздух, слаже га и полаже лево на светој Трпези говорећи: "Благодат Господа..."
КАНОН ЕВХАРИСТИЈЕ или АНАФОРА (Узношење). После Символа вере и неколико припремних возгласа започиње најважнији део Божанствене литургије који се назива "Канон Евхаристије", или "Анафора" (од грчког αναφέρω, што значи "узносим"), јер се у том делу Литургије и савршава сама Света Тајна Евхаристије, или претварања Светих Дарова у Тело и Крв Христову, кроз њихово узношење и освећење приликом читања нарочите евхаристијске молитве. Ова евхаристијска молитва је заправо једна, али се чита тајно и неколико пута прекида возгласима који се произносе наглас. У централном делу ове молитве савршава се "Узношење Светих Дарова", услед чега се тај најважнији део Литургије назива још и "Анафора".
После Символа вере ђакон, док још стоји на амвону, возглашава "Стојмо смерно, стојмо са страхом, пазимо да свето Узношење у миру принесемо" (односно: "да свети Принос у миру узнесемо"), те одмах улази у олтар, и то не на јужне двери, као обично, него на северне - оне на које обично излази. Ове речи, по објашњењу светог Јакова, брата Господњег, и светог Јована Златоуста, означавају да треба да стојимо онако како се стоји пред Богом, са страхом, смирењем и љубављу, како бисмо у мирном расположену духа принели Богу "свето Узношење", то јест Свете Дарове. На ове ђаконове речи појци у име свих верујућих одговарају: "Милост мира, жртву хвале", то јест изјављујемо спремност да обавимо жртвоприношење Господу не само у миру и једнодушности са ближњима, него и са осећањем милосрђа према њима: по објашњењу Николе Кавасиле ми приносимо "милосрђе Ономе Који је рекао: Милости хоћу, а не жртве. А милост је плод најчистијег и најнепоколебљивијег мира, кад душу не узбуђују никакве страсти и када јој ништа не смета да се испуни милошћу и жртвом хвале". Другим речима, позив: "Стојмо смерно..." показује нам да треба да будемо у миру са свима - са Богом, са ближњима, и да у миру приносимо свету Жртву, јер "Милост мира, жртва хвале" - то је иста она жртва која нам је милошћу Божијом даровала вечни мир са Богом, са самим собом и са свима ближњима. Ми Богу у Евхаристији уједно приносимо и "жртву хвале" - израз благодарности и свештеног одушевљења због Његовог великог подвига искупљења људског рода.
Затим се свештеник окреће народу како би га припремио за предстојећу велику и страшну Свету Тајну, уз речи апостолског поздрава: "Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, да буде са свима вама (2. Кор. 13,13)". Архијереј код ових речи излази из олтара на амвон и осењује присутне дикиријом и трикиријом, док свештеник благосиља руком окренувши се на запад. Овим речима они који се моле траже од сваког лица Пресвете Тројице нарочити дар: од Сина - благодат, од Оца - љубав, од Духа Светога - општење или заједницу са Њим. На ову добронамерну жељу свештеника или архијереја, појци у име читавог народа одговарају: "И са духом твојим", што изражава братско јединство клира и народа. Свештеник потом возглашава: "Горе имајмо срца!" позивајући тиме оне који се моле да оставе све земаљско, да се мислима и срцем узнесу "горе", то јест ка Богу, и да се у потпуности посвете само размишљању о предстојећој великој Светој Тајни. Појци у име свих верујућих одговарају сагласношћу на овај позив: "Имамо их ка Господу", то јест ми смо се срцем већ обратили Богу, наравно не у духу гордости, него у смислу жеље да се ово оствари и да се заиста одвојимо од свега земаљског (Неки свештеници приликом произношења овог возгласа подижу руке. Архимандрит Кипријан Керн пише: "Поменуте речи по пропису јерусалимског Служебника треба да се произносе са подигнутим рукама. Наш служебник не прописује тако нешто, али ово је озакоњено готово општеприхваћеном праксом"). "Горе имајмо срца!" - то је један од најстаријих литургијских возгласа, који спомиње још свети Кипријан Картагински, који овако објашњава његов смисао: "(они који се моле) не треба тада да мисле ни о чему другом, него само о Господу. Нека се њихова прса затворе за противно, и нека буду отворена само за Господа. Да не допустимо непријатељу да уђе у нас за време молитве".
Одмах затим свештеник возглашава "Заблагодаримо Господу". Овим речима започиње сама Евхаристијска молитва, или Канон Евхаристије - та срж Божанствене литургије која води порекло из апостолских времена. Реч "Евхаристија" (ευχαριστία) у преводу са грчког значи "Благодарење". Сам Господ Исус Христос је, установљавајући на Тајној Вечери ову велику Свету Тајну, како о томе причају тројица првих јеванђелиста, почео од благодарења Богу и Оцу (Лк. 22,17-19; Мт. 26,27 и Мк. 14,23).
Све древне Литургије без изузетка, почев од "Учења Дванаесторице Апостола" и Литургије описане код светог мученика Јустина Философа, анафору почињу управо овим речима: "Заблагодаримо Господу". И све евхаристијске молитве које су до нас дошле, као садржај имају благодарење Господу за сва Његова доброчинства људском роду. Одговарајући на овај возглас свештеника појци певају: "Достојно је и праведно благодарити Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици једносуштној и нераздељивој". Свештеник у том тренутку почиње да чита Евхаристијску молитву, изговарајући њене речи тајно, за себе. Ова молитва се потом прекида возгласима који се произносе наглас, а завршава се призивом Духа Светога, претварањем хлеба и вина у Тело и Крв Христову, и молитвом за живе и упокојене - "за све и сва" за које се приноси ова Велика Бескрвна Жртва.
