08-03-2015, 09:26 PM
ШТА ЈОШ КАЖУ ЉОТИЋЕВЦИ:
АКТИВНОСТИ ДОБРОВОЉАЧКИХ ЈЕДИНИЦА 1942-1944.
Одмах по окончању операција против партизанских јединица на територији Западне Србије немачка војна сила напала је јединице под контролом Драгољуба Михаиловића. Самога Михаиловића је о томе обавестио командант СДК Коста Мушицки, па је ВК Краљевске војске у Отаџбини за моменат избегла заробљавање. Коста Мушицки био је због овога ухапшен у Чачку 9. децембра. Брзом интервенцијом Милана Недића и Димитрија Љотића Мушицки је успео да избегне преки војни суд. Ускоро је пуштен на слободу под условом да више не може да командује СДК. Милан Недић је уместо Мушицког за команданта СДК поставио потпуковника Илију Кукића. Мушицки се вратио на своје старо командно место тек крајем 1942. године, када су Београд напустили они Немци из главне команде којима је случај Мушицки био познат.
Иако је Драгољуб Михаиловић баш уз помоћ власти у Београду избегао хапшење, он је од 25. јануара до 6. јуна 1942. године упутио Југословенској влади у Лондону петнаест депеша у којима је због сарадње са окупатором нападао Љотића Недића и Пећанца. То је и један од разлога што је Влада у једном од својих „З“ емитовања (слово „з“ је значило заклати) ставила под то слово и Милана Недића. Сам Димитрије Лотић никада у емисијама радио Лондона није поменут, мада постоји могућност да је наређење да и за овог човека важи слово „З“ стигло Михаиловићу тајним каналима.
Током целе 1942. године Немци су од Недића и Љотића тражили да и Србија да макар и једну симболичну јединицу коју би послали на Источни фронт. И поред великог притиска Недић и Љотић на то нису пристали. Љотићево образложење било је да је СССР, иако вероломан, савезник њиховог господара краља Петра.
Зато је СДК током 1942. године пала у немилост Немаца. Тако су Немци расформирали и у логор послали цео Једанаести и део Седмог добровољачког одреда. Немци су чинили сметње да влада Милана Недића изради обућу и одећу за добровољачке одреде. Добровољци су се током 1942. године сукобљавали са слабијим партизанским снагама углавном на територији Јужне Србије. У овим борбама добровољци су успели да разбију Сврљишки и Кукавички партизански одред који су касније успели да се реорганизују. Иако су партизанима у Јужној Србији нанели осетне губитке, добровољци нису успели да партизански покрет у Јужној Србији униште.
На територији Западне Србије добровољачке јединице су, у садејству са Немцима, жандармеријом и четницима Драгољуба Михаиловића напали на Ваљевски, Посавски, Сувоборски и Космајски партизански одред, који су се из Босне по наређењу Главног партизанског Штаба за Србију вратили на своје терене. У овој акцији уништени су сви партизански одреди, осим Ваљевског који је из обруча успео да се извуче благодарећи Немцима, који су се са својих положаја повукли услед велике хладноће.
Крајем 1942. године СДК је реорганизована. Од претходних дванаест одреда створено је пет батаљона. Сама Српска Добровољачка Команда променила је име у Српски Добровољачки Корпус.
Током 1943. године добровољачке јединице водиле су на терену борбу како са партизанима, тако и са четницима Драгољуба Михаиловића. Добровољци су се против партизана борили у околини Пожаревца, Крушевца, Аранђеловца и у Мачви. Дана 28. јула 1943. године јединице Драгољуба Михаиловића су убиле команданта Трећег добровољачког батаљона Душана Марковића и још 20 добровољаца. Недуго после тога у сукобу између Четвртог добровољачког батаљона и четника Драгољуба Михаиловића погинуо је у селу Сеча Река командант Четвртог добровољачког батаљона Милош Војновић Лаутнер.
Јачање партизанског покрета крајем 1943. године и могућност њиховог повратка, натерао је команду СДК да опет у својим редовима изврши реорганизацију. Она је извршена крајем 1943. и почетком 1944. године. Пет дотадашњих батаљона преименовано је у пет пукова. Спроведена је и делимична мобилизација.
Овако реорганизован СДК дочекао је продор Друге и Пете партизанске дивизије у Србију. Задатак ових дивизија био је да у Јужној Србији створе већу територију под својом контролом. Увидевши какве последице овај продор може имати, националне снаге су се ујединиле у „јединствени национални фронт“. У њега су ушле четничке јединице Драгољуба Михаиловића, жандармерија и Први, Други и Четврти пук СДК. У тешким борбама на Ибру обе стране су претрпеле тешке губитке. Националне снаге су успеле да спрече даљи продор ових дивизија, па су оне ускоро напустиле Србију.
Следећи велики обрачун догодиће се на лето 1944. године када је главнина партизанских јединица прешла на територију Србије.
ЉОТИЋ И ОСТАЛЕ НАЦИОНАЛНЕ СНАГЕ У СРБИЈИ
Односи између Димитрија Љотића и Драгољуба Михаиловића успостављени су у лето 1941. године. Михаиловић је успоставу односа са Комесарском управом сматрао нужном ради набавке хране и одеће а можда и оружја. Зато је већ јуна 1941. године у Београд послао Владимира Ленца. Овај је пре рата био генерални секретар омладине ЗБОР-а, а по окончању Априлског рата заједно се са Михаиловићем повукао из Босне на Равну Гору. При доласку у Београд Ленац је прво контактирао Димитрија Љотића. Љотић је одмах започео акцију прикупљања материјалне помоћи равногорском покрету која је Михаиловићу послата по другом Михаиловићевом емисару поручнику Пипану (лажно презиме Перић). По другом Пипановом доласку у Београд, Љотић је позвао код себе високе функционере ЗБОР-а Ратка Парежанина и Бошка Костића да заједно са Ленцем крену на Равну Гору. Ова је мисија опозвана пред сам пут, када је Љотић добио извештаје да се између Михаиловића и партизана воде преговори.
Иако су преговори између Београда и покрета на Равној Гори били начелно прекинути, честа су појава биле заједничке акције ових формација на терену, а против партизана. Једна од најупечатљивијих акција била је изведена у околини села Коштунићи, када су против партизана на томе терену садејствовали припадници Петог добровољачког одреда под командом Марисава Петровића и војници Другог равногорског корпуса под командом Предрага Раковића.
