[Шумадинац]

>>> ЕПИКЛЕЗИС (ЕПИКЛЕЗА, молитва призивања Духа Светога). Чин узношења Светих Дарова везује се за најстарија времена и заснива се на томе што је Господ, како вели Јеванђеље, на Тајној вечери "узео хлеб на Своје свете и пречисте руке, показавши га Теби, Богу и Оцу..." итд.
Ове речи свети Василије је за своју Литургију узео из Литургије светог апостола Јакова, а њихово порекло је старозаветно. У књизи Изласка (29,23-24) Господ је заповедио Мојсију: један хлеб, један копач и једну погачу... све метни на руке Арону и синовима његовим, и принеси машући пред лицем Господњим. Продужавајући возглас свештеника појци певају: "Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш". Док се ово пева, наставља се читање оног дела тајне евхаристијске молитве, на коме се савршава призив Духа Светога и освећење Светих Дарова - њихово претварање у истинско Тело и истинску Крв Христову. Ево речи те освештавајуће молитве - Επικλησις на Литургији светог Јована Златоуста:
"Још Ти приносимо ову разумну и бескрвну службу, и молимо Те, и призивамо, и преклињемо: ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на и на ове предложене Дарове". Ова "разумна" ("словесна"), то јест духовна и уједно "бескрвна" служба, као да се супротставља материјалним и крвним жртвама пре доласка Христовог, које нису биле у стању да очисте људски род од греха, него су служиле само као подсећање на предстојећу велику жртву, коју ће за људски род принети Спаситељ света и Божански Искупитељ Господ Исус Христос (види: Јев. 10,4-5 и 11-14). Одмах затим свештеник и ђакон се три пута клањају пред светом Трпезом "молећи се у себи". Са рукама подигнутим ка небу свештеник три пута чита тропар трећег часа: "Господе, који си у трећи час Апостолима Својим ниспослао Пресветог Духа Свог, Њега, благи, не одузми од нас, но обнови нас, који Ти се молимо". Након првог пута ђакон произноси 12. стих 50. псалма: "Срце ми чисто саздај Боже и дух прав обнови у мени", а након другог 13. стих: "Не одбаци мене од лица Твога и Духа Твога Светог не одузми од мене". Изговарајући тропар трећи пут свештеник руком благосиља најпре свети хлеб, потом свету Чашу и на крају хлеб и Чашу заједно. После ђаконових речи: "Благослови, владико, свети хлеб", свештеник над светим хлебом произноси следеће речи, које се сматрају тајносавршавајућим: "И учини овај хлеб пречасним Телом Христа Твога", а ђакон говори "Амин", и даље: "Благослови, владико, свету Чашу". Свештеник говори над Чашом: "А оно што је у чаши овој пречасном Крвљу Христа Твога". Ђакон: "Амин", а затим: "Благослови, владико, обоје". А свештеник благосиљајући обоје говори: "Претворивши их Духом Твојим Светим". У закључку ђакон, а ако њега нема онда сам свештеник, произноси: "Амин. Амин. Амин". Света Тајна је савршена: после ових речи на Престолу више нису хлеб и вино, него истинско Тело и истинска Крв Господа Исуса Христа, којима се указује част земним поклоном, изузев наравно у недељне дане и на дванаест Господњих празника, када се сви земни поклони замењују појасним, сходно 20. правилу Другог Васељенског сабора, 90. правилу Шестог Васељенског сабора, 91. правилу светог Василија Великог и 15. правилу светог Петра Александриског.
После тога ђакон тражи за себе благослов од свештеника, а свештеник над претвореним Светим Даровима чита молитву: "Да ове Свете Тајне...", у којој се моли да Тело и Крв Христова, који се сада налазе на Престолу, буду онима који се причешћују на отрезвљење душе, на отпуштење грехова, на заједницу Духа Светога, на испуњење Царства Небескога, на смелост према Богу, а не на суд или осуду.
Молитва епиклезе која садржи призивање Духа Светога ради освештавања Светих Дарова, постојала је од дубоке старине, како је то несумњиво јасно из многих светоотачких сведочанстава, али на Западу, у чину латинске мисе коју употребљавају римокатолици, она се изгубила. Римокатолици су после измислили ученье да се претварање Светих Дарова врши без тог призивања Духа Светога, обичним изговарањем Христових речи: "Узмите, једите..." и "Пијте из ње сви..." На Истоку је молитва епиклезе увек постојала, али ту има разлике између Словена са једне стране, а Грка и Арапа са друге. Код Грка и Арапа молитва епиклезе се чита цела одједном, без прекида, док је код Словена, како се претпоставља од XI или XII века, уметнут додатак у виду трикратног читања тропара трећег часа "Господе, Који си у трећи час...". Међутим, постоје чињенице које указују на то да је и у Александријској Цркви постојао обичај да се у епиклезу убацује читање овог тропара.