У Литургији светог Јована Златоустог ова тајна молитва започиње речима: "Достојно је и праведно Тебе певати, Тебе благосиљати, Тебе хвалити, Теби благодарити..." У њој свештеник благодари Богу за сва Његова доброчинства, како за она која су нам знана, тако и за незнана, а нарочито за стварање света, промишљање о њему, милосрђе према људском роду и, као круну свих доброчинстава Божијих - за искупљујући подвиг Јединородног Сина Божијег. На крају првог дела ове молитве свештеник благодари Господу зато што је изволео да прими ову службу из наших руку, иако пред Њим непрестано стоје анђелске силе које Му узносе хвалу и прослављају Га. Даље свештеник већ наглас возглашава: "Победничку песму певајући, кличући, узвикујући и говорећи", а појци продужавају овај возглас свештеника свечано певајући: "Свети је, Свети, Свети, Господ Саваот; пуно је небо и земља славе Твоје; Осана на висинама, благословен који долази у име Господње; Осана на висинама". На тај начин, овај свештеников возглас, који изван контекста делује неразумљив онима што не познају текст Евхаристијске молитве, представља зависну реченицу којом се завршава први део молитве и започиње нарочита песма: "Свети је, Свети, Свети..." На овај возглас, ђакон, који је претходно ушао са амвона у олтар кроз северне двери (једини случај када ђакон улази кроз северне двери), и стоји са леве стране Престола, узима свету звездицу са дискоса, чини над њиме знак крста, целива је и оставља по страни, тамо где су и покривачи. Возглас нас подсећа на шестокриле серафиме који су се, узносећи непрестану хвалу Господу, како то описује тајновидац свети апостол Јован у Откривењу, а свети пророк Исаија у Старом Завету, јављали у виду тајанствених бића, од којих је једно било налик лаву, друго телету, треће човеку и четврто орлу. Сходно различитим начинима славословља које су користила ова тајанствена бића, употребљавају се изрази: "певајући" ("појушче"), који се односи на орла, "кличући" ("вопијушче"), који се односи на теле, "узвикујући" ("взивајушче"), који се односи на лава и "говорећи" ("глагољушче"), који се односи на човека (види: Отк. 4,6-8; Јез. 1,5; Ис. 6,2-3).
Овај први део евхаристијске молитве, који се завршава анђеоским славословљем, говори првенствено о творачкој делатности Бога Оца и носи назив "Префацио (лат. Praefatio - уводне речи)", други део евхаристијске молитве, који се назива "Санктус (лат. Sanctus - Свет)", прославља искупљујући подвиг ваплоћеног Сина Божијег, а трећи део, који садржи призив Духа Светога носи назив "Епиклезис", или Епиклеза.
Анђеоском славословљу Господа: "Свети је, Свети, Свети..." придодаје се свечани поздрав оних који су дочекали Господа са палмовим гранама, када је ишао у Јерусалим на добровольно страдање: "Осана на висинама..." (узето из 117. псалма). Ово је прави моменат да се поменуте речи присаједине анђеоском славословљу, јер Господ као да као да на свакој Литургији поново долази да би принео Себе на жртву и дао се као храна вернима. Он са небеса долази у храм као у тајанствени Јерусалим како би принео Себе на жртву на светој Трпези, као на новој Голготи, и ми истим овим речима прослављамо Његов долазак к нама. Ова песма се у том тренутку Свете Евхаристије употребљава још од апостолских времена.
Свештеник у том тренутку чита други део тајне евхаристијске молитве, Sanctus, који започиње речима: "Са овим блаженим силама..." Овај део молитве представља подсећање на искупљујући подвиг Христов, а завршава се возглашавањем самих установљујућих речи Свете Тајна из Јеванђеља: "Узмите, једите, ово је Тело Моје, које се ради вас ломи за отпуштење грехова" и: "Пијте из ње сви: ово је Крв Моја Новог Завета, која се ради вас и ради многих пролива за отпуштење грехова" (Мт.26,26-28; Мк. 14,22-24 и Лк. 22,19-20). На сваки од ових возгласа појци одговарају: "Амин". Приликом произношења ових речи ђакон десном руком, држећи орар са три прста, показује свештенику најпре дискос, а затим путир. Истовремено и свештеник "сапоказује" руком. Ако саборно служи неколико јереја, они ове речи тихо изговарају заједно са предстојатељем. Појци певају "Амин", изражавајући тиме општу дубоку веру свих који се моле у Божанственост Свете Тајне Евхаристије и духовно јединство свих у овој непоколебљивој вери.
АНАМНЕЗА:Након произношења Христових речи, свештеник спомиње све оно што је Господ Исус Христос учинио за спасење људи, и на основу чега свештенослужитељи приносе Бескрвну, прозбену и благодарну Жртву. Ово чини у краткој, тајној молитви "Сећајући се дакле..." која се завршава возгласом: "Твоје од Твојих Теби приносећи ради свих и за све". Твоји дарови, Твоја Бескрвна Жртва, од Твојих, то јест од Твојих твари, од онога што си Ти створио, "Теби приносећи ради свих и за све", то јест "због свега" и "у погледу свега", у вези са свим делима нашег греховног живота, како би нам Ти узвратио не по нашим гресима, него по Твоме човекољубљу, "и за све" то јест за све што си учинио људима. Кратко речено: "приносимо умилостивљујућу жртву због грехова и благодарну жртву због спасења које нам је омогућено". У многим грчким служебницима, како древним рукописним, тако и савременим штампаним, уместо нашег "приносећи" стоји "приносимо" па тако наша зависна реченица код њих представља главну.
Приликом овог возгласа савршава се такозвано узношење (подизање) Светих Дарова. Ако са свештеником служи и ђакон, онда узношење врши он, а не сам свештеник, који само произноси возглас. Ђакон укрштеним рукама узима дискос и путир, при чему десну руку ставља изнад леве и њоме узима дискос који стоји лево, док левом узима Чашу која стоји десно, и подиже их изнад Престола. У служебнику се не каже да путиром и дискосом треба начинити знак крста у ваздуху, али то многи по обичају чине. Ако нема ђакона, онда сам свештеник подиже свети дискос и Чашу.