Иначе, Димитрије Љотић и Милан Недић су радили све време да обједине све националне снаге у борби против комуниста, и поред не ретких сукоба између добровољаца и четника. Особа преко које су Љотић и Михаиловић успостављали међусобну везу био је чика Илија Михајловић, бивши председник Народне скупштине и потпредседник ЈНС. Први састанак који је чика Илија уговорио био је маја 1943. године на нивоу високих делегата. Љотић је на састанак послао Бошка Костића, док је Михаиловићев делегат био Чеда Вујовић, првак Демократске странке из чачанског краја. На овом састанку постигнут је начелни споразум о прекиду свих непријатељстава.
Преговори око састанка Димитрија Љотића и Драгољуба Михаиловића отегли су се све до септембра 1943. године.
Тада је успостављена веза која је са Михаиловићеве стране била веома проблематична и непроверена. Упркос томе Љотић је половином октобра 1943. године кренуо на састанак, сам возом за Ужице. Претходно је себи набавио лажна документа под именом професор Петровић. Када је требало да крене из Ужица дошао је код њега мајор Петровић, и саопштио му да га Михаиловић не може примити, пошто је спречен хитним пословима. Петровић му је предложио да се заједно врате у Београд. Тек у Београду Петровић му је рекао да га је вратио из Ужица јер му је Михаиловићев капетан Радовић-Кондор спремао убиство из заседе. Михаиловић је Љотићу у једном каснијем писму саопштио да му је ту „Бог помогао да се спасе замке“.
Љотић је тек 17. маја 1944. године успео да се састане у селу Брђане код Горњег Милановца са генералом Мирославом Трифуновићем Дроњом, Михаиловићевим командантом за Србију. После тродневних преговора дошло је до споразума у коме је договорена заједничка борба против комунизма и договор о међусобној сарадњи. Сарадња ће кулминирати септембра 1944. године, у јеку најжешћих борби у Србији.
За време Пете немачке офанзиве 14. маја 1943. године у Колашину и другим деловима Црне Горе и Херцеговине заробљено је око 4.000 четника на челу са мајором Павлом Ђуришићем, који је после саслушања у Немачкој послат у кажњенички логор Стриј у Пољској. Октобра 1943. године, са неколико својих другова, Ђуришић је успео да побегне, а већ током новембра стигао је до Београда. Код села Вишњице он је прешао Дунав и одмах био ухапшен од стране српске жандармерије. Немци су одмах сазнали за његово хапшење, па је Ђуришића одмах преузео Гестапо. На ургирање Љотића и Недића, Ђуришић је ослобођен и упућен у Црну Гору. У замену за ослобађање, Ђуришић је морао да прихвати да своје одреде подреди влади у Београду. Обећао је да ће од црногорских четника формирати три пука (Шести, Седми и Осми), који би ушли у састав СДК. Ђуришић је ову заповест извршио, а за узврат је наименован за помоћника Косте Мушицког и унапређен у чин потпуковника. У току фебруара 1944. године Недић је послао у помоћ Ђуришићу једну добровољачку јединицу у Црну Гору. Ова јединица је у борби са партизанима тешко страдала. Од 893 добровољца, колико их је у фебруару отишло у Црну Гору, вратило се њих 350.
Љотић је током целог рата покушавао да ступи у контакт са Краљем Петром II. Ово му је једино полазило за руком преко дипломатских канала у Цариграду. У писму које је Љотић упутио Краљу Петру II јуна 1943. године поручио је: „Ваше Величанство… Ја чиним све што је у мојој моћи да спасем што је више могуће српског живља. Пропаганда из Лондона спречава ме у овом послу. Не смета што ме напада, јер то чини мој тешки задатак са окупаторским снагама лакшим. Али ја молим да ме Ви не третирате као Квислинга или Павелића који је до данас уништио око 600.000 Срба у НДХ. Знам да у редовима српских оружаних снага има око 80 одсто официра и људи који припадају покрету Михаиловића. Ја сам спреман да предам власт Михаиловићу када Немци оду, да би се одржао закон и ред у земљи. Ради тога, молим Вас да делујете на Михаиловића да не проузрокује преране репресалије над незаштићеним становништвом. Свака немачка глава плаћа се са сто српских. За мене, међутим, свака појединачна српска глава дража је од сто немачких. После ослобођења земље спреман сам да изађем пред народни суд. За моја дела историја ће да суди најбоље“.
ПОВЛАЧЕЊЕ ИЗ СРБИЈЕ
Мало је било оних који су половином 1944. године веровали да ће Немачка у рату изаћи као победник. Пошто је постало очигледно да ће Немци напустити Србију, и да ће, на позив Јосипа Броза, у Србију ући Црвена армија, Љотић је дошао до закључка да је дошао час за обједињавање свих националних снага у Србији. До истих закључака дошао је и Драгољуб Михаиловић. Осим Совјета на Дунаву, важан разлог оваквим одлукама одлукама био је и брз продор јаких партизанских снага (Првог и Дванаестог корпуса) половином августа у Србију. Ове партизанске јединице успеле су за само десет дана (од 20. августа до 1. септембра 1944.) да избију на линију Ужице-Пожега. Драгољуб Михаиловић је, у складу са новонасталом ситуацијом, 1. септембра 1944. године објавио општу мобилизацију, док је 6. септембра донео проглас о обједињавању свих националних снага. СДК је, по овом прогласу остао у досадашњем саставу и са досадашњим старешинама и подељен на две ударне групе (западну и јужну).
Пресудна битка за Србију између ЈКВуО и НОВ и ПОЈ-а одиграла се 9. септембра на Јеловој Гори код Чачка. У овом двобоју партизанске јединице нанеле су потпун пораз националним снагама, чиме је судбина Србије била решена. Шта више, у гоњењу четника, партизани су 13.септембра опколили њихову Врховну Команду. Њу је од заробљавања спасао Трећи батаљон Првог пука СДК, док су партизани успели да заплене комплетну архиву Врховне Команде.
После пораза на Јеловој Гори већина четничких јединица се пребацила у Босну. У таквим околностима, на састанку од 27. септембра 1944. команда СДК донела је одлуку да се пребаци у Словенију. Овим се, у ствари, почела спроводити идеја Димитрија Љотића да се све националне снаге повуку у Словенију, тамо групишу, и створе фронт против комуниста. Тамо је, по Љотићу, требало успоставити контакт са западним савезницима, довести Краља Петра ИИ и прогласити Југословенску Федеративну Јединицу Словенију (ЈФЈС). Одатле би се требао ослободити и други део Југославије. По тој идеји у Словенију су требали поћи и четници из Босне под командом Драгољуба Михаиловића и из Црне Горе под командом Павла Ђуришића. Михаиловић је одбио овај план, живећи у илузији, подгрејаваној од стране Енглеза, да ће се Савезници искрцати на Јадрану.
