10-03-2015, 11:46 PM
Што се тиче Орвела, ево подробније о томе....
Енглески писац у предговору “Животињској фарми” поменуо генерала Михаиловића. У тексту осудио аутоцензуру британске интелигенције када је у питању критика СССР.
АКО слобода уопште нешто значи, значи право да се људима каже оно што не желе да чују. Ове речи записао је велики енглески писац и новинар Џорџ Орвел у закључку текста “Слобода штампе”, који је намеравао да објави као предговор “Животињској фарми”. Такав предговор није прошао цензуру и објављен је први пут тек 1972. године у недељнику “Тајмсов књижевни додатак”.
Орвел је “Животињску фарму” написао као сатиру на Совјетски Савез, као антистаљинистичку алегорију. Предговор је саставио као осуду аутоцензуре код британске интелигенције, када је у питању критика Стаљина и Совјетског Савеза, ратног савезника. Кобна чињеница у вези са књижевном цензуром у Енглеској, нагласио је Орвел, је у томе што је она у великој мери добровољна.
За нас је посебно занимљив део предговора у коме помиње однос британске штампе према Дражи Михаиловићу. Орвел говори о сервилности са којом је велики део енглеске интелигенције прогутао и понављао руску пропаганду од 1941. године. У вези са свим контроверзним питањима, каже Орвел, руско становиште прихватано је без резерве, без провере и затим објављивано уз потпуно занемаривање историјске истине и интелектуалне пристојности. Оно што се захтева, додаје он, је некритичко дивљење совјетској Русији. Сваку озбиљну критику совјетског режима немогуће је објавити.
- Посебно очигледан случај био је у вези са пуковником Михаиловићем, вођом југословенских четника - пише Орвел. - Руси, који су имали свог југословенског штићеника у лику маршала Тита, оптужили су Михаиловића за сарадњу са Немцима. Ову оптужбу је одмах преузела британска штампа: Михаиловићеве присталице нису добиле никакву шансу да одговоре, а чињенице које су у супротности са оптужбом, једноставно нису објављиване. У јулу 1943, Немци су понудили награду од 100.000 златних круна за хватање Тита и истоветну награду за хватање Михаиловића. Британска штампа је била “запљуснута” текстовима о награди за Тита, док су само једне новине, ситним словима, поменуле награду за Михаиловића: и оптужбе за сарадњу са Немцима су се наставиле.
Орвел је као пример навео и случај када је Би-Би-Си прослављао двадесетпетогодишњицу Црвене армије, без помињања Троцког. “Ово је било тачно као када би се подсећали битке код Трафалгара без помињања Нелсона, али није побудило никакав протест енглеске интелигенције”, навео је Орвел.
Идеју за “Животињску фарму” Орвел је добио 1937, после неколико година проведених у Шпанији, током грађанског рата, где се борио на страни републиканаца. Роман је завршио тек крајем 1943, за свега неколико месеци, и био је свестан да са објављивањем неће ићи лако. Одбила су га у старту четири издавача, од којих један после “консултација” са Министарством за информисање. “Животињску фарму” објавио је тек 1945.
По речима професора енглеске књижевности Зорана Пауновића, није необично што је роман “Животињска фарма” наишао на такав одјек и пријем у Енглеској и пре него што је објављен, зато што га је Орвел и писао са изразитим политичким амбицијама.
- На неки начин добио је оно што је тражио. Оно што није тражио била је цензура. Још када је добио идеју за тај роман, схватио је шта се десило са комунизмом. Написао га је у време кад је Стаљин већ другачије гледан, и у Енглеској су му рекли да још није време за тај роман. Ипак, успео је да га објави, међутим, са утишаним одјеком и приличним резервама кад је реч о критици. Кад је неко дело политички неподобно и проблематично у неком тренутку, да се не би демонстрирала цензура у потпуности, онда се његова рецепција на неки начин осујети. То је био случај у великој мери са Орвеловом “Животињском фармом” - каже Пауновић.