Литургија верних данас почиње одмах након Литургије оглашених, без икаквог прекида, возгласом ђакона: "А ви који сте верни, опет и опет у миру Господу се помолимо". Затим се произносе једна за другом две мале јектеније, а уз сваку од њих чита се посебна молитва: "МОЛИТВА ВЕРНИХ ПРВА, коју свештеник говори тихо, пошто распростре антиминс" и "МОЛИТВА ВЕРНИХ ДРУГА". Свака од ових малих јектенија завршава се возгласом ђакона: "Премудрост", што треба да нас подсети на нарочиту важност предстојеће службе, то јест на Премудрост Божију, која треба да се пројави кроз најузвишенију хришћанску Свету Тајну - Евхаристију. Возглас "Премудрост" произноси се уместо уобичајеног позива да себе и сав свој живот предамо Богу, којим се у другим приликама обично завршавају мале јектеније.
Непосредно након возгласа "Премудрост" следи возглас свештеника којим се јектенија завршава. После прве јектеније свештеник возглашава: "Јако подобајет Тебје всјакаја слава, чест и поклоњеније..." ("Јер Теби приличи свака слава част и поклоњење..."), а после друге следи нарочити возглас: "Јако да под державоју Твојеју всегда храними, Тебје славу восилајем, Отцу, и Сину, и Свјатому Духу, ниње, и присно, и во вјеки вјеков" ("Да свагда чувани влашћу Твојом, Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова"). Постоји разлика у произношењу друге од ових јектенија у случају када свештеник служи са ђаконом, и када служи сам. У првом случају ђакон осим уобичајених прозби мале јектеније произноси још и три прве прозбе велике јектеније и прозбу: "О избавитисја нам..." ("Да се избавимо..."). Кад свештеник служи сам, он ове прозбе не произноси. У првој молитви верних свештеник благодари Богу зато што га је Он удостојио да и сада стане пред Његов свети Жртвеник. Ова молитва подсећа нас на то да је у старини Литургија оглашених служена изван олтара и да је тек на пометку Литургије верних свештеник улазио у олтар и прилазио Престолу, благодарећи Богу за то што га удостојава да стане пред Његов свети Жртвеник, како је у оно време називан Престо, јер то што ми данас називамо Жртвеником у старини је носило назив "предложение". У другој молитви верних свештеник моли Бога за очишћење свих присутних од сваке нечистоте телесне и духовне, за духовни напредак оних који се моле и да буду удостојени да се свагда неосуђено причешћују светим Христовим Тајнама.
ХЕРУВИМСКА ПЕСМА. После возгласа друге мале јектеније одмах се отварају Царске двери и појци почињу да спорим и отегнутим напевом певају такозвану Херувимску песму. Њене речи су следеће:
"Иже херувими тајно образујушче, и животворјашчеј Тројицје трисвјатују пјесњ припјевајушче, всјакоје ниње житејскоје отложим попеченије - Јако да Царја всјех подимем, ангелскими невидимо дориносима чинми; алилуја, алилуја, алилуја".
У преводу на српски језик:
"Ми који херувиме тајанствено изображавамо, и животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо - као они који ће примити Цара свих, анђелским силама невидљиво праћенога; алилуја, алилуја, алилуја".
Ова песма је, према сведочанству Георгија Кедрина, састављена и уведена у употребу у шестом веку, за владавине благочестивог цара Јустина Другог, како би током преношења Дарова са Жртвеника на Престо испуњавала душе оних који се моле најпобожнијим осећањима. У овој песми Црква као да нас позива да се угледамо на херувиме, који, стојећи пред Престолом Господа славе, непрестано певају и прослављају Га трисветом песмом: "Свети је, Свети, Свети, Господ Саваот", и да оставимо све мисли и бриге о било чему земаљском; јер у то време Син Божији уз свечану пратњу Анђела невидљиво улази у олтар како би на часној Трпези принео Себе Богу Оцу на жртву за грехе људског рода и понудио Своје тело и крв за храну вернима. Ова херувимска песма у суштини представља скраћену верзију древне песме која је раније свагда певана на најстаријој Литургији светог апостола Јакова, Брата Господњег, а сада се код нас пева само на Велику Суботу, на Литургији светог Василија Великог која се служи тога дана: "Да молчит всјакаја плот человјеча и да стоит со страхом и трепетом, и ничтоже земноје в себе да помишљајет, Цар бо царствујушчих и Господ господствујушчих приходит заклатисја, и датисја в сњед верним. Предходјат же сему лици ангелсти со всјаким началом и властију: многоочити херувими и шестокрилати серафими, лица закривајушче и вопијушче пјесњ: алилуја, алилуја, алилуја" ("Нека умукне свако тело човечије, и нека стоји са страхом и трепетом, и нека ништа земаљско не помишља у себи; јер Цар царева и Господ господара долази да буде заклан и да даде Себе за храну вернима; а испред Њега иду хорови Анђела, са сваким Началством и Влашћу, многооки Херувими и шестокрили Серафими, заклањајући лица и кличући песму: алилуја алилуја, алилуја").
А у Велики Четвртак, на Литургији светог Василија Великог, уместо Херувимске, пева се песма која изражава идеју празника, замењујући многе песме за тај велики дан, када је Господ установио саму Свету Тајну Причешћа.