Придајући велику важност остварењу своје идеје, Димитрије Љотић је у Црну Гору послао једну мисију на челу са Ратком Парежанином, да убеди Павла Ђуришића да крене у Словенију. Мисија је кренула из Београда 4. октобра 1944. године, правцем ка Краљеву и Рашкој. Пошто даљи пут према Црној Гори није био могућ, маршрута је била скренута на правац Рашка-Митровица-Звечан-Призрен-Кукс-Скадар. Мисија је у Црној Гори добро примљена, чак су добровољци и учествовали у неким борбама. По повлачењу Немаца из Црне Горе крајем 1944. године, кренуо је и Павле Ђуришић. Он је тек у Пријепољу донео коначну одлуку да не иде у Словенију, већ у Босну код Михаиловића. Мисија га је после овога напустила и отишла за Словенију.
Сами пукови СДК такође су се почели повлачити из Србије. Из Београда је 8. октобра за Словенију кренуо Први добровољачки пук команданта мајора Илије Мићашевића. Овај пук је све до октобра 1944. године био на терену Топлице и Јабланице заједно са Другим и Трећим батаљоном Петог пука СДК. Са Првим пуком повукао се истог дана и Четврти пук СДК под командом мајора Војислава Димитријевића. Због борбе против партизана у Шапцу се по задатку задржао Трећи пук СДК под командом мајора Јована Добросављевића, који је нешто касније сустигао у Руми главнину добровољачких јединица. Други пук СДК под командом мајора Марисава Петровића прешао је Саву код Обреновца. На терену Топлице Други и Трећи батаљон Петог пука СДК остали су до 10. октобра 1944. године, када су кренули за Београд. Када су стигли у Ниш, сазнали су да су јединице Црвене армије ушле у Алексинац. Тиме им је био пресечен пут према Београду. Командант Петог пука СДК мајор Милорад Мојић тада је променио план повлачења, па су се добровољци почели повлачити преко планина до Рашке, где су стигли 20. октобра. Одатле су се са Немцима пребацивали даље. Први батаљон Петог пука СДК под командом капетана Васе Огризовића држао је Зајечар и околину. Када су јединице Црвене армије прешле Дунав, добровољци су се одмах повукли у Београд, где је њихов батаљон привремено ушао у састав Четвртог пука СДК.
Овим повлачењем завршено је поглавље борбе добровољаца у Србији. Србија је прешла у руке партизана, а добровољци су се са осталим националистима спремали за последњи отпор у Словенији.
КОНЦЕТРАЦИЈА НАЦИОНАЛНИХ СНАГА У СЛОВЕНИЈИ
Главнина снага СДК која је током октобра напустила Србију, концентрисала се у Сремској Митровици, где се укрцала у вагоне и кренула за Словенију. Пристигавши у Словенију, јединице СДК прикупиле су се на простору Постојна-Свети Петар-Илирска Бистрица. Команда СДК била је смештена у Илирској Бистрици, да би се касније преместила у Постојну. У Илирској Бистрици биле су основане две добровољачке школе – политичко управна и за обуку официра. Командант за обуку официра био је сам Димитрије Љотић.
Пети пук СДК се половином новембра пребацио из Србије у Босну, одакле је требало возом да се пребаци у Словенију и прикључити главнини корпуса. Међутим, већина војника овога пука била је 6. децембра 1944. године на железничкој станици у Загребу ухапшена од стране усташа и недуго затим стрељана. Остали војници су успели да, под пратњом Немаца, напусте Загреб и прикључе се главнини корпуса. Сличну маршруту прешао је и артиљеријски дивизион СДК, али је он успео да се без већих губитака пребаци у Словенију.
Димитрије Љотић се почетком децембра обратио Херману Нојбахеру (бившем Опуномоћенику немачког Министарства спољних послова код војног команданта Србије) у намери да издејствује пролаз јединица Динарске четничке дивизије у Словенију. Ова дивизија, под командом војводе Момчила Ђујића, налазила се у веома тешкој ситуацији, опкољена од партизана и усташа. Сам Нојбахер уложио је велики притисак на хрватског вођу Анту Павелића да овај чин одобри. Извлачење Динарске дивизије извршено је 03. децембра, да би се до краја године у Словенију концентрисало око 6.000 бораца ове дивизије.
Српска државна стража (у народу познатија под називом недићевци) концентрисала се током октобра 1944. године у Јагодини, где је променила назив у Српски ударни корпус (СУК) и признала врховну команду Драгољуба Михаиловића. Са његовим формацијама СУК је учествовао у нападу на Тузлу, да би се после неуспешног завршетка ових операција одвојио од Михаиловића. Половину ових снага покосио је тифус, а остало људство успело је да се домогне Славонског Брода, одакле су камионима били пребачени у Беч, на опоравак. Љотић је, уз одобрење Нојбахера, послао у Беч своје официре који су вршили агитацију за прелазак ових војника у Словенију. Позиву изасланика одазвало се око 1.500 војника СУК-а, који су у већини случајева изразили жељу да се уврсте у СДК.
Одмах по доласку у Словенију Љотић је ступио у контакт са Командантом словеначке Беле гарде генералом Лавом Рупником и бискупом Грегоријем Рожманом. На овим састанцима (била су их два) постигнута је сагласност о сарадњи словеначких и српских националних снага. Поред ових снага националном фронту прикључиле су се и две мање групе официра Југословенске војске који су од Априлског рата дане проводили у заробљеничким логорима. На овим теренима налазио се и Лички четнички корпус под командом војводе Добросава Јевђевића, и неколико четничких словеначких одреда Плаве гарде. Све ове националне формације бројале су око 40.000 војника. Но, ова цифра није никако требало да буде коначна.
Од самог свог доласка у Словенију, Љотић је покушавао да Михаиловића наговори на прелазак на територију Словеније. Љотић је у Михаиловићев штаб послао и једну мисију фебруара 1945. године на чијем челу је био Бошко Костић. Иако се Михаиловић није сложио да са својим јединицама крене у Словенију, он је на тај терен упутио своје делегате на челу са генералом Миодрагом Дамјановићем, кога је поставио за команданта „Истакнутог дела штаба Врховне команде Југословенске у Отаџбини. Између Михаиловића и Љотића је успостављена и радио-телеграфска веза. Постоји више разлога због којих Михаиловић није кренуо за Словенију. Михаиловић је био погрешно информисан о ситуацији у Србији (депеше које је Михаиловић примао из Србије слали су му органи ОЗН-е у којима му се предочавало опште незадовољство народа новом влашћу), па је озбиљно намеравао да се тамо са својим јединицама врати. Следећи разлог било је Михаиловићево убеђење да ће се снаге западних савезника искрцати на територију јужног Јадрана. Овакав став подгревала је и америчка војна мисија на челу са пуковником Мек Даулом. Михаиловић је сматрао да су његове јединице дужне да се овим снагама ставе на располагање. Постоје докази да Михаиловић није са најискренијим намерама приступио обједињавању националних снага. Из депеша које је Михаиловић упутио Јевђевићу може се лако уочити његово неповерење према добровољцима. Најочитији пример био је телеграм датиран на 31.01.1945. године у коме је Михаиловић рекао: „Нас јако интересује пристизање заробљеника из Немачке у редове Љотићеваца. У даном моменту ми ћемо их лако пребацити на нашу страну и зато обавештавајте нас тачно о броју овога људства…“. Михаиловићева нетрпељивост према Љотићу донела је негативне резултате јер је допринела слабљењу националних снага у Словенији, и њиховом коначном поразу. На крају, и њему је та сујета дошла главе.
