07-03-2015, 03:30 PM
КОМЕНТАРИ
Оливер Антић
Куку Тодоре!
Поводом текста „Економија српске крви”
У „Политици” од 1. марта нашао се и текст Тодора Куљића, професора Филозофског факултета. То је онај Тодор који је написао да је Тито, уз кнеза Милоша и Николу Пашића, најкрупнија политичка личност ових простора, а круна његове апологетике је тврдња да „Тито припада српској ослободилачкој култури”! Тај Тодор се у маниру наших свезнајућих „интелектуалаца” осмелио да пише о нечему о чему по дефиницији, али и суштински, заиста нема појма, а то је право. Цео текст се може сажети око два питања. Прво: зашто је Србији потребна формална рехабилитација Драже Михаиловића, када је његов покрет одавно антифашизован, а уведена је и „Равногорска споменица”?
Оставимо по страни подло подметање – покрет је антифашизован и сл., оставимо и омаловажавање законодавца који је донео Закон о рехабилитацији. Окренимо се његовом питању: зашто је потребна формална рехабилитација у конкретном случају? Потребу рехабилитације из разлога општег и појединачног интереса није лако објаснити лаику и, нарочито, човеку који изједначава појмове национализма и шовинизма. За то је потребно барем пола од оног времена колико већ траје овај поступак. Толико иначе трају основне студије права. Нешто, макар минимално би о томе могао да научи Тодор Куљић када би присуствовао рочиштима за рехабилитацију, нпр. завршној речи код рехабилитације кнеза Павла.
Други део, у ствари, главни део чланка са одвратним насловом „Економија српске крви” је алузија на Радићеву увреду српског страдања и жртава које су омогућиле стварање Југославије и ослобођење јужнословенске „браће”, од окупатора, али и од одговорности за злочине над ослободиоцима, због чега је Пуниша Рачић потегао оружје усред Скупштине. Тај део је наставак напада на моју маленкост, који су појачани управо када сам се посветио и максимално ангажовао на плану повратка српским вредностима (нпр. враћање свих преминулих чланова династије Карађорђевић на Опленац), али и враћању владавини права (рехабилитација кнеза Павла, откривање садржине тзв. Титовог сефа у коме су, Броз и настављачи његовог дела, крили заоставштину чланова породице Карађорђевић и др.). У ствари, напади једне утицајне (тада и сада) групе пресвучених Брозових јуришника и њихових потомака, почели су већ после мојих првих радова и јавних иступања против ковача лажне историје која се кројила у Хашком трибуналу (у нашој земљи био сам и дословно први критичар овог суда на научним основама). То од Куљића поменути Јовица Тркуља и слични никада нису хтели да ми опросте. Иначе Тркуља, примљен као асистент и касније професор на предмету Марксизам и савремено друштво, био је професор у партијској школи у Кумровцу, и има и личне разлоге за показану мржњу. Прво, залагао сам се тада, када то није било нимало пријатно, да се тај његов за Правни факултет непотребно наметнути предмет укине, а као аргумент истицао сам и тоталну бесмислицу да Марксизам траје два семестра, док Грађанско процесно или Кривично процесно право трају само по један семестар. Да Тркуља и слични не би остали на улици после укидања Марксизма, премештен је на предмет Политички систем. Међутим, када се касније на расписани конкурс за тај предмет пријавио Војислав Шешељ, који је примљен као једини кандидат који је испуњавао све критеријуме конкурса, то је за Тркуљу био и мој неопростиви грех, јер сам као декан, поступајући строго по законским прописима, потписао решење којим је прихваћен реферат стручне Комисије формиране управо од катедре на којој је био и Тркуља. Највећа трагедија универзитетског професора је када је лош предавач. На предавања Војислава Шешеља се није могло ући од заинтересованих студената.Тркуља није могао да попуни ни први ред, а студенти су, у свом стилу, „предлагали” да им се, када им он предаје, убаци пар кревета у слушаоницу.
Што се тиче професора Михајла Ђурића, стављање наводника на речи „националиста” и „народни непријатељ” уз помињање мог имена требало би да импутира да су то моје речи, што је неистина или, тачније, чиста лаж. Да не говоримо о томе да се „случај” професора Ђурића одигравао у време када сам био студент, а да професора Михајла Ђурића Факултет никада није искључио из својих редова, већ је то учинио суд (касније се сазнало да је то наредио Броз лично, а координатор је био Владимир Бакарић).
Иначе, професор Михајло Ђурић је враћен на Правни факултет у Београду када сам био продекан и в. д. декана. Иницијатор његовог повратка је био професор Стеван Врачар, а професор Ђурић је враћен и уз моје залагање (и лично сам га замолио да због Факултета прихвати да се врати. На његов први час, који је држао по повратку, на последипломским студијама, повео сам га лично и, пред пуном слушаоницом IV, представио студентима на начин који је код њега изазвао велико задовољство. Сретали смо се на Факултету и неколико пута у Академији наука, чији је он био члан, и остали смо, све до његове смрти, у срдачним односима. У веома пријатељским односима остао сам и са проф. Стеваном Врачаром. Са Тркуљом, драги Тодоре, пресвученим из јарко црвеног у жути капутић, никада нисам и нећу бити ни у каквим односима.
Моја посвећеност рехабилитацији ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, знао сам од почетка, никада ми неће бити опроштена од кумровачких професора, односно Брозових духовних следбеника. Моје задовољство је тим веће.
Коначно, нека читаоци размисле шта је остало данас, не само код нас, од идеологије у чије име се убијало и пљачкало, а коју бране Тркуље, Куљићи и ини? Само рехабилитације и реституције, зар не?
Професор универзитета
Оливер Антић
објављено: 07.03.2015.
http://www.politika.rs/rubrike/Komentari...re.sr.html
Оливер Антић
Куку Тодоре!