"Вечери Твојеја тајнија днес, Сине Божиј, причастника мја прими: не бо врагом Твојим тајну повјем, ни лобзанија Ти дам јако Јуда, но јако разбојник исповједају тја: помјани мја Господи, јегда придеши во цартвији Твојем; алилуја, алилуја, алилуја" ("Прими ме данас, Сине Божији, за причасника Твоје Тајне вечере, јер нећу казати тајну непријатељима Твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: помени ме, Господе, када дођеш у Царству Твоме; алилуја, алилуја, алилуја").
За време певања херувимске песме свештеник стоји пред Престолом и чита нарочиту тајну молитву која почиње речима: "Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи Литургију Теби, Цару славе..." у којој моли да Господ, "ношен на престолу херувимском", очисти његову душу и срце од зле савести, и удостоји га да свештенодејствује свето и пречисто Тело Његово и пречасну Крв, и да ови дарови буду принесени преко њега, грешног и недостојног слуге. За то време ђакон, који је на самом почетку Херувимске песме узео од свештеника благослов за кађење, кади читав олтар и свештеника, а затим са свете иконе, појце и народ, при чему је прихваћено да прво окади олтар, па изађе да би окадио иконостас, а онда се врати у олтар како би окадио свештеника, након чега поново излази на Царске двери и кади појце и народ. На крају, када окади Царске двери и иконе Спаситеља и Мајке Божије, ђакон улази у олтар, кади Престо само спреда и свештеника, а онда се заједно са њим клања пред Престолом. Свештеник са рукама подигнутим увис три пута говори прву половину Херувимске песме, а ђакон је сваки пут завршава, говорећи другу половину, након чега се клањају по једном. Када три пута изговоре Херувимску песму, поклоне се један другоме и целивају Престо, они одлазе, не обилазећи Престо у круг, лево ка Жртвенику, како би започели Велики вход. Када ђакона нема, свештеник кади сам, након што прочита тајну молитву. За време кађења и он и ђакон говоре у себи педесети псалам.
ВЕЛИКИ ВХОД. Након што буде отпевана прва половина Херувимске песме, закључно са речима: "Сваку сада животну бригу оставимо", обавља се такозвани Велики вход, то јест свечано преношење припремљених Светих Дарова са Жртвеника на Престо, где се они постављају на раширени антиминс. Историјски, Велики вход се објашњава тиме што се у старини "предложение" где су на проскомидији припремани Свети Дарови, налазило изван олтара, па су зато, када би се приближило време претварања Светих Дарова, они свечано преношени у олтар, на Престо. Символички, Велики вход представља одлазак Господа Исуса Христа на добровольна страдања и крену смрт.
Велики вход започиње тако што свештеник и ђакон прилазе Жртвенику. Свештеник кади Свете Дарове три пута се молећи у себи: "Боже, милостив буди мени грешном". Ђакон Му говори: "Узми, владико". Свештеник узима воздух са Светих Дарова и полаже га на плећа ђакону, говорећи: "Подигните руке своје ка Светињи и благословите Господа". Затим, узевши свети дискос ставља га ђакону на главу, са сваком пажњом и побожношћу. При томе свештеник говори ђакону: "Свештено ђаконство твоје да помене Господ Бог у Царству Своме, свагда, сада, и увек, и у векове векова", а ђакон, прихватајући дискос и целивајући свештеникову руку говори: "Свештенство твоје да помене Господ Бог..." Узимајући дискос ђакон клечи десно од Жртвеника на једном колену, држећи о једном прсту десне руке кадионицу коју је претходно примио од јереја, тако да би му се она спуштала иза леђа након што му јереј преда дискос. Подигавши се са колена, ђакон креће први, излазећи кроз северне двери на солеју, а свештеник узима у руке свети путир и иде за њим. Ако служе два ђакона, на плећа једнога од њих полаже се воздух, и он иде напред са кадионицом, а старији по чину ђакон на глави носи дискос. Ако служи неколико свештеника саборно, онда други по чину свештеник носи крет, трећи копље, четврти кашичицу и тако редом. Испред њих иду свећеносци. По завршетку певања Херувимске песме, када вход већ крене, ђакон гласно изговара "помињање Великог входа", које за њим наставља и свештеник, а ако је служење саборно, онда и други свештеници, сви по реду, при чему је уобичајено да помињање заврши старији свештеник. Када заврши своје помињање ђакон улази на Царске двери у олтар и зауставља се код предњег десног угла свете Трпезе, где клекне на колено, држећи и даље дискос на глави и чекајући да у олтар уђе свештеник, који узима дискос и поставља га на Престо. Свештеник (ако је саборно служење онда и други свештеници) произноси помињање стојећи на солеји лицем окренут ка народу, а на крају помињања кретолико осењује народ предметом који држи у рукама. Пракса помињања у различитим периодима није увек била сасвим једнообразна. Помињане су и данас се помињу грађанске и духовне власти, а у закључку најстарији свештеник помиње: "Вас и све православне хришћане да помене Господ Бог у Царству Своме, свагда, сада и увек и у векове векова". Неправилно чине неки савремени свештеници који произвольно проширују ово помињање на Великом входу, убацујући читав низ разних помињања која нису наведена у Служебнику, нити прописана од стране црквених власти. Сваки самовољни додатак, а тим пре неуки, како сад често бива, у богослужењу је неуместан и недоличан. Ушавши у олтар свештеник ставља свети путир на раширени антиминс са десне стране, а онда узима дискос са ђаконове главе и ставља га са леве стране. Потом скида покриваче са путира и дискоса, узима воздух са ђаконових леђа, окади га и њиме покрике дискос и путир заједно. Постављање Светих Дарова на Престо и њихово покривање воздухом символизује скидање Господа са крста и Његово полагање у гроб. Док ово чини свештеник у себи (полугласно) говори тропар Велике Суботе: "Благообразниј