Крајем марта 1945. године Ђуришић је ушао у сукоб са Михаиловићем и са својим јединицама одвојио се од главнине и кренуо пут Словеније. Да би са својим снагама што безбедније прешао преко Хрватске, Ђуришић је ступио у преговоре са црногорским сепаратистом Секулом Дрљевићем. Резултат ових преговора био је споразум по коме је Ђуришић признао Дрљевића за црногорског поглавара. Дрљевић је ову скупину моментално хтео прикључити усташкој војсци у борби против снага ЈА. То се није слагало са плановима Ђуришића да стигне до Словеније. Као последица тога дошло је на Лијевчем Пољу до жестоког сукоба између четника и усташа. Одморнија усташка војска, потпомогнута тенковима, успела је да десеткује четнике. Нашавши се у безизлазној ситуацији, Ђуришић се са преосталим делом људства морао предати усташама. Усташе су преосталу војску пребациле у Нову Градишку, а Ђуришића и друге четничке прваке побили су у Јасеновцу. Тиме је окончан план преласка црногорских четника у Словенију.
БОРБЕ У СЛОВЕНИЈИ У 1945. ГОДИНИ
Иако некомплетне, националне снаге у Словенији приступиле су остварењу идеје Димитрија Љотића о припреми стварања новога „Солунскога фронта“, овога пута на Триглаву. Међутим, немачке снаге су са овим формацијама имале друге планове, који су се огледали у одбрани бока немачких јединица од напада НОВЈ која је наступала према западу, као и да обезбеђују железничке и друмске комуникације Трст-Ријека-Постојна-Љубљана-Грац.
Прва већа акција добровољаца била је заузимање места Цола које је до тада било под контролом партизана. Ова акција је извршена 18. децембра 1944. године, и завршена је успешно. Борбе на овом терену настављене су све до краја 1944. године и у њима су обе стране имале губитака. После ових сукоба дошло је до релативног затишја између националних снага и партизана које је трајало од јануара до краја марта 1945. године. Интензитет борби свео се на чарке око пруга и са патролама. У тренутку поновног заоштравања Михаиловићев изасланик генерал Дамјановић формирао је 29. марта 1945. године Истакнути део штаба врховне команде ЈВуО. По замисли Михаиловића требало је створити и армије по националном принципу. Та замисао остварена је у Словенији. Створена је Хрватска армија под командом генерала Матије Парца, за коју су војнике дали махом СДК и Динарска дивизија. Ова армија остала је тотално неактивна, па је њихова једина акција била одбрана моста на Сочи у последњим тренуцима рата. Створена је и Словеначка армија под командом генерала Ивана Презеља. Командант свих српских трупа у Словенији био је генерал Коста Мушицки.
Почетком априла 1945. године јединице Четврте армије ЈА кренуле су у офанзиву на територију Истре и Словеначког приморја. Тих дана се из правца Хрватске очекивао долазак четника Павла Ђуришића, па су у команди СДК одлучили да се формира Оперативна група која ће овој формацији кренути у сусрет. У Оперативну групу ушли су Други, Трећи и Четврти пук СДК и око 500 четника Добросава Јевђевића. Оперативна група у јачини од око 3000 бораца пристигла је 18. априла у околину Кочевја. Уочивши концентрацију Оперативне групе, команда Четврте армије сконцентрисала је према њима јаке снаге (две дивизије ојачане са две бригаде) које су 21.априла кренуле у напад. У периоду од 21-27. априла територија на којој су се водиле жестоке борбе више пута је прелазила из руке у руку противника. Најзад, тога дана, оперативна група се морала повући ка Кочевју. Пошто су им партизанске јединице пресекле пут према главнини СДК, ове јединице повукле су се према Љубљани. У том граду је 3. маја од стране словеначких националиста проглашена Слободна Словенија као Федеративна јединица Краљевине Југославије. Национални комитет Словеније упутио је позив краљу Петру ИИ Карађорђевићу да се врати у Словенију и да преузме власт.
Оперативну групу овај проглас затекао је западно од Љубљане. Цела Оперативна група ставила се под команду Команданта свих националних снага на територији Словеније, генерала Франца Кренера. Положаје око Љубљане Оперативна група задржала је све до 8. маја, када се, у безизлазном положају, морала повући према Крању. Аустријско-Југословенску границу Оперативна група прешла је 11. маја када је ступила у контакт са западним савезницима. Они су следећег дана наредили разоружање Оперативне групе.
Преостали део СДК и остале националне снаге ступиле су у борбу у околини Илирске Бистрице 18. априла 1945. године. У јеку борби добровољци су сазнали да је у саобраћајној несрећи страдао духовни вођа добровољаца Димитрије Љотић. Ова вест морала је оставити дубок траг на морал добровољаца. Дана 28. априла, нашавши се скоро у тоталном окружењу јединице СДК биле су принуђене да се повуку. Националне снаге добиле су наређење да се плански повлаче према Горици, где ће прећи Сочу и сусрести се са западним савезницима. СДК је у међувремену променио назив у Шумадијску дивизију која је била подељена на пет регимената (пукова). До 30. априла увече све националне снаге повукле су се преко Соче. У Горици су остале само јединице Првог пука Шумадијске дивизије (СДК), које су биле задужене да очувају мостобран до доласка западних савезника. После жестоке борбе јединице Шумадијске дивизије морале су напустити Горицу. Партизански тенкови ушли су у Горицу 1. маја у 2,30 ујутру. Једино је мост на Сочи био под контролом националних снага. Тај задатак био је поверен јединицама Хрватске армије. Задатак је успешно окончан дизањем моста у ваздух. Националне снаге продужиле су ка западним савезницима и са њима се састале 4. маја у граду Палманови. Следећег дана били су принуђени да предају наоружање.
