11-03-2015, 05:19 AM
ТРЕЗВЕНИ ОСВРТ ПРЕМА МОНАРХИЈИ
Када се дотакну питања монархије Срби реагују без много размишљања. Мањи број Срба су симпатизери монархије и они се углавном не труде да своје симпатије према монархизму образложе, а већи део из разних разлога одбија монархију, без много размишљања. Један од основних разлога зашто монархија у Србији иако прирођена, није и широко прихваћења, лежи у маркетиншком неуспеху «пласмана» на политичком тржишту после пада комунизма личности престолонаследника Карађорђевића. Монархија се процењује демократско-тржишним критеријумима.
Од почетка несрећног вишестраначког живота у Србији 90-их година, монархија је посматрана искључиво као питање усвајања или одбијања једног симбола. Круна се посматрала мање-више само као симбол који једноставно треба поставити уместо петокраке звезде. Пошто је круна коначно засела на застави републике, питање монархије је престало да буде занимљиво.
Треба се подсетити да је ствар монархије највише заступао је један од највећих политичких штетоточина новијих времена.
Све даље промашаје и празилук којим се махало у чишћењу пута испред круне, најбоље симболизује догађај приликом долазак престолонаследника Александра Карађорђевића у Србију. Емотивно очигледно потресеном престолонаследнику, испред аеродромске зграде, недопечени монархисти принели су српску земљу на целивање – у жардињери! И он је ту био принуђен да клекне у потпуно демистификујућем трапавом чину. И сав маркетинг који је уследио био је у сличном духу.
Жива истина, ни сам престолонаследник није показао посебне таленте. За онолике године које је провео у Србији чак није успео ни да научи српски језик, што је у међувремену успевало оноликим добронамерним или недобронамерним чиновницима разних амбасада из целог света као и заинтересованим страним страним политичарима осредњег калибра, на привременом послу пљачке Србије.
Правих, обавештених и искрених монархиста у Србији има. За оне који се заинтересују постоји и довољно озбиљне литературе у којој су убедљиво објашњене предности монархије у односу на страначку демократију. Ипак, идеја монархизма као да се заглавила највише због тога што с једне стране престолонаследник не одговара укусу српске средине, а монархија се доживљава тек као могући украс вишестраначке демократије (чему су допринеле и изјаве самог престолонаследника који је рекло би се у много чему мањи монархиста од многих Срба).
Пошто се из дана у дан повећава број оних којима је јасно да од вишестраначке демократије у Србији не могу очекивати ништа добро, можда би вредело питању обнове монархије или њеном трајном одлагању у страну прићи непристрасно, без навијања и коришћења искључиво тржишне логике.
Уколико дође до околности у којима ће моћи или морати да се потражи алтернативна вишестраначком парламентарном систему, улога монарха може да постане далеко битнија од обичног симбола или украса.
Модел скупштине коју оформљују, не представници странака, него представници територијалних јединица и струковних организација могућ је под условом да не буде злоупотребљен у једнопартијској диктатури (што се на више начина дешавало током двадесетог века). У варијантама тог модела би улога монарха као неке врсте наследног непоткупљивог судије који брине о целој заједници а не о њеним деловима, била од пресудног значаја.
Утолико је можда дошло време да се о улози монарха озбиљно размишља. Да се заиста припрема терен за успостављање монархије која се, што је парадоксално, лакше може формално успоставити у малој Србији него у великој Русији, која је преко Путина свој спас већ пронашла у прећутном и неформалном повратку идеје монархије.
Наравно да ће се као најискренији монархисти показати не они који већ на почетку виде своје место међу почасним дворанима, него они који су спремни да се жртвују за јединство и будућност свог народа. Такође – време је да се престане са расправом да