Јосиф с древа сњем пречистоје тјело Твоје, плаштаницеју чистоју обвив и благоуханијими во гробје новје закрив положи" ("Благообразни Јосиф, скинувши с дрвета пречисто тело Твоје, обави га чистом плаштаницом, и мирисима помазавши, у нови гроб сахрани Га"). А затим и друге тропаре који се певају на пасхалним часовима, који такође говоре о погребењу Господа: "Во гробје плотски, во адје же с душеју, јако Бог..." ("У гробу телесно, у аду с душом, као Бог" и: "јако живоносец, јако раја красњејши..." ("као живоносан, као лепши од раја...") Када окади воздух, покривајући њиме Свете Дарове свештеник опет чита "Благообразни Јосиф..." а затим три пута кади тако припремљене Свете Дарове, произносећи завршне речи 50. псалма: "Ублажи, Господи, благовољенијем Твојим Сиона..." ("По доброти Својој, Господе, чини добро Сиону...") Под "Сионом" се овде подразумева Црква Христова, а под "зидовима јерусалимским" учитељи вере - епископи и презвитери, који чувају "град", то јест Цркву, од напада непријатеља; под "жртвом правде, приносима и жртвама паљеницама" подразумева се Бескрвна Жртва, која треба да се саврши током предстојећег тајнодејства, а чију су праслику представљале старозаветне жртве. После свега тога затварају се Царске двери и навлачи завеса, што символизује затварање Гроба Господњег великим каменом, стављање печата и постављање страже на Гроб. Уједно, ово показује да људи нису видели прослављено стање Богочовека у време Његовог страдања и смрти. После кађења Светих Дарова свештенослужитељи траже један од другога молитве за себе, како би били достојни да саврше тако велику Свету Тајну. Свештеник, пошто је дао кадионицу и спустио фелон (у старини, фелон је напред био дугачак, па је уочи Великог входа подизан и причвршћиван помоћу дугмади, а сада се спуштао), приклонивши главу, говори ђакону: "Помоли се за мене, брате и саслужитељу". На ову смирену молбу ђакон одговара јереју: "Да помене Господ Бог свештенство твоје у Царству Твоме" (односно "Дух Свети доћи ће на тебе и сила Вишњега осениће те"). Потом ђакон, приклонивши и сам главу и држећи орар са три прста десне руке, говори свештенику: "Помени ме, владико свети". Свештеник говори: "Дух Свети доћи ће на тебе и сила Вишњега осениће те" (односно: "Да те помене Господ Бог у Царству Своме, свагда, сада и увек и у векове векова").
Ђакон одговара: "Исти Дух помаже нам у све дане живота нашег. Помени ме владико свети". Свештеник благосиља ђакона руком говорећи: "Да те помене Господ Бог у Царству Своме, свагда, сада и увек и у векове векова". Ђакон одговара "Амин" и, целивавши руку свештенику, излази из олтара на северне двери како би произнео прозбену јектенију која следи по окончању Херувимске песме (У Архијерејском Служебнику изложен је другачији поредак обраћања архијереја саслужитељима и ђакону, и одговори ђакона).
Ако свештеник служи сам, без ђакона, онда носи путир у десној руци, а дискос у левој, и сам произноси сва уобичајена помињања у целини.
На архијерејског служби архијереј пре почетка Херувимске песме, након читања тајне молитве, умива руке на Царским дверима, а након читања Херувимске песме одлази до Жртвеника, и сам савршава проскомидију за себе, помињући све архијереје и све саслужитеље, који један за другим прилазе и целивају га у десно раме, говорећи: "Помени ме, преосвећени владико, тога и тога". Архијереј не излази сам на Велики вход, него прима код царских двери прво дискос од ђакона, а потом путир од најстаријег свештеника, при чему сам произноси читаво помињање, делећи га на две половине: једну говори са дискосом у рукама, а другу са путиром. Свештенство тада обично никога не помиње, само понекад ђакон на почетку помиње архијереја који служи. На архијерејској служби Царске двери и завеса се (од почетка Литургије) не затварају, него остају отворени све до тренутка причешћа свештенослужитеља.
Треба имати на уму да после Херувимске песме никакво вађење частица из просфора више није допустиво.
На покривач који је скинут са дискоса и положен на леву страну Престола полаже се обично престони крст, а покрај њега копље и кашичица који ће свештенику потом бити потребни ради ломљења Светих Дарова и причешћивања верних.
ПРОЗБЕНА ЈЕКТЕНИЈА. По завршетку читаве Херувимске песме ђакон излази кроз северна врата на амвон и произноси Прозбену јектенију која почиње речима: "Допунимо молитву своју Господу". За ову прозбену јектенију карактеристично је то, што се на самом почетку допуњава са три прозбе: "За предложене часне дарове..." "За овај свети храм..." "Да нас избави..." Ако се Литургија служи после вечерње, као на пример у навечерје Рождества Христовог и Богојављења, на празник Благовести кад падне у обичне дане Великог поста, на Велики Четвртак и Велику Суботу, онда ову јектенију треба започети речима: "Допунимо вечерњу молитву своју Господу"... За време прозбене јектеније свештеник у олтару тихо чита "МОЛИТВУ ПРИНОШЕЊА, која се говори после стављања Божанских Дарова на свети Престо". Ова молитва као да представља продужетак оне коју је свештеник читао на крају проскомидије пред Жртвеником. У њој свештеник моли Господа да га "оспособи" за приношење Дарова и духовних жртава за грехе свих људи и поново после проскомидије призива благодат Духа Светога "на ове предложене дарове". Крај ове молитве: "Милосрђем Тединороднога Сина Твога, са Којим си благословен, са пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова" свештеник гласно произноси по окончању јектеније, а затим се окреће лицем народу и предаје "Мир свима", на шта му појци, у име свих присутних, као и обично одговарају: "И духу твоме". Овим се објављује опште помирење пре но што наступи тренутак савршавања велике Свете Тајне, и у знак тога потом бива целивање.