АКТИВНОСТИ ДОБРОВОЉАЧКИХ ЈЕДИНИЦА 1942-1944.
Одмах по окончању операција против партизанских јединица на територији Западне Србије немачка војна сила напала је јединице под контролом Драгољуба Михаиловића. Самога Михаиловића је о томе обавестио командант СДК Коста Мушицки, па је ВК Краљевске војске у Отаџбини за моменат избегла заробљавање. Коста Мушицки био је због овога ухапшен у Чачку 9. децембра. Брзом интервенцијом Милана Недића и Димитрија Љотића Мушицки је успео да избегне преки војни суд. Ускоро је пуштен на слободу под условом да више не може да командује СДК. Милан Недић је уместо Мушицког за команданта СДК поставио потпуковника Илију Кукића. Мушицки се вратио на своје старо командно место тек крајем 1942. године, када су Београд напустили они Немци из главне команде којима је случај Мушицки био познат.
Иако је Драгољуб Михаиловић баш уз помоћ власти у Београду избегао хапшење, он је од 25. јануара до 6. јуна 1942. године упутио Југословенској влади у Лондону петнаест депеша у којима је због сарадње са окупатором нападао Љотића Недића и Пећанца. То је и један од разлога што је Влада у једном од својих „З“ емитовања (слово „з“ је значило заклати) ставила под то слово и Милана Недића. Сам Димитрије Лотић никада у емисијама радио Лондона није поменут, мада постоји могућност да је наређење да и за овог човека важи слово „З“ стигло Михаиловићу тајним каналима.
Током целе 1942. године Немци су од Недића и Љотића тражили да и Србија да макар и једну симболичну јединицу коју би послали на Источни фронт. И поред великог притиска Недић и Љотић на то нису пристали. Љотићево образложење било је да је СССР, иако вероломан, савезник њиховог господара краља Петра.
Зато је СДК током 1942. године пала у немилост Немаца. Тако су Немци расформирали и у логор послали цео Једанаести и део Седмог добровољачког одреда. Немци су чинили сметње да влада Милана Недића изради обућу и одећу за добровољачке одреде. Добровољци су се током 1942. године сукобљавали са слабијим партизанским снагама углавном на територији Јужне Србије. У овим борбама добровољци су успели да разбију Сврљишки и Кукавички партизански одред који су касније успели да се реорганизују. Иако су партизанима у Јужној Србији нанели осетне губитке, добровољци нису успели да партизански покрет у Јужној Србији униште.
На територији Западне Србије добровољачке јединице су, у садејству са Немцима, жандармеријом и четницима Драгољуба Михаиловића напали на Ваљевски, Посавски, Сувоборски и Космајски партизански одред, који су се из Босне по наређењу Главног партизанског Штаба за Србију вратили на своје терене. У овој акцији уништени су сви партизански одреди, осим Ваљевског који је из обруча успео да се извуче благодарећи Немцима, који су се са својих положаја повукли услед велике хладноће.
Крајем 1942. године СДК је реорганизована. Од претходних дванаест одреда створено је пет батаљона. Сама Српска Добровољачка Команда променила је име у Српски Добровољачки Корпус.
Током 1943. године добровољачке јединице водиле су на терену борбу како са партизанима, тако и са четницима Драгољуба Михаиловића. Добровољци су се против партизана борили у околини Пожаревца, Крушевца, Аранђеловца и у Мачви. Дана 28. јула 1943. године јединице Драгољуба Михаиловића су убиле команданта Трећег добровољачког батаљона Душана Марковића и још 20 добровољаца. Недуго после тога у сукобу између Четвртог добровољачког батаљона и четника Драгољуба Михаиловића погинуо је у селу Сеча Река командант Четвртог добровољачког батаљона Милош Војновић Лаутнер.
Јачање партизанског покрета крајем 1943. године и могућност њиховог повратка, натерао је команду СДК да опет у својим редовима изврши реорганизацију. Она је извршена крајем 1943. и почетком 1944. године. Пет дотадашњих батаљона преименовано је у пет пукова. Спроведена је и делимична мобилизација.
Овако реорганизован СДК дочекао је продор Друге и Пете партизанске дивизије у Србију. Задатак ових дивизија био је да у Јужној Србији створе већу територију под својом контролом. Увидевши какве последице овај продор може имати, националне снаге су се ујединиле у „јединствени национални фронт“. У њега су ушле четничке јединице Драгољуба Михаиловића, жандармерија и Први, Други и Четврти пук СДК. У тешким борбама на Ибру обе стране су претрпеле тешке губитке. Националне снаге су успеле да спрече даљи продор ових дивизија, па су оне ускоро напустиле Србију.
Следећи велики обрачун догодиће се на лето 1944. године када је главнина партизанских јединица прешла на територију Србије.
ЉОТИЋ И ОСТАЛЕ НАЦИОНАЛНЕ СНАГЕ У СРБИЈИ
Односи између Димитрија Љотића и Драгољуба Михаиловића успостављени су у лето 1941. године. Михаиловић је успоставу односа са Комесарском управом сматрао нужном ради набавке хране и одеће а можда и оружја. Зато је већ јуна 1941. године у Београд послао Владимира Ленца. Овај је пре рата био генерални секретар омладине ЗБОР-а, а по окончању Априлског рата заједно се са Михаиловићем повукао из Босне на Равну Гору. При доласку у Београд Ленац је прво контактирао Димитрија Љотића. Љотић је одмах започео акцију прикупљања материјалне помоћи равногорском покрету која је Михаиловићу послата по другом Михаиловићевом емисару поручнику Пипану (лажно презиме Перић). По другом Пипановом доласку у Београд, Љотић је позвао код себе високе функционере ЗБОР-а Ратка Парежанина и Бошка Костића да заједно са Ленцем крену на Равну Гору. Ова је мисија опозвана пред сам пут, када је Љотић добио извештаје да се између Михаиловића и партизана воде преговори.
Иако су преговори између Београда и покрета на Равној Гори били начелно прекинути, честа су појава биле заједничке акције ових формација на терену, а против партизана. Једна од најупечатљивијих акција била је изведена у околини села Коштунићи, када су против партизана на томе терену садејствовали припадници Петог добровољачког одреда под командом Марисава Петровића и војници Другог равногорског корпуса под командом Предрага Раковића.
