[Бранке]

Указ против блуда


Кнез Милош Обреновић "лично се заложио" за сузбијање проституције у Србији

Проституција у Србији се у доба стварања нове српске државе показала као веома жилав занат, који ни кнез Милош Обреновић није могао да сузбије онако како је желео, мада се лично заложио. А када проститутке и њихове муштерије ни лепим ни ружним, ни казнама ни наградама није могао да одвикне од блуда, онда је покушао да пронађе и искорени узроке блудног понашања. Или бар оне који су се њему таквима чинили.

Блудом се, наиме, половином 19. века није сматрала само љубав за новац, него и било какво ванбрачно спајање жена и мушкараца, укључујући ту и девојке, удовице, као и супружнике који би побегли из брака.
Зато је српски кнез у августу 1833. године послао још један указ свим окружним судовима и среским начелницима. Указ су аминовали и Црква и Попечитељство, односно Министарство правосуђа и просвете, које га је примаоцима и разаслало у виду циркуларног писма.
Њиме се тражило да се ставе под присмотру она лица која „на јавну саблазан заједно у блуду“ живе, те „да се с истим лицима за уклоњење саблазни, преко надлежне грађанске власти онако строго поступи“ и да се „она лица, која заједно блудно (невенчано) живе, посредством грађанске власти раставе, и ка својим супрузима, ако такве имају, упуте. А јавне блуднице да се под претњом строге казне, неваљалог свог живота окану или прогнају.
„Милошевим указом из 1833. године донета је још једна одлука, на први поглед необична. Ту се објашњава да између осталих злоупотреба „која нам искорењавати ваља, јесте и сакупљање мушких лица с женскима на седишту ноћном, тако названом прелу, селу ил седељки“.
Сматрало се, дакле, да је традиционална сеоска забава, потом и градска, позната као прело или посело, злоупотребљена, и да се претворила у рђав обичај, јер „даје повода к свађама, бијењу међусобном и самоме убиству“.
Стога се, по кратком поступку, строго забрањује мушким лицима на прело долазити и онде с женскима састајати се. Како је прело било не само начин да се уз рад и у веселом друштву прекрате дуге ноћи, нарочито зими, него је многим сиромашним женама пружало прилику да чешљањем вуне, прављењем пређе и другог ручног рада понешто и зараде, Милош је дозволио тим трудбеницама „на прелу састајати се“.
Али, оне су биле дужне прело држати без мушкараца. И то искључиво у кућама, а не по пољу, где су се прела преселила, што је давало „већу прилику к блудодејанију, певанком и вриском својом суседне уморне људе, желећи од труда свога ноћу отпочинути, узнемиравали“. Наравно, указ се завршавао и претњом строге казне за оног ко га прекрши, с тим да није наведено којом, нити постоји извештај колико су ове мере заиста биле делотворне.

Бабин бордел

Неки Радован Катанић из Београда пожалио се кнезу Милошу 27. јула 1822. године како је дао своју кафану под закуп некој баба Петрији и како је та баба у почетку поштено и лепо радила, „али од пре два месеца таки је започела курве доводити и под Турке одводити у мојој кући. Ја сам доста пута био псован од мојих комшија због њеног неваљалства, и њој сам говорио да се тога посла мане. На то је она одговорила да она не може курве отерати из механе.“

Роспије са Турцима

Управник полиције у Београду Петар Лазаревић, 23. јула 1829. године, пише кнезу Милошу: „Више пута војвода ми је београдски представљао којекакве роспије, које се налазе по Букуреш-махали и изван Варош капије, које су и бурдеље себи направиле, пак по сву ноћ са Турцима и тобџијама ломе врат. Кавге се догађају, ножевима се секу, као што се догодило пре пет дана у једном бурдељу ноћу: случајно наиђу колџије (патролџије) на њих, ту се исеку, и велику буну учине. Сада са овакима сам не знам шта ћу да чиним.“