ЦЕЛИВ МИРА. Стојећи на свом уобичајеном месту на амвону ђакон возглашава: "Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали..." Продужавајући ђаконове речи, као да одговарају кога исповедамо, појци певају: "...Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу Једносуштну и нераздељиву". Свештеник се за то време три пута клања пред светим Престолом и уз сваки поклон говори о својој љубави према Господу речима 17. псалма, стих 2: "Љубићу Те, Господе, крепости моја. Господ је тврђава моја, и прибежиште, и избавитељ мој", након чега целива покривене Свете Дарове, и то најпре врх светог дискоса, затим врх светог путира, и коначно крај свете Трпезе испред себе. Ако Литургију служе два или три свештеника, сви они чине исто, прилазећи Престолу спреда, а затим одлазе на десну страну и, стајући тамо у реду, узајамно се целивају, изражавајући тиме своју братску љубав један према другоме. Најстарији при томе говори: "Христос међу нама", а млађи одговара:
"И јесте и биће", па целивају један другога у оба рамена и у руку. Исто треба да чине и ђакони, ако их је више: они целивају крст на својим орарима, а потом и један другога у раме и изговарају исте речи.
Овај обичај међусобног целивања веома је древног порекла. Њега спомињу најранији хришћански писци, као на пример свети мученик Јустин Философ, свети Климент Александријски и други. У старини у овом тренутку и мирјани су целивали један другог: мушкарци мушкарце, а жене жене. Ово целивање требало је да означи потпуно унутрашње помирење свих присутних у храму уочи наступајућег страшног тренутка приношења велике Бескрвне Жртве, по заповеди Христовој: Ако, дакле, принесет дар свој Жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред Жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт. 5,2324). Ово целивање означава не само помирење, него и потпуно унутрашње јединство и јединомислије, услед чега се непосредно потом објављује Символ вере. Ту је и разлог због чега је немогуће заједничко савршавање Евхаристије са јеретицима, са којима нема таквог јединства и јединомислија. Међусобно целивање рамена означава да сви једнако подлажу јарму Христовом и једнако носе његов јарам на својим плећима. Није познато када је тачно изашао из употребе тај дирљиви обред узајамног целивања свих верних, али и сада кад чују возглас "Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали", сви присутни у храму треба у мислима да се измире са свима и да опросте један другом све увреде. После овог целива мира и исповедана свога потпуног јединомислија и једнодушности логички следи исповедање своје вере.
СИМВОЛ ВЕРЕ. Ђакон се благо поклони на месту на коме стоји, целива свој орар онде где је слика крста, и подигавши мало десну руку, којом са три прста држи орар, произноси: "Двери, двери, с премудрошћу пазимо!" При томе се повлачи завеса на Царским дверима и народ изван олтара одмереним гласом говори исповедање вере: "Верујем у Једнога Бога Оца..." Возгласом: "Двери, двери..." ђакон је у старини давао знак ипођаконима и вратарима (привратницима) да пазе на двери храма, како не би ушао неко ко је недостојан да присуствује савршавању највеће хришћанске Свете Тајне које управо започиње. У данашње време овај возглас има само символичко, али ипак веома важно значење. Свети патријарх Герман Цариградски ово објашњава тако, да ми у том тренутку треба да затворимо двери свога ума, како у њих не би ушло ништа лоше и греховно, и да пазимо само на ону премудрост која ће се чути у речима Символа вере који се чита одмах потом. Завеса која се у том тренутку отвара символизује одваљивање камена са гроба и бекство страже која је била постављен код гроба, а такође и то да је тајинство нашег спасења, од века скривено, по васкрсењу Христовом открива се и постаје познато читавом свету. Речима: "...с премудрошћу пазимо!" ђакон позива оне који се моле да буду посебно пажљиви према целокупном свештенодејству које даље следи и у коме се исказала Божанска премудрост. Читање Символа вере није било уведено одмах. У старини на Литургији с га читали само једном годишње, на Велики Петак, а такође и приликом крштења оглашених. Од краја петог века у Антиохијској Цркви Символ вере почињу да читаку на свакој Литургији, а од 511. године патријарх Тимотеј је његово читање увео и у Константинопољској области. Код нас у руским црквама Символ вере се обично пева, понегде и од стране свог присутног народа, али на Истоку се чита, и то чини обично неко од старијих клирика или посебно заслужних мирјана.
На почетку певања или читања Символа вере свештеник скида воздух са Светих Дарова, како они приликом савршавања Евхаристије не би остали покривени, и при томе подиже воздух изнад Светих Дарова, где њиме лагано лелуја и говори исто што и народ. Ако служи неколико свештеника, сви они држе воздух за крајеве и лелујају њиме заједно са предстојатељем. Ако служи архијереј, онда он скине митру и сагне главу према Светим Даровима, а свештеници лелујају воздухом истовремено изнад Светих Дарова и његове сагнуте главе. Ово лелујање воздухом символизује осењивање Духом Божијим, а уједно подсећа на земљотрес до кога је дошло приликом Христовог васкрсења. Ова радња на Истоку је имала и практичан значај, да Свети Дарови буду заштићени од инсеката, којих је тамо нарочито много, услед чега је све време док су Свети Дарови остајали откривени, ђакон махао изнад њих покривачем или рипидом. Стога, према упутству служебника, свештеник престаје да лелуја воздухом онда када ђакон, после Символа вере и возгласа "Стојмо смерно..." уђе у олтар и замени свештеника, тако што "узевши рипиду, побожно лелуја над светињом". А свештеник, пошто је у себи изговорио Символ вере, побожно целива воздух, слаже га и полаже лево на светој Трпези говорећи: "Благодат Господа..."