Иначе, Димитрије Љотић и Милан Недић су радили све време да обједине све националне снаге у борби против комуниста, и поред не ретких сукоба између добровољаца и четника. Особа преко које су Љотић и Михаиловић успостављали међусобну везу био је чика Илија Михајловић, бивши председник Народне скупштине и потпредседник ЈНС. Први састанак који је чика Илија уговорио био је маја 1943. године на нивоу високих делегата. Љотић је на састанак послао Бошка Костића, док је Михаиловићев делегат био Чеда Вујовић, првак Демократске странке из чачанског краја. На овом састанку постигнут је начелни споразум о прекиду свих непријатељстава.
Преговори око састанка Димитрија Љотића и Драгољуба Михаиловића отегли су се све до септембра 1943. године.
Тада је успостављена веза која је са Михаиловићеве стране била веома проблематична и непроверена. Упркос томе Љотић је половином октобра 1943. године кренуо на састанак, сам возом за Ужице. Претходно је себи набавио лажна документа под именом професор Петровић. Када је требало да крене из Ужица дошао је код њега мајор Петровић, и саопштио му да га Михаиловић не може примити, пошто је спречен хитним пословима. Петровић му је предложио да се заједно врате у Београд. Тек у Београду Петровић му је рекао да га је вратио из Ужица јер му је Михаиловићев капетан Радовић-Кондор спремао убиство из заседе. Михаиловић је Љотићу у једном каснијем писму саопштио да му је ту „Бог помогао да се спасе замке“.
Љотић је тек 17. маја 1944. године успео да се састане у селу Брђане код Горњег Милановца са генералом Мирославом Трифуновићем Дроњом, Михаиловићевим командантом за Србију. После тродневних преговора дошло је до споразума у коме је договорена заједничка борба против комунизма и договор о међусобној сарадњи. Сарадња ће кулминирати септембра 1944. године, у јеку најжешћих борби у Србији.
За време Пете немачке офанзиве 14. маја 1943. године у Колашину и другим деловима Црне Горе и Херцеговине заробљено је око 4.000 четника на челу са мајором Павлом Ђуришићем, који је после саслушања у Немачкој послат у кажњенички логор Стриј у Пољској. Октобра 1943. године, са неколико својих другова, Ђуришић је успео да побегне, а већ током новембра стигао је до Београда. Код села Вишњице он је прешао Дунав и одмах био ухапшен од стране српске жандармерије. Немци су одмах сазнали за његово хапшење, па је Ђуришића одмах преузео Гестапо. На ургирање Љотића и Недића, Ђуришић је ослобођен и упућен у Црну Гору. У замену за ослобађање, Ђуришић је морао да прихвати да своје одреде подреди влади у Београду. Обећао је да ће од црногорских четника формирати три пука (Шести, Седми и Осми), који би ушли у састав СДК. Ђуришић је ову заповест извршио, а за узврат је наименован за помоћника Косте Мушицког и унапређен у чин потпуковника. У току фебруара 1944. године Недић је послао у помоћ Ђуришићу једну добровољачку јединицу у Црну Гору. Ова јединица је у борби са партизанима тешко страдала. Од 893 добровољца, колико их је у фебруару отишло у Црну Гору, вратило се њих 350.
Љотић је током целог рата покушавао да ступи у контакт са Краљем Петром II. Ово му је једино полазило за руком преко дипломатских канала у Цариграду. У писму које је Љотић упутио Краљу Петру II јуна 1943. године поручио је: „Ваше Величанство… Ја чиним све што је у мојој моћи да спасем што је више могуће српског живља. Пропаганда из Лондона спречава ме у овом послу. Не смета што ме напада, јер то чини мој тешки задатак са окупаторским снагама лакшим. Али ја молим да ме Ви не третирате као Квислинга или Павелића који је до данас уништио око 600.000 Срба у НДХ. Знам да у редовима српских оружаних снага има око 80 одсто официра и људи који припадају покрету Михаиловића. Ја сам спреман да предам власт Михаиловићу када Немци оду, да би се одржао закон и ред у земљи. Ради тога, молим Вас да делујете на Михаиловића да не проузрокује преране репресалије над незаштићеним становништвом. Свака немачка глава плаћа се са сто српских. За мене, међутим, свака појединачна српска глава дража је од сто немачких. После ослобођења земље спреман сам да изађем пред народни суд. За моја дела историја ће да суди најбоље“.
ПОВЛАЧЕЊЕ ИЗ СРБИЈЕ
Мало је било оних који су половином 1944. године веровали да ће Немачка у рату изаћи као победник. Пошто је постало очигледно да ће Немци напустити Србију, и да ће, на позив Јосипа Броза, у Србију ући Црвена армија, Љотић је дошао до закључка да је дошао час за обједињавање свих националних снага у Србији. До истих закључака дошао је и Драгољуб Михаиловић. Осим Совјета на Дунаву, важан разлог оваквим одлукама одлукама био је и брз продор јаких партизанских снага (Првог и Дванаестог корпуса) половином августа у Србију. Ове партизанске јединице успеле су за само десет дана (од 20. августа до 1. септембра 1944.) да избију на линију Ужице-Пожега. Драгољуб Михаиловић је, у складу са новонасталом ситуацијом, 1. септембра 1944. године објавио општу мобилизацију, док је 6. септембра донео проглас о обједињавању свих националних снага. СДК је, по овом прогласу остао у досадашњем саставу и са досадашњим старешинама и подељен на две ударне групе (западну и јужну).
Пресудна битка за Србију између ЈКВуО и НОВ и ПОЈ-а одиграла се 9. септембра на Јеловој Гори код Чачка. У овом двобоју партизанске јединице нанеле су потпун пораз националним снагама, чиме је судбина Србије била решена. Шта више, у гоњењу четника, партизани су 13.септембра опколили њихову Врховну Команду. Њу је од заробљавања спасао Трећи батаљон Првог пука СДК, док су партизани успели да заплене комплетну архиву Врховне Команде.
После пораза на Јеловој Гори већина четничких јединица се пребацила у Босну. У таквим околностима, на састанку од 27. септембра 1944. команда СДК донела је одлуку да се пребаци у Словенију. Овим се, у ствари, почела спроводити идеја Димитрија Љотића да се све националне снаге повуку у Словенију, тамо групишу, и створе фронт против комуниста. Тамо је, по Љотићу, требало успоставити контакт са западним савезницима, довести Краља Петра ИИ и прогласити Југословенску Федеративну Јединицу Словенију (ЈФЈС). Одатле би се требао ослободити и други део Југославије. По тој идеји у Словенију су требали поћи и четници из Босне под командом Драгољуба Михаиловића и из Црне Горе под командом Павла Ђуришића. Михаиловић је одбио овај план, живећи у илузији, подгрејаваној од стране Енглеза, да ће се Савезници искрцати на Јадрану.