Питање о молитви епиклезе и о призивању Духа Светога детаљно је разрадио архимандрит Кипријан (Керн) у својој студији "Евхаристија", где пише: "Молитва епиклезе Духа Светога на Литургији, која се понавља у свим Светим Тајнама, показује да Црква литургијски исповеда своју веру у Духа Светог, као у освештавајућу и савршујућу силу, и да се у свакој Светој Тајни понавља Педесетница. Молитва епиклезе је, као и целокупно наше литургијско богословље, молитвено исповедање познатог догмата о Духу Светом..." И даље, у одељку "Учење Цркве о освештању Светих Дарова", он каже: "Католичка Црква, као што је познато, учи да молитва призивања Духа Светога није неопходна за освећење евхаристијских елемената. По њиховом учењу, свештеник представља савршитеља тајне (minister sacramenti): он, као 'vice-Christus', као 'Stellvertreter Christi', поседује пуноту благодати као и Сам Христос; и као што Христу Спаситељу није неопходно да призива Духа Светога који је нераздељив од Њега, тако ово призивање није неопходно ни Његовом заменику, опуномоћеном савршитељу Свете Тајне. Од одређеног времена римска пракса избацује из мисе ту молитву... Освећење Дарова се по учењу католика савршава искључиво речима Господа: 'Accipite, manducate, Hoc est enim corpus Meum' ('Узмите, једите...')".
Настављајући молитву пред управо претвореним Светим Даровима свештеник помиње све оне за које је Господ принео умилостивљујућу Жртву на Голготи: прво свете, а после све умрле и живе. Он набраја разне зборове светих и то набрајање закључује возгласом:
"Особито за пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију". "Особито" значи да првенствено и нарочито помињемо Пресвету Дјеву Марију. На овај возглас појци певају песму у част Мајке Божије: "ДОСТОЈНО ЈЕ ВАИСТИНУ ДА БЛАЖЕНОМ ЗОВЕМО ТЕБЕ, БОГОРОДИЦУ..." У дане дванаест великих Господњих и Богородичиних празника до њиховог оданија уместо "Достојно јест" пева се "задостојник", то јест ирмос девете песме празничног канона, обично са припевом, а у недељне дане Великог поста на Литургијама светог Василија Великог, а такође и 1. јануара и обично у навечерје Рождества Христовог (тј. на Бадњи дан) и Богојављења пева се: "О Тебје радујетсја, Благодатнаја, всјакаја твар..." ("Теби се, Благодатна, радује сва твар..."). Док се ово пева, свештеник наставља са читањем тајне, такозване "заступничке" молитве, јасно показујући да је Божанствена литургија жртва, као утемељена Голготском Жртвом и сећање на њу, да је то Жртва "за све и сва". После гласног молитвеног помињања Мајке Божије, свештеник сада тихо помиње светог Јована Претечу, свете апостоле, светога чији се спомен слави и све свете; затим се помињу сви упокојени, и на крају живи, почев од духовних и грађанских власти. Возглас "Особито за Пресвету..." свештеник произноси са кадионицом у рукама, након чега је предаје ђакону, који за време певања "Достојно јест..." или задостојника кади Трпезу са свих страна и свештеника. За то време, према упутству служебника ђакон треба да помиње у себи упокојене и живе које хоће (односно: "помиње из диптиха преминуле и друге упокојене које хоће").
Када се певање заврши, свештеник наставља ЗАСТУПНИЧКУ МОЛИТВУ гласно: "Најпре помени, Господе..." и помиње највише црквене власти, епархијског архијереја, за кога моли: "Даруј га светим Твојим Црквама у миру, читава, часна, здрава, дуговечна и да правилно управља речју Истине Твоје", на шта појци певају: "И све и сва", то јест "Помени Господе и све људе, како мушкарце, тако и жене". За то време свештеник даље (тихо) чита заступничку молитву: "Помени, Господе, град овај у коме живимо..."
Заступничка молитва сведочи о томе да света Црква својим молитвама освештава све стране људског живота, и као истинска мајка пред милосрђем Божијим брижно заступа људе у сваком њиховом делу и потреби. Ово се нарочито јасно види у заступничкој молитви Литургије светог Василија Великог, која се одликује нарочитом пунотом и дирљивошћу садржаја. Ова молитва се завршава возгласом свештеника. "И дај нам да једним устима и једним срцем славимо и певамо пречасно и величанствено име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова". На крају свештеник, окренувши се лицем на Запад и благосиљајући руком оне који се моле, возглашава: "И да буду милости великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа са свима вама", на шта појци одговарају: "И са духом Твојим".