КАНОН ЕВХАРИСТИЈЕ или АНАФОРА (Узношење). После Символа вере и неколико припремних возгласа започиње најважнији део Божанствене литургије који се назива "Канон Евхаристије", или "Анафора" (од грчког αναφέρω, што значи "узносим"), јер се у том делу Литургије и савршава сама Света Тајна Евхаристије, или претварања Светих Дарова у Тело и Крв Христову, кроз њихово узношење и освећење приликом читања нарочите евхаристијске молитве. Ова евхаристијска молитва је заправо једна, али се чита тајно и неколико пута прекида возгласима који се произносе наглас. У централном делу ове молитве савршава се "Узношење Светих Дарова", услед чега се тај најважнији део Литургије назива још и "Анафора".
После Символа вере ђакон, док још стоји на амвону, возглашава "Стојмо смерно, стојмо са страхом, пазимо да свето Узношење у миру принесемо" (односно: "да свети Принос у миру узнесемо"), те одмах улази у олтар, и то не на јужне двери, као обично, него на северне - оне на које обично излази. Ове речи, по објашњењу светог Јакова, брата Господњег, и светог Јована Златоуста, означавају да треба да стојимо онако како се стоји пред Богом, са страхом, смирењем и љубављу, како бисмо у мирном расположену духа принели Богу "свето Узношење", то јест Свете Дарове. На ове ђаконове речи појци у име свих верујућих одговарају: "Милост мира, жртву хвале", то јест изјављујемо спремност да обавимо жртвоприношење Господу не само у миру и једнодушности са ближњима, него и са осећањем милосрђа према њима: по објашњењу Николе Кавасиле ми приносимо "милосрђе Ономе Који је рекао: Милости хоћу, а не жртве. А милост је плод најчистијег и најнепоколебљивијег мира, кад душу не узбуђују никакве страсти и када јој ништа не смета да се испуни милошћу и жртвом хвале". Другим речима, позив: "Стојмо смерно..." показује нам да треба да будемо у миру са свима - са Богом, са ближњима, и да у миру приносимо свету Жртву, јер "Милост мира, жртва хвале" - то је иста она жртва која нам је милошћу Божијом даровала вечни мир са Богом, са самим собом и са свима ближњима. Ми Богу у Евхаристији уједно приносимо и "жртву хвале" - израз благодарности и свештеног одушевљења због Његовог великог подвига искупљења људског рода.
Затим се свештеник окреће народу како би га припремио за предстојећу велику и страшну Свету Тајну, уз речи апостолског поздрава: "Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, да буде са свима вама (2. Кор. 13,13)". Архијереј код ових речи излази из олтара на амвон и осењује присутне дикиријом и трикиријом, док свештеник благосиља руком окренувши се на запад. Овим речима они који се моле траже од сваког лица Пресвете Тројице нарочити дар: од Сина - благодат, од Оца - љубав, од Духа Светога - општење или заједницу са Њим. На ову добронамерну жељу свештеника или архијереја, појци у име читавог народа одговарају: "И са духом твојим", што изражава братско јединство клира и народа. Свештеник потом возглашава: "Горе имајмо срца!" позивајући тиме оне који се моле да оставе све земаљско, да се мислима и срцем узнесу "горе", то јест ка Богу, и да се у потпуности посвете само размишљању о предстојећој великој Светој Тајни. Појци у име свих верујућих одговарају сагласношћу на овај позив: "Имамо их ка Господу", то јест ми смо се срцем већ обратили Богу, наравно не у духу гордости, него у смислу жеље да се ово оствари и да се заиста одвојимо од свега земаљског (Неки свештеници приликом произношења овог возгласа подижу руке. Архимандрит Кипријан Керн пише: "Поменуте речи по пропису јерусалимског Служебника треба да се произносе са подигнутим рукама. Наш служебник не прописује тако нешто, али ово је озакоњено готово општеприхваћеном праксом"). "Горе имајмо срца!" - то је један од најстаријих литургијских возгласа, који спомиње још свети Кипријан Картагински, који овако објашњава његов смисао: "(они који се моле) не треба тада да мисле ни о чему другом, него само о Господу. Нека се њихова прса затворе за противно, и нека буду отворена само за Господа. Да не допустимо непријатељу да уђе у нас за време молитве".
Одмах затим свештеник возглашава "Заблагодаримо Господу". Овим речима започиње сама Евхаристијска молитва, или Канон Евхаристије - та срж Божанствене литургије која води порекло из апостолских времена. Реч "Евхаристија" (ευχαριστία) у преводу са грчког значи "Благодарење". Сам Господ Исус Христос је, установљавајући на Тајној Вечери ову велику Свету Тајну, како о томе причају тројица првих јеванђелиста, почео од благодарења Богу и Оцу (Лк. 22,17-19; Мт. 26,27 и Мк. 14,23).
Све древне Литургије без изузетка, почев од "Учења Дванаесторице Апостола" и Литургије описане код светог мученика Јустина Философа, анафору почињу управо овим речима: "Заблагодаримо Господу". И све евхаристијске молитве које су до нас дошле, као садржај имају благодарење Господу за сва Његова доброчинства људском роду. Одговарајући на овај возглас свештеника појци певају: "Достојно је и праведно благодарити Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици једносуштној и нераздељивој". Свештеник у том тренутку почиње да чита Евхаристијску молитву, изговарајући њене речи тајно, за себе. Ова молитва се потом прекида возгласима који се произносе наглас, а завршава се призивом Духа Светога, претварањем хлеба и вина у Тело и Крв Христову, и молитвом за живе и упокојене - "за све и сва" за које се приноси ова Велика Бескрвна Жртва.