Придајући велику важност остварењу своје идеје, Димитрије Љотић је у Црну Гору послао једну мисију на челу са Ратком Парежанином, да убеди Павла Ђуришића да крене у Словенију. Мисија је кренула из Београда 4. октобра 1944. године, правцем ка Краљеву и Рашкој. Пошто даљи пут према Црној Гори није био могућ, маршрута је била скренута на правац Рашка-Митровица-Звечан-Призрен-Кукс-Скадар. Мисија је у Црној Гори добро примљена, чак су добровољци и учествовали у неким борбама. По повлачењу Немаца из Црне Горе крајем 1944. године, кренуо је и Павле Ђуришић. Он је тек у Пријепољу донео коначну одлуку да не иде у Словенију, већ у Босну код Михаиловића. Мисија га је после овога напустила и отишла за Словенију.
Сами пукови СДК такође су се почели повлачити из Србије. Из Београда је 8. октобра за Словенију кренуо Први добровољачки пук команданта мајора Илије Мићашевића. Овај пук је све до октобра 1944. године био на терену Топлице и Јабланице заједно са Другим и Трећим батаљоном Петог пука СДК. Са Првим пуком повукао се истог дана и Четврти пук СДК под командом мајора Војислава Димитријевића. Због борбе против партизана у Шапцу се по задатку задржао Трећи пук СДК под командом мајора Јована Добросављевића, који је нешто касније сустигао у Руми главнину добровољачких јединица. Други пук СДК под командом мајора Марисава Петровића прешао је Саву код Обреновца. На терену Топлице Други и Трећи батаљон Петог пука СДК остали су до 10. октобра 1944. године, када су кренули за Београд. Када су стигли у Ниш, сазнали су да су јединице Црвене армије ушле у Алексинац. Тиме им је био пресечен пут према Београду. Командант Петог пука СДК мајор Милорад Мојић тада је променио план повлачења, па су се добровољци почели повлачити преко планина до Рашке, где су стигли 20. октобра. Одатле су се са Немцима пребацивали даље. Први батаљон Петог пука СДК под командом капетана Васе Огризовића држао је Зајечар и околину. Када су јединице Црвене армије прешле Дунав, добровољци су се одмах повукли у Београд, где је њихов батаљон привремено ушао у састав Четвртог пука СДК.
Овим повлачењем завршено је поглавље борбе добровољаца у Србији. Србија је прешла у руке партизана, а добровољци су се са осталим националистима спремали за последњи отпор у Словенији.
КОНЦЕТРАЦИЈА НАЦИОНАЛНИХ СНАГА У СЛОВЕНИЈИ
Главнина снага СДК која је током октобра напустила Србију, концентрисала се у Сремској Митровици, где се укрцала у вагоне и кренула за Словенију. Пристигавши у Словенију, јединице СДК прикупиле су се на простору Постојна-Свети Петар-Илирска Бистрица. Команда СДК била је смештена у Илирској Бистрици, да би се касније преместила у Постојну. У Илирској Бистрици биле су основане две добровољачке школе – политичко управна и за обуку официра. Командант за обуку официра био је сам Димитрије Љотић.
Пети пук СДК се половином новембра пребацио из Србије у Босну, одакле је требало возом да се пребаци у Словенију и прикључити главнини корпуса. Међутим, већина војника овога пука била је 6. децембра 1944. године на железничкој станици у Загребу ухапшена од стране усташа и недуго затим стрељана. Остали војници су успели да, под пратњом Немаца, напусте Загреб и прикључе се главнини корпуса. Сличну маршруту прешао је и артиљеријски дивизион СДК, али је он успео да се без већих губитака пребаци у Словенију.
Димитрије Љотић се почетком децембра обратио Херману Нојбахеру (бившем Опуномоћенику немачког Министарства спољних послова код војног команданта Србије) у намери да издејствује пролаз јединица Динарске четничке дивизије у Словенију. Ова дивизија, под командом војводе Момчила Ђујића, налазила се у веома тешкој ситуацији, опкољена од партизана и усташа. Сам Нојбахер уложио је велики притисак на хрватског вођу Анту Павелића да овај чин одобри. Извлачење Динарске дивизије извршено је 03. децембра, да би се до краја године у Словенију концентрисало око 6.000 бораца ове дивизије.
Српска државна стража (у народу познатија под називом недићевци) концентрисала се током октобра 1944. године у Јагодини, где је променила назив у Српски ударни корпус (СУК) и признала врховну команду Драгољуба Михаиловића. Са његовим формацијама СУК је учествовао у нападу на Тузлу, да би се после неуспешног завршетка ових операција одвојио од Михаиловића. Половину ових снага покосио је тифус, а остало људство успело је да се домогне Славонског Брода, одакле су камионима били пребачени у Беч, на опоравак. Љотић је, уз одобрење Нојбахера, послао у Беч своје официре који су вршили агитацију за прелазак ових војника у Словенију. Позиву изасланика одазвало се око 1.500 војника СУК-а, који су у већини случајева изразили жељу да се уврсте у СДК.
Одмах по доласку у Словенију Љотић је ступио у контакт са Командантом словеначке Беле гарде генералом Лавом Рупником и бискупом Грегоријем Рожманом. На овим састанцима (била су их два) постигнута је сагласност о сарадњи словеначких и српских националних снага. Поред ових снага националном фронту прикључиле су се и две мање групе официра Југословенске војске који су од Априлског рата дане проводили у заробљеничким логорима. На овим теренима налазио се и Лички четнички корпус под командом војводе Добросава Јевђевића, и неколико четничких словеначких одреда Плаве гарде. Све ове националне формације бројале су око 40.000 војника. Но, ова цифра није никако требало да буде коначна.
Од самог свог доласка у Словенију, Љотић је покушавао да Михаиловића наговори на прелазак на територију Словеније. Љотић је у Михаиловићев штаб послао и једну мисију фебруара 1945. године на чијем челу је био Бошко Костић. Иако се Михаиловић није сложио да са својим јединицама крене у Словенију, он је на тај терен упутио своје делегате на челу са генералом Миодрагом Дамјановићем, кога је поставио за команданта „Истакнутог дела штаба Врховне команде Југословенске у Отаџбини. Између Михаиловића и Љотића је успостављена и радио-телеграфска веза. Постоји више разлога због којих Михаиловић није кренуо за Словенију. Михаиловић је био погрешно информисан о ситуацији у Србији (депеше које је Михаиловић примао из Србије слали су му органи ОЗН-е у којима му се предочавало опште незадовољство народа новом влашћу), па је озбиљно намеравао да се тамо са својим јединицама врати. Следећи разлог било је Михаиловићево убеђење да ће се снаге западних савезника искрцати на територију јужног Јадрана. Овакав став подгревала је и америчка војна мисија на челу са пуковником Мек Даулом. Михаиловић је сматрао да су његове јединице дужне да се овим снагама ставе на располагање. Постоје докази да Михаиловић није са најискренијим намерама приступио обједињавању националних снага. Из депеша које је Михаиловић упутио Јевђевићу може се лако уочити његово неповерење према добровољцима. Најочитији пример био је телеграм датиран на 31.01.1945. године у коме је Михаиловић рекао: „Нас јако интересује пристизање заробљеника из Немачке у редове Љотићеваца. У даном моменту ми ћемо их лако пребацити на нашу страну и зато обавештавајте нас тачно о броју овога људства…“. Михаиловићева нетрпељивост према Љотићу донела је негативне резултате јер је допринела слабљењу националних снага у Словенији, и њиховом коначном поразу. На крају, и њему је та сујета дошла главе.