На архијерејској служби после возгласа архијереја "Најпре помени, Господе..." архимандрит или најстарији јереј полугласно помиње архијереја који служи, затим узима благослов од њега, целивајући му руку, митру и опет руку, а протођакон, окрећући се код Царских двери лицем према народу, произноси такозвану "ВЕЛИКУ ПОХВАЛУ" у којој спомиње архијереја који служи и "приноси ове Свете Дарове Господу Богу нашем", нашу Отаџбину, грађанске власти и у закључку: "Всјех људеј, предстојашчих и помишљајушчих кијждо их о својих си прегрешениях, и о вјсех и за всја", на шта појци певају: "И о всјех и за всја".

ПРОЗБЕНА ЈЕКТЕНИЈА и "ОЧЕ НАШ". По завршетку канона Евхаристије поново се произноси прозбена јектенија која има ту карактеристику да почиње речима: "Поменувши све свете, опет и опет у миру Господу се помолимо", а затим има још две, за прозбену јектенију необичне прозбе: "За принесене и освећене пречасне Дарове, Господу се помолимо" и "Да човекољубиви Бог наш, примивши их у свој свети и наднебесни и умни Жртвеник, као мирис миомира духовнога, ниспошље нам за то Божанску благодат, и дар Светога Духа, помолимо се". У овим прозбама ми се молимо очигледно не за саме Свете Дарове, који су већ освештани, него за нас саме и за достојно причешћивање њима. Код следеће прозбе, која је узета из велике јектеније: "Да нас избави од сваке невоље..." свештеник чита тајну молитву у којој моли Бога да нас учини достојним причасницима Светих Тајни, са чистом савешћу, на отпуштење грехова, а не на суд или на осуду. Последња прозба ове јектеније такође је карактеристична и донекле измењена у поређењу са уобичајеном: "Измоливши јединство вере и заједницу Светога Духа, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо". Овде се сећамо оног јединства вере које смо исповедили изговарањем Символа вере пре канона Евхаристије. Јектенија се завршава такође необичним свештеничким возгласом, у коме свештеник, у име свих верујућих који су кроз крену Жртву Сина Божијег удостојени усиновљења Богу, моли да будемо удостојени да Бога призивамо као Оца: "И удостој нас, Владико, да смело и неосуђено смемо призивати Тебе небескога Бога и Оца и говорите". Појци као да продужавају овај возглас и "говоре", односно певају Молитву Господњу: "Оче наш". На Истоку Молитва Господња се, као и Символ вере, чита, а не пева. Певање Молитве Господње завршава се уобичајеним свештеничким возгласом после ње: "Јер је Твоје Царство и сила и слава, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова". "ђакон позива да се приклоне главе и, док појци отегнуто певају "Теби, Господе", свештеник чита тајну молитву у којој тражи да Господ Бог и Владика "светиње које су пред нама, раздели свима нама на добро" (упор. Рим. 8,28), према свачијој потреби. Тајна молитва се завршава возгласом: "Благодаћу и милосрђем и човекољубљем Јединородног Сина Твог, са Којим си благословен, са пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова". Док појци отегнуто певају: "Амин", свештеник чита тајну молитву уочи узношења и ломљења светог Агнеца: ,Чуј Господе Исусе Христе, Боже наш..." у којој моли Бога да Он удостоји своје свештенослужитеље и преда Своје Пречисто Тело и Своју Часну Крв најпре самим свештенослужитељима, а преко њих и свим људима. За време читања ове молитве ђакон се, стојећи на амвону, кретолико опасује орарем и три пута се клања са речима: "Боже, милостив буди мени грешном", а онда возглашава: "Пазимо!" док свештеник, узносећи свети Агнец, произноси гласно: "Светиње светима".
Овим возгласом изражава се мисао да светиња Тела и Крви Христове може да се преда само светима. Ту треба приметити да су у старини сви верујући хришћани називани "светима" то јест освећенима благодаћу Божијом. Данас овај возглас треба да нас подсећа на то да Светом Причешћу треба приступати са осећањем дубоке свести о својој недостојности, што нас једино и чини достојнима да примимо велику светињу Тела и Крви Христове. На архијерејској Литургији уочи тога возгласа затварају се и Царске двери, које, кад служи архијереј, током читаве Литургије остају отворене, све дотле. Олтар у том тренутку постаје као она горња одаја у којој је Господ савршио Тајну Вечеру. Архијереј при томе представља Господа Исуса Христа, а свештеници апостоле. На возглас "Светиње светима" појци одговарају: "Један је свети, један Господ Исус Христос, у славу Бога Оца. Амин", изражавајући тиме да нико од присутних не може да достигне такву светост, која би му дозволила да смело, без страха приступи причешћивању Светим Тајнама Христовим. Ђакон затим улази у олтар на јужне двери.