Поводом текста „Економија српске крви”
У „Политици” од 1. марта нашао се и текст Тодора Куљића, професора Филозофског факултета. То је онај Тодор који је написао да је Тито, уз кнеза Милоша и Николу Пашића, најкрупнија политичка личност ових простора, а круна његове апологетике је тврдња да „Тито припада српској ослободилачкој култури”! Тај Тодор се у маниру наших свезнајућих „интелектуалаца” осмелио да пише о нечему о чему по дефиницији, али и суштински, заиста нема појма, а то је право. Цео текст се може сажети око два питања. Прво: зашто је Србији потребна формална рехабилитација Драже Михаиловића, када је његов покрет одавно антифашизован, а уведена је и „Равногорска споменица”?
Оставимо по страни подло подметање – покрет је антифашизован и сл., оставимо и омаловажавање законодавца који је донео Закон о рехабилитацији. Окренимо се његовом питању: зашто је потребна формална рехабилитација у конкретном случају? Потребу рехабилитације из разлога општег и појединачног интереса није лако објаснити лаику и, нарочито, човеку који изједначава појмове национализма и шовинизма. За то је потребно барем пола од оног времена колико већ траје овај поступак. Толико иначе трају основне студије права. Нешто, макар минимално би о томе могао да научи Тодор Куљић када би присуствовао рочиштима за рехабилитацију, нпр. завршној речи код рехабилитације кнеза Павла.
Други део, у ствари, главни део чланка са одвратним насловом „Економија српске крви” је алузија на Радићеву увреду српског страдања и жртава које су омогућиле стварање Југославије и ослобођење јужнословенске „браће”, од окупатора, али и од одговорности за злочине над ослободиоцима, због чега је Пуниша Рачић потегао оружје усред Скупштине. Тај део је наставак напада на моју маленкост, који су појачани управо када сам се посветио и максимално ангажовао на плану повратка српским вредностима (нпр. враћање свих преминулих чланова династије Карађорђевић на Опленац), али и враћању владавини права (рехабилитација кнеза Павла, откривање садржине тзв. Титовог сефа у коме су, Броз и настављачи његовог дела, крили заоставштину чланова породице Карађорђевић и др.). У ствари, напади једне утицајне (тада и сада) групе пресвучених Брозових јуришника и њихових потомака, почели су већ после мојих првих радова и јавних иступања против ковача лажне историје која се кројила у Хашком трибуналу (у нашој земљи био сам и дословно први критичар овог суда на научним основама). То од Куљића поменути Јовица Тркуља и слични никада нису хтели да ми опросте. Иначе Тркуља, примљен као асистент и касније професор на предмету Марксизам и савремено друштво, био је професор у партијској школи у Кумровцу, и има и личне разлоге за показану мржњу. Прво, залагао сам се тада, када то није било нимало пријатно, да се тај његов за Правни факултет непотребно наметнути предмет укине, а као аргумент истицао сам и тоталну бесмислицу да Марксизам траје два семестра, док Грађанско процесно или Кривично процесно право трају само по један семестар. Да Тркуља и слични не би остали на улици после укидања Марксизма, премештен је на предмет Политички систем. Међутим, када се касније на расписани конкурс за тај предмет пријавио Војислав Шешељ, који је примљен као једини кандидат који је испуњавао све критеријуме конкурса, то је за Тркуљу био и мој неопростиви грех, јер сам као декан, поступајући строго по законским прописима, потписао решење којим је прихваћен реферат стручне Комисије формиране управо од катедре на којој је био и Тркуља. Највећа трагедија универзитетског професора је када је лош предавач. На предавања Војислава Шешеља се није могло ући од заинтересованих студената.Тркуља није могао да попуни ни први ред, а студенти су, у свом стилу, „предлагали” да им се, када им он предаје, убаци пар кревета у слушаоницу.
Што се тиче професора Михајла Ђурића, стављање наводника на речи „националиста” и „народни непријатељ” уз помињање мог имена требало би да импутира да су то моје речи, што је неистина или, тачније, чиста лаж. Да не говоримо о томе да се „случај” професора Ђурића одигравао у време када сам био студент, а да професора Михајла Ђурића Факултет никада није искључио из својих редова, већ је то учинио суд (касније се сазнало да је то наредио Броз лично, а координатор је био Владимир Бакарић).
Иначе, професор Михајло Ђурић је враћен на Правни факултет у Београду када сам био продекан и в. д. декана. Иницијатор његовог повратка је био професор Стеван Врачар, а професор Ђурић је враћен и уз моје залагање (и лично сам га замолио да због Факултета прихвати да се врати. На његов први час, који је држао по повратку, на последипломским студијама, повео сам га лично и, пред пуном слушаоницом IV, представио студентима на начин који је код њега изазвао велико задовољство. Сретали смо се на Факултету и неколико пута у Академији наука, чији је он био члан, и остали смо, све до његове смрти, у срдачним односима. У веома пријатељским односима остао сам и са проф. Стеваном Врачаром. Са Тркуљом, драги Тодоре, пресвученим из јарко црвеног у жути капутић, никада нисам и нећу бити ни у каквим односима.
Моја посвећеност рехабилитацији ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, знао сам од почетка, никада ми неће бити опроштена од кумровачких професора, односно Брозових духовних следбеника. Моје задовољство је тим веће.
Коначно, нека читаоци размисле шта је остало данас, не само код нас, од идеологије у чије име се убијало и пљачкало, а коју бране Тркуље, Куљићи и ини? Само рехабилитације и реституције, зар не?
Професор универзитета
Оливер Антић
објављено: 07.03.2015.
http://www.politika.rs/rubrike/Komentari...re.sr.html