У Литургији светог Јована Златоустог ова тајна молитва започиње речима: "Достојно је и праведно Тебе певати, Тебе благосиљати, Тебе хвалити, Теби благодарити..." У њој свештеник благодари Богу за сва Његова доброчинства, како за она која су нам знана, тако и за незнана, а нарочито за стварање света, промишљање о њему, милосрђе према људском роду и, као круну свих доброчинстава Божијих - за искупљујући подвиг Јединородног Сина Божијег. На крају првог дела ове молитве свештеник благодари Господу зато што је изволео да прими ову службу из наших руку, иако пред Њим непрестано стоје анђелске силе које Му узносе хвалу и прослављају Га. Даље свештеник већ наглас возглашава: "Победничку песму певајући, кличући, узвикујући и говорећи", а појци продужавају овај возглас свештеника свечано певајући: "Свети је, Свети, Свети, Господ Саваот; пуно је небо и земља славе Твоје; Осана на висинама, благословен који долази у име Господње; Осана на висинама". На тај начин, овај свештеников возглас, који изван контекста делује неразумљив онима што не познају текст Евхаристијске молитве, представља зависну реченицу којом се завршава први део молитве и започиње нарочита песма: "Свети је, Свети, Свети..." На овај возглас, ђакон, који је претходно ушао са амвона у олтар кроз северне двери (једини случај када ђакон улази кроз северне двери), и стоји са леве стране Престола, узима свету звездицу са дискоса, чини над њиме знак крста, целива је и оставља по страни, тамо где су и покривачи. Возглас нас подсећа на шестокриле серафиме који су се, узносећи непрестану хвалу Господу, како то описује тајновидац свети апостол Јован у Откривењу, а свети пророк Исаија у Старом Завету, јављали у виду тајанствених бића, од којих је једно било налик лаву, друго телету, треће човеку и четврто орлу. Сходно различитим начинима славословља које су користила ова тајанствена бића, употребљавају се изрази: "певајући" ("појушче"), који се односи на орла, "кличући" ("вопијушче"), који се односи на теле, "узвикујући" ("взивајушче"), који се односи на лава и "говорећи" ("глагољушче"), који се односи на човека (види: Отк. 4,6-8; Јез. 1,5; Ис. 6,2-3).
Овај први део евхаристијске молитве, који се завршава анђеоским славословљем, говори првенствено о творачкој делатности Бога Оца и носи назив "Префацио (лат. Praefatio - уводне речи)", други део евхаристијске молитве, који се назива "Санктус (лат. Sanctus - Свет)", прославља искупљујући подвиг ваплоћеног Сина Божијег, а трећи део, који садржи призив Духа Светога носи назив "Епиклезис", или Епиклеза.
Анђеоском славословљу Господа: "Свети је, Свети, Свети..." придодаје се свечани поздрав оних који су дочекали Господа са палмовим гранама, када је ишао у Јерусалим на добровольно страдање: "Осана на висинама..." (узето из 117. псалма). Ово је прави моменат да се поменуте речи присаједине анђеоском славословљу, јер Господ као да као да на свакој Литургији поново долази да би принео Себе на жртву и дао се као храна вернима. Он са небеса долази у храм као у тајанствени Јерусалим како би принео Себе на жртву на светој Трпези, као на новој Голготи, и ми истим овим речима прослављамо Његов долазак к нама. Ова песма се у том тренутку Свете Евхаристије употребљава још од апостолских времена.
Свештеник у том тренутку чита други део тајне евхаристијске молитве, Sanctus, који започиње речима: "Са овим блаженим силама..." Овај део молитве представља подсећање на искупљујући подвиг Христов, а завршава се возглашавањем самих установљујућих речи Свете Тајна из Јеванђеља: "Узмите, једите, ово је Тело Моје, које се ради вас ломи за отпуштење грехова" и: "Пијте из ње сви: ово је Крв Моја Новог Завета, која се ради вас и ради многих пролива за отпуштење грехова" (Мт.26,26-28; Мк. 14,22-24 и Лк. 22,19-20). На сваки од ових возгласа појци одговарају: "Амин". Приликом произношења ових речи ђакон десном руком, држећи орар са три прста, показује свештенику најпре дискос, а затим путир. Истовремено и свештеник "сапоказује" руком. Ако саборно служи неколико јереја, они ове речи тихо изговарају заједно са предстојатељем. Појци певају "Амин", изражавајући тиме општу дубоку веру свих који се моле у Божанственост Свете Тајне Евхаристије и духовно јединство свих у овој непоколебљивој вери.
АНАМНЕЗА:Након произношења Христових речи, свештеник спомиње све оно што је Господ Исус Христос учинио за спасење људи, и на основу чега свештенослужитељи приносе Бескрвну, прозбену и благодарну Жртву. Ово чини у краткој, тајној молитви "Сећајући се дакле..." која се завршава возгласом: "Твоје од Твојих Теби приносећи ради свих и за све". Твоји дарови, Твоја Бескрвна Жртва, од Твојих, то јест од Твојих твари, од онога што си Ти створио, "Теби приносећи ради свих и за све", то јест "због свега" и "у погледу свега", у вези са свим делима нашег греховног живота, како би нам Ти узвратио не по нашим гресима, него по Твоме човекољубљу, "и за све" то јест за све што си учинио људима. Кратко речено: "приносимо умилостивљујућу жртву због грехова и благодарну жртву због спасења које нам је омогућено". У многим грчким служебницима, како древним рукописним, тако и савременим штампаним, уместо нашег "приносећи" стоји "приносимо" па тако наша зависна реченица код њих представља главну.
Приликом овог возгласа савршава се такозвано узношење (подизање) Светих Дарова. Ако са свештеником служи и ђакон, онда узношење врши он, а не сам свештеник, који само произноси возглас. Ђакон укрштеним рукама узима дискос и путир, при чему десну руку ставља изнад леве и њоме узима дискос који стоји лево, док левом узима Чашу која стоји десно, и подиже их изнад Престола. У служебнику се не каже да путиром и дискосом треба начинити знак крста у ваздуху, али то многи по обичају чине. Ако нема ђакона, онда сам свештеник подиже свети дискос и Чашу.
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М