ЛОМЉЕЊЕ СВЕТОГ АГНЕЦА и ПРИЧЕШЋИВАЊЕ СВЕШТЕНОСЛУЖИТЕЉА. Пошто уђе у олтар и стане десно од свештеника, ђакон му говори: "Разломи, владико, свети Хлеб". Свештеник са великом побожношћу ломи свети Агнец, раздељујући га обема рукама на четири дела и полажући их на дискос у виду крета, тако да частица ИС буде горе, частица ХС доле, частица НИ лево и частица КА десно. У Служебнику се налази јасан цртеж који показује тај распоред. При томе свештеник говори: "Ломи се и раздробљује се Јагње Божије, Које се ломи а не раздељује, Које се увек једе и никад не нестаје, но Које освећује оне који се причешћују". У овим речима исповеда се та велика истина да Христос, Кога примамо у Светој Тајни Причешћа, остаје недељив и не нестаје, иако се Литургија вековима свакодневно служи на многим Престолима по целој васељени. Христос нам се предаје у Евхаристији, као источник вечнога живота који никада не слаби и не пресушује.
Ђакон се изнова обраћа свештенику речима: "Напуни, владико, свету Чашу". Свештеник узима частицу ИС, чини њоме знак крета над Путиром и спушта је у њега са речима: "Пунота Духа Светога". На тај начин он сједињује Тајне Тела и Крви Христове, што означава Васкрсење Христово, јер тело сједињено са крвљу означава живот. Ђакон каже "Амин" и приноси посуду са врућом водом ("теплота"), при чему говори свештенику: "Благослови, владико, теплоту". Свештеник благосиљајући говори: "Благословена теплота светих Твојих, свагда, сада и увек и у векове векова", то јест: благословена она теплота [топлота] коју свети имају у своме срцу - њихова жива вера, тврда нада и огњена љубав према Богу - топлота са којом они приступају причешћу. Ђакон крстолико налива теплоту у путир и при томе говори: "Топлота вере, пуна Духа Светога. Амин", то јест: топлота вере се у људима побуђује дејством Духа Светога. Ако нема ђакона, онда свештеник сам налива теплоту и произноси поменуте речи. Приликом наливања теплоте треба водити рачуна да њена количина не буде већа од количине вина претвореног у Крв Христову и да вино услед количине наливене воде не изгуби укус који му је својствен. Тумач богослужења из XV века, свети Симеон Солунски овако објашњава смисао наливања теплоте: "Теплота сведочи да је Тело Господње, мада умрло после одвајања од душе, ипак остало животворно и неодвојено ни од Божанства, ни од сваког дејства Духа Светога". Овде је садржано учење о непропадљивости Тела Господњег.
После наливања теплоте причешћују се свештенослужитељи. За свештеника и ђакона који служе Литургију причешће је безусловно обавезно (понекад се допушта изузетак, када ђакон служи "без припреме", али та појава никако није за похвалу и треба је на сваки начин избегавати). Причешћивање свештенослужитеља обавља се на следећи начин. Не само царске, него и бочне двери треба да буду затворене. Пред затвореним Царским дверима на амвону поставља се упаљена свећа. Појци за то време певају "Киноник" или "Причасни стих" [причастан] који одговара дану или празнику. Пошто се киноник сада обично брзо отпева (у старини је певан отегнутим напевом), да би свештенослужитељи имали времена да се причесте после киноника појци певају још неке одговарајуће песме, или се читају молитве пре причешћа, нарочито када има оних који су се припремали. Говоре се поуке. Појање такозваних "концерата" овде је неприлично, јер духовно расејава оне који треба да се причесте. Приликом саборног служења чува се поредак по коме се најпре причешћују старији, а потом млађи. Приликом служења ђакона са свештеником, најпре свештеник предаје Свето Тело ђакону, потом се сам причешћује Светим Телом, затим се он причешћује Светом Крвљу и потом предаје Свету Крв ђакону. Свештенослужитељи се причешћују од разломљене частице ХС, али ако ње нема довољно, наравно могу да разломе и частицу НИ или КА. Када улије теплоту и разломи частицу ХС, свештеник пажљиво отире сунђером своје прете и по обичају заједно са ђаконом чита молитву "Ослаби, остави..." после чега чини земни поклон. Затим се клањају један другоме и у правцу народа који стоји у храму, говорећи:
"Опростите ми, оци свети и браћо, све што сагреших делом, речју, мишљу и свим мојим чулима". Јереј позива ђакона: .Законе, приступи". Ђакон прилазећи Престолу са леве стране, чини земни поклон и изговара за себе тихим гласом по обичају речи: "Ево, приступам Христу, бесмртноме Цару и Богу нашему" [овога нема у Служебнику]. А затим каже: "Дај ми, владико, пречасно и пресвето Тело Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, за остављење грехова и живот вечни". Тело Христово треба узети на длан десне руке, испод кога се у виду крета полаже длан леве руке. Затим свештеник узима частицу светог Тела за себе са речима: "Пречасно и пресвето Тело Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа даје се мени недостојном јереју (име) на отпуштење грехова мојих и на живот вечни". Приклонивши свак своју главу над Телом Христовим које држе у руци, свештенослужитељи се моле изговарајући за себе уобичајено молитву пре причешћа: "Верујем, Господе, и исповедам..." Приликом саборног служења треба водити рачуна о томе да се свештенослужитељи, прилазећи са леве стране и узимајући Тело Христово, враћају натраг и иду око Престола на његову десну страну тако, да нико са Телом Христовим у рукама не пролази иза леђа других свештенослужитеља. Након причешћа Телом Христовим свештенослужитељи прегледају дланове својих руку да не би негде остала макар и најмања неупотребљена частица, а потом се причешћују из Чаше светом Крвљу, говорећи: "Ево приступам Бесмртном Цару и Богу моме" и даље свештеник узима обема рукама Чашу заједно са покривачем - свиленим убрусом за брисање уста и три пута се причешћује из ње рекавши: "Пречасном и пресветом Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа причешћујем се ја недостојни јереј (име) на отпуштење грехова мојих и на живот вечни. Амин". Приликом самог причешћивања обично се три пута произноси: "У име Оца и Сина и Светога Духа, амин". Након причешћивања свештеник брише уста и крај путира убрусом и говори: "Ова се дотаче усана мојих, и узеће безакоња моја, и грехе моје очистиће". Целивајући путир затим три пута каже: "Слава Теби, Боже".
Упутство из Служебника скреће пажњу свештенослужитеља на "предуге бркове" и захтева да се они не умачу у Крв Христову, те због тога предуге бркове треба скраћивати и уопште пажљиво брисати бркове убрусом након причешћа, како на њима не би остала кап Крви Христове. Пошто се сам причестио Крвљу Христовом свештеник истим речима позива и ђакона: "Ђаконе, приступи". Поклонивши се (али сада више не до земље), ђакон прилази Престолу са десне стране говорећи: "Ево приступам Христу, бесмртноме Цару и Богу нашем. Дај ми, владико, пречасну и пресвету Крв Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа". Свештеник га сам причешћује из Чаше и каже: "Причешћује се слуга Божији ђакон (име)..." Т)акон брише уста и целива Чашу, а свештеник говори: "Ова се дотаче усана твојих, и узеће безакоња твоја, и грехе твоје очистиће". Причестивши се свештенослужитељи читају благодарну молитву која у Литургији светог Златоуста започиње речима: "Благодаримо Ти, човекољубиви Владико, Добротворе душа наших..." Затим свештеник ломи частице НИ и КА ради причешћивања верног народа, наравно, ако тога дана има причасника (а древни хришћани причешћивали су се на свакој Литургији), и у складу са бројем причасника ставља их у свету Чашу. Ако пак причасника нема, онда се читав садржај дискоса, то јест све частице у част светих, живих и умрлих сипају у свету Чашу приликом читања молитава на које се указује у служебнику: "Васкрсење Христово видевши..." итд. Приликом саборног служења, након причешћа свештенослужитеља, док један од њих ломи частице Агнеца намењене за причешће мирјана, други одлазе у страну, једу антидор, заливају га теплотом и перу уста и руке. Они који ће употребљавати Свете Дарове (обично ђакон, а ако ђакона нема онда свештеник), ово не чине после причешћа, него тек након што употребе Свете Дарове. После тога свештенослужитељи обично читају и друге благодарне молитве, којих је пет и у Служебнику се налазе после чина Литургије. Свештеник или ђакон који употребљава Свете Дарове ове молитве обично чита тек по окончању читаве Литургије, након што употреби Дарове, или их пак читају у певници наглас свима онима који су се тога дана причестили.
Причешће верног народа. После причешћа свештенослужитеља, по окончању певања киноника, причешћују се мирјани. Повлачи се завеса, отварају се Царске двери, ђакон узима из руке свештеника свети Путир, износи га на Царске двери и возглашава: "Са страхом Божијим и вером приступите". У најстаријим рукописима, као и у данашњим грчким служебницима, ми налазимо у суштини исправнију редакцију овог возгласа, коју је словенска редакција касније из неког разлога изгубила: "Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите". На ово појци певају: "Благословен који долази у име Господње; Бог је Господ и јави се нама". Повлачење завесе, отварање Царских двери и појава Светих Дарова символизују јављање Господа Исуса Христа Његовим ученицима након васкрсења. Затим следи причешће мирјана.