ИЗВОР: СНО
Енглески писац у предговору “Животињској фарми” поменуо генерала Михаиловића. У тексту осудио аутоцензуру британске интелигенције када је у питању критика СССР.
АКО слобода уопште нешто значи, значи право да се људима каже оно што не желе да чују. Ове речи записао је велики енглески писац и новинар Џорџ Орвел у закључку текста “Слобода штампе”, који је намеравао да објави као предговор “Животињској фарми”. Такав предговор није прошао цензуру и објављен је први пут тек 1972. године у недељнику “Тајмсов књижевни додатак”.
Орвел је “Животињску фарму” написао као сатиру на Совјетски Савез, као антистаљинистичку алегорију. Предговор је саставио као осуду аутоцензуре код британске интелигенције, када је у питању критика Стаљина и Совјетског Савеза, ратног савезника. Кобна чињеница у вези са књижевном цензуром у Енглеској, нагласио је Орвел, је у томе што је она у великој мери добровољна.
За нас је посебно занимљив део предговора у коме помиње однос британске штампе према Дражи Михаиловићу. Орвел говори о сервилности са којом је велики део енглеске интелигенције прогутао и понављао руску пропаганду од 1941. године. У вези са свим контроверзним питањима, каже Орвел, руско становиште прихватано је без резерве, без провере и затим објављивано уз потпуно занемаривање историјске истине и интелектуалне пристојности. Оно што се захтева, додаје он, је некритичко дивљење совјетској Русији. Сваку озбиљну критику совјетског режима немогуће је објавити.
- Посебно очигледан случај био је у вези са пуковником Михаиловићем, вођом југословенских четника - пише Орвел. - Руси, који су имали свог југословенског штићеника у лику маршала Тита, оптужили су Михаиловића за сарадњу са Немцима. Ову оптужбу је одмах преузела британска штампа: Михаиловићеве присталице нису добиле никакву шансу да одговоре, а чињенице које су у супротности са оптужбом, једноставно нису објављиване. У јулу 1943, Немци су понудили награду од 100.000 златних круна за хватање Тита и истоветну награду за хватање Михаиловића. Британска штампа је била “запљуснута” текстовима о награди за Тита, док су само једне новине, ситним словима, поменуле награду за Михаиловића: и оптужбе за сарадњу са Немцима су се наставиле.
Орвел је као пример навео и случај када је Би-Би-Си прослављао двадесетпетогодишњицу Црвене армије, без помињања Троцког. “Ово је било тачно као када би се подсећали битке код Трафалгара без помињања Нелсона, али није побудило никакав протест енглеске интелигенције”, навео је Орвел.
Идеју за “Животињску фарму” Орвел је добио 1937, после неколико година проведених у Шпанији, током грађанског рата, где се борио на страни републиканаца. Роман је завршио тек крајем 1943, за свега неколико месеци, и био је свестан да са објављивањем неће ићи лако. Одбила су га у старту четири издавача, од којих један после “консултација” са Министарством за информисање. “Животињску фарму” објавио је тек 1945.
По речима професора енглеске књижевности Зорана Пауновића, није необично што је роман “Животињска фарма” наишао на такав одјек и пријем у Енглеској и пре него што је објављен, зато што га је Орвел и писао са изразитим политичким амбицијама.
- На неки начин добио је оно што је тражио. Оно што није тражио била је цензура. Још када је добио идеју за тај роман, схватио је шта се десило са комунизмом. Написао га је у време кад је Стаљин већ другачије гледан, и у Енглеској су му рекли да још није време за тај роман. Ипак, успео је да га објави, међутим, са утишаним одјеком и приличним резервама кад је реч о критици. Кад је неко дело политички неподобно и проблематично у неком тренутку, да се не би демонстрирала цензура у потпуности, онда се његова рецепција на неки начин осујети. То је био случај у великој мери са Орвеловом “Животињском фармом” - каже Пауновић.
ИЗВОР: СНО
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М