Крајем марта 1945. године Ђуришић је ушао у сукоб са Михаиловићем и са својим јединицама одвојио се од главнине и кренуо пут Словеније. Да би са својим снагама што безбедније прешао преко Хрватске, Ђуришић је ступио у преговоре са црногорским сепаратистом Секулом Дрљевићем. Резултат ових преговора био је споразум по коме је Ђуришић признао Дрљевића за црногорског поглавара. Дрљевић је ову скупину моментално хтео прикључити усташкој војсци у борби против снага ЈА. То се није слагало са плановима Ђуришића да стигне до Словеније. Као последица тога дошло је на Лијевчем Пољу до жестоког сукоба између четника и усташа. Одморнија усташка војска, потпомогнута тенковима, успела је да десеткује четнике. Нашавши се у безизлазној ситуацији, Ђуришић се са преосталим делом људства морао предати усташама. Усташе су преосталу војску пребациле у Нову Градишку, а Ђуришића и друге четничке прваке побили су у Јасеновцу. Тиме је окончан план преласка црногорских четника у Словенију.
БОРБЕ У СЛОВЕНИЈИ У 1945. ГОДИНИ
Иако некомплетне, националне снаге у Словенији приступиле су остварењу идеје Димитрија Љотића о припреми стварања новога „Солунскога фронта“, овога пута на Триглаву. Међутим, немачке снаге су са овим формацијама имале друге планове, који су се огледали у одбрани бока немачких јединица од напада НОВЈ која је наступала према западу, као и да обезбеђују железничке и друмске комуникације Трст-Ријека-Постојна-Љубљана-Грац.
Прва већа акција добровољаца била је заузимање места Цола које је до тада било под контролом партизана. Ова акција је извршена 18. децембра 1944. године, и завршена је успешно. Борбе на овом терену настављене су све до краја 1944. године и у њима су обе стране имале губитака. После ових сукоба дошло је до релативног затишја између националних снага и партизана које је трајало од јануара до краја марта 1945. године. Интензитет борби свео се на чарке око пруга и са патролама. У тренутку поновног заоштравања Михаиловићев изасланик генерал Дамјановић формирао је 29. марта 1945. године Истакнути део штаба врховне команде ЈВуО. По замисли Михаиловића требало је створити и армије по националном принципу. Та замисао остварена је у Словенији. Створена је Хрватска армија под командом генерала Матије Парца, за коју су војнике дали махом СДК и Динарска дивизија. Ова армија остала је тотално неактивна, па је њихова једина акција била одбрана моста на Сочи у последњим тренуцима рата. Створена је и Словеначка армија под командом генерала Ивана Презеља. Командант свих српских трупа у Словенији био је генерал Коста Мушицки.
Почетком априла 1945. године јединице Четврте армије ЈА кренуле су у офанзиву на територију Истре и Словеначког приморја. Тих дана се из правца Хрватске очекивао долазак четника Павла Ђуришића, па су у команди СДК одлучили да се формира Оперативна група која ће овој формацији кренути у сусрет. У Оперативну групу ушли су Други, Трећи и Четврти пук СДК и око 500 четника Добросава Јевђевића. Оперативна група у јачини од око 3000 бораца пристигла је 18. априла у околину Кочевја. Уочивши концентрацију Оперативне групе, команда Четврте армије сконцентрисала је према њима јаке снаге (две дивизије ојачане са две бригаде) које су 21.априла кренуле у напад. У периоду од 21-27. априла територија на којој су се водиле жестоке борбе више пута је прелазила из руке у руку противника. Најзад, тога дана, оперативна група се морала повући ка Кочевју. Пошто су им партизанске јединице пресекле пут према главнини СДК, ове јединице повукле су се према Љубљани. У том граду је 3. маја од стране словеначких националиста проглашена Слободна Словенија као Федеративна јединица Краљевине Југославије. Национални комитет Словеније упутио је позив краљу Петру ИИ Карађорђевићу да се врати у Словенију и да преузме власт.
Оперативну групу овај проглас затекао је западно од Љубљане. Цела Оперативна група ставила се под команду Команданта свих националних снага на територији Словеније, генерала Франца Кренера. Положаје око Љубљане Оперативна група задржала је све до 8. маја, када се, у безизлазном положају, морала повући према Крању. Аустријско-Југословенску границу Оперативна група прешла је 11. маја када је ступила у контакт са западним савезницима. Они су следећег дана наредили разоружање Оперативне групе.
Преостали део СДК и остале националне снаге ступиле су у борбу у околини Илирске Бистрице 18. априла 1945. године. У јеку борби добровољци су сазнали да је у саобраћајној несрећи страдао духовни вођа добровољаца Димитрије Љотић. Ова вест морала је оставити дубок траг на морал добровољаца. Дана 28. априла, нашавши се скоро у тоталном окружењу јединице СДК биле су принуђене да се повуку. Националне снаге добиле су наређење да се плански повлаче према Горици, где ће прећи Сочу и сусрести се са западним савезницима. СДК је у међувремену променио назив у Шумадијску дивизију која је била подељена на пет регимената (пукова). До 30. априла увече све националне снаге повукле су се преко Соче. У Горици су остале само јединице Првог пука Шумадијске дивизије (СДК), које су биле задужене да очувају мостобран до доласка западних савезника. После жестоке борбе јединице Шумадијске дивизије морале су напустити Горицу. Партизански тенкови ушли су у Горицу 1. маја у 2,30 ујутру. Једино је мост на Сочи био под контролом националних снага. Тај задатак био је поверен јединицама Хрватске армије. Задатак је успешно окончан дизањем моста у ваздух. Националне снаге продужиле су ка западним савезницима и са њима се састале 4. маја у граду Палманови. Следећег дана били су принуђени да предају наоружање.
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М