У данашње време ПРИШЕШЋЕ МИРЈАНА обавља се помоћу нарочите кашичице, којом се право у уста дају и Тело и Крв Христова заједно. У старини мирјани су се причешћивали посебно Телом и посебно Крвљу, онако како се данас причешћују свештенослужитељи. Ово спомиње Тертулијан. Мушкарци су Тело Христово узимали право са длана, док су жене при томе покривале руку нарочитим платненим покривачем. Шести Васељенски сабор (Трулски), одржан у VII веку, спомиње још такво одвојено причешћивање, забрањујући у своме 101. правилу да се Свети Дарови примају у посебне посуде од племенитих метала, јер су "руке човека, који је образ и подобије Божије, часније од сваког метала". Верујући су Свете Дарове често носили код себе купи и постојао је обичај да се (у случају потребе) код куће причешћују таквим Светим Даровима. Убрзо после Трулског сабора уведена је кашичица за причешће, која символизује тајанствена кљешта за угљевље из виђења пророка Исаије (6,6). Причешће кашичицом уведено је услед примећених злоупотреба Светих Дарова.
Верни треба да приступају причешћу са рукама прекрштеним на прсима, и при томе никако да се не крсте, да не би случајно гурнули руком Свету Чашу. Свештеник им наглас чита молитву "ВЕРУЈЕМ, ГОСПОДЕ И ИСПОВЕДАМ...", коју они тихо понављају за њим. Причешћујући их, свештеник за сваког понаособ говори: "Причешћује се слуга Божији (име), пречасним и пресветим Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, на отпуштење грехова и на живот вечни". Ђакон причаснику отире уста убрусом, а причасник је дужан да одмах прогута частицу и да затим целива подножје или крај Чаше, при чему устима влажним од причешћа никако не треба да целива руку свештеника. Затим одлази лево у страну и узима антидор (нафору).
Сада је, на жалост, причешћивање мирјана постало веома ретко. Многи се причешћују само једном годишње, у току Великог поста. Овим се и објашњава жалосна расцрквењеност нашег живота. Причешће представља најузвишенији моменат Свете Тајне Евхаристије. Претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову савршава се не ради самог тог прелагања, него управо ради причешћивања верујућих, како би им била дата могућност да стално пребивају у најтешњем општењу са нашим Божанским Искупитељем Господом Исусом Христом, и да у Њему пронађу извор вечног живота. Стога је неопходно да се пастири залажу за чешће причешћивање, али свакако уз одговарајућу припрему, како немарно г непобожно причешћивање не би било "на суд и осуду". На Истоку и код нас сачувао се древни и веома похвални обичај честог причешћивања деце. Деца која сисају и још не могу да једу тврду храну, причешћују се само Крвљу Христовом.

ПРЕНОШЕЊЕ СВЕТИХ ДАРОВА НА ЖРТВЕНИК. Причестивши верни народ свештеник уноси свету Чашу у олтар и опет је полаже на Престо. Ђакон (а ако њега нема, онда сам јереј) ставља у Чашу све преостале частице са дискоса (частице светог Агнеца се обично спуштају пре причешћа мирјана), трудећи се да ништа не проспе мимо Чаше, ради чега дискос са обе стране ограђује длановима руку. Потом, држећи дискос у руси, свештенослужитељ сунђером отире дискос. При томе се читају следеће молитвене песме: "Воскресеније Христово видјевше" ("Видевши васкрсење Христово"), "Свјетисја, свјетисја Новиј Ијерусалиме" ("Блистај се, блистај, Нови Јерусалиме...") и: "О, Пасха велија и свјашчењејшаја, Христе..." ("О, велика и најсветија Пасхо, Христе"). Затим се, у вези са спуштањем частица за живе и умрле у Чашу, произносе важне молитвене речи за све који су помињани на проскомидији: "Омиј, Господе, светом Крвљу Твојом грехе овде поменутих слугу Твојих". Преко Чаше се ставља покривач, а на дискос се ставља воздух, сложена звездица, копље, кашичица и преко свега тога се такође полаже покривач. Када ово заврши (или док све то ради ђакон), свештеник излази кроз Царске двери на амвон и, благосиљајући народ руком, гласно говори: "Спаси, Боже, народ Твој и благослови наслеђе Твоје". Кад служи архијереј, он при томе осењује верне дикиријом и трикиријом, а појци певају: "Ис пола ети деспота" (грч. "На многаја љета, владико"). После овог возгласа појци, као да у име верних објашњавају зашто се називају "наслеђем Божијим", певају СТИХИРУ: "Видјехом свјет истиниј, пријахом Духа Небеснаго, обрјетохом вјеру истинују, Нераздјељњеј Тројицје поклањајемсја, Та бо нас спасла јест" ("Видесмо светлост истинску, примисмо Духа Небескога, нађосмо веру истиниту, клањајући се нераздељивој Тројици, јер нас је Она спасла"). Будући да се у овој стихири говори о примању Духа Светога, она се не пева у периоду од Васкрса до Педесетнице, него је од Васкрса до оданија замењује тропар "Христос воскресе", од Вазнесења до његовог оданија тропар "Вознеслсја јеси во славје...", а у Духовску заупокојену суботу тропар "Глубиноју мудрости". Свештеник три пута кади Свете Дарове, тихо (једном) произносећи: "Узнеси се на небеса, Боже, и по свој земљи слава Твоја". Потом даје ђакону дискос, који овај ставља на главу и "гледајући ка дверима и ништа не говорећи, одлази Предложењу, где оставља дискос на Жртвеник" (ђакон при томе носи и кадионицу). Свештеник одмах затим поклонивши се и узевши свети путир чини њиме над антиминсом знак крста и тихо говори: "Благословен Бог наш", а онда се окреће ка народу, високо подиже Свету Чашу (неки при томе чине Чашом знак крста) и возглашава: "Свагда, сада и увек и у векове векова". Након тога окреће се и полако носи Свету Чашу на Жртвеник, где га дочекује ђакон кадећи Чашу коју он носи. (Ако нема ђакона, свештеник узима и дискос и путир заједно). Затим свештеник узима кадионицу од ђакона и три пута кади Свету Чашу коју је поставио на Жртвеник, после чега кади ђакона и предаје му кадионицу, а ђакон са своје стране кади свештеника, одлаже кадионицу и излази на амвон где говори последњу БЛАГОДАРСТВЕНУ ЈЕКТЕНИЈУ. Појци на возглас свештеника певају: "Амин. Да исполњатсја уста наша хваљенија Твојего, Господи, јако да појем славу Твоју, јако сподобил једи нас причаститисја свјатим Творим Божественим, Бесмертним и Животворјашчим Тајнам: собљуди нас во Твојеј свјатињи вес ден поучатисја правдје Твојеј. Алилуја, Алилуја, Алилуја" ("Амин. Нека се испуне уста наша хвале Твоје, Господе, да певамо славу Твоју, јер си нас удостојио да се причестимо светим Твојим, Божанским, бесмртним и животворним Тајнама; сачувај нас у Твојој светињи, да се сав дан поучавамо правди Твојој. Алилуја, алилуја, алилуја"). Показивање Светих Дарова народу, а затим њихово преношење на Жртвеник символизује Вазнесење Господње, а сам возглас, који свештеник при томе произноси подсећа нас на обећање Господа, дато Његовим ученицима приликом Вазнесења: Ево, Ја Сам са вама у све дане до свршетка века (Мт. 28,20).

БЛАГОДАРЕЊЕ ЗА ПРИЧЕШЋЕ. После песме "Да исполњатсја уста наша..." ђакон излази на амвон и громко говори благодарствену јектенију која почиње речима: "Ми који смо примили Божанске, свете, пречисте, бесмртне, небеске и животворне, страшне Христове Тајне, стојећи смерно, достојно заблагодаримо Господу". "Смерно" значи "усправно", "правог погледа", "чисте душе". Следи само једна прозба: "Заштити, спаси, помилуј..." а затим предавање себе Богу: "Измоливши сав дан савршен, свет, миран и безгрешан, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо". На Литургијама које почињу после вечерње уместо "сав дан" треба говорити "вечер целу савршену..." У то време свештеник, који је сунђером начинио знак крста изнад антиминса и положио сунђер на средину антиминса, слаже антиминс одређеним редом: најпре поклапа горњи део антиминса, потом доньи, леви и десни. Затим узима престоно Јеванђеље и чинећи њиме знак крста над сложении антиминсом, произноси закључни ЗАКЉУЧНИ ВОЗГЛАС ЈЕКТЕНИЈЕ: "Тер си ти освећење наше, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова". Треба знати да приликом архијерејске службе архијереј даје путир најстаријем архимандриту или јереју да га односе на Жртвеник, а овај произноси возглас: "Свагда, сада и увек...", а антиминс заједно са саслужитељима савија сам архијереј, који произноси и завршни возглас благодарствене јектеније.

ЗААМВОНА МОЛИТВА. После возгласа благодарствене јектеније свештеник или архијереј говори: "У миру изиђимо". Појци одговарају: "У име Господње", молећи тиме благослов именом Господњим за излазак из храма. Ђакон позива. "Господу се помолимо", а свештеник излази из олтара и стаје иза амвона окружен народом, где гласно чита такозвану "Заамвону молитву", која почиње речима: "Господе, Ти благосиљаш оне који Тебе благосиљају..." која као да представља кратко понављање свих најважнијих прозби Божанствене литургије, нарочито тајних, које народ није могао да чује. Приликом саборног богослужења ову молитву излази да чита најмлађи по чину свештеник. Ђакон за време њеног читања стоји на десној страни пред иконом Спаситеља, држећи својој орар и сагнувши главу до окончања молитве, а затим улази на северне двери у олтар и погнуте главе прилази левој страни Престола, где свештеник за њега чита "МОЛИТВУ ПРЕ УПОТРЕБЕ СВЕТИХ ДАРОВА" која почиње речима "Христе Боже наш, Ти си пунота Закона и Пророка..." тако да је чује само ђакон. На крају молитве ђакон целива свети Престо и одлази до Жртвеника, где употребљава преостале Свете Дарове. Ако ђакона нема, свештеник ову молитву чита за себе, непосредно пре употребе Светих Дарова, тек након отпуста Литургије. Ради лакше употребе Светих Дарова ђакон завлачи угао убруса себи за врат и, држећи левом дуком његов други крај, узима истом руком Свету Чашу. Десном руком помоћу кашичице употребљава частице Тела Христовог и остале частице, а затим испија читав садржај Чаше. Потом испира Чашу и дискос топлом водом и испија ту воду пазећи да на зидовима Чаше и на дискосу не остане ни најмања частица. Затим сунђером или покривачем брише унутрашњост Чаше док се не осуши, брише дискос и кашичицу, и ставља посуде тамо где обично стоје. При томе је неопходна пажња, како се ништа од садржаја Чаше не би просуло или испало.

КРАЈ ЛИТУРГИЈЕ. По окончању Заамвоне молитве појци три пута певају: "Буди имја Господње благословено отниње и до вјека" ("Нека је благословено име Господње од сада и довека"). За време читања или певања овог псалма свештеник излази из олтара и верујућима дели антидор (нафору), то јест остатке оне просфоре из које је на проскомидији био извађен Агнец. Реч антидор је грчког порекла (αντιδωορον) и значи "уместо дара". Према објашњењу Симеона Солунског антидор се и даје уместо причешћа онима који се на тој Божанственој литургији нису удостојили светог Причешћа Телом и Крвљу Христовом. Антидор се даје за освећење душа и тела верујућих, па се стога назива још и "агиасма" ("светиња"). Обичај дељења антидора појавио се од оног времена када је ревност верујућих ослабила и када су они престали да се причешћују на свакој Литургији, као што је то било у првим вековима хришћанства. Уместо причешћа почели су да им дају антидор. Антидор узимају они који ништа нису јели, то јест на празан стомак.
После дељења антидора и по окончању читања 33. псалма јереј благосиља руком народ произносећи: "Нека благослов Господњи дође на вас, Његовом благодаћу и човекољубљем, свагда, сада и увек и у векове векова". Појци одговарају: "Амин". Окрећући се лицем Престолу, јереј возглашава: "Слава Теби, Хрисе Боже, надо наша, слава Теби". Појци продужавају ово славословља: "Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова. Амин. Господе, помилуј. Господе, помилуј. Господе, помилуј. Оче свети, благослови". Као одговор на ово тражење благослова, архијереј или свештеник се код Царских двери окреће лицем према народу и произноси ОТПУСТ (отпусти се штампају на одговарајућем месту у Служебнику), где после светих апостола на првом месту спомиње светог Јована Златоустог или светог Василија Великог, у зависности од тога чија је Литургија служена, а такође и светога коме је посвећен храм и светога који се тога дана слави. На Литургији увек буде велики отпуст, при чему су за дане дванаест Господњих празника одређени нарочити отпусти, дати на крају Служебника. Приликом произношења возгласа архијереј осењује народ дикиријом и трикиријом. Код нас је релативно однедавно постало уобичајено да се отпуст произноси са крстом у рукама, да се народ осењује тим крстом и да се он затим даје народу на целивање. Типиком је одређено да се ово чини само током Светле седмице и на Литургији оданија Васкрса, када је прописано да се отпуст произноси са крстом. На крају Литургије, према Типику, обично се само дели нафора, уз певање или читање 33. псалма, како је горе указано. Данас се у парохијским храмовима ретко где чита 33. псалам, но зато свештеник након отпуста сам дели комадиће освећених просфора и даје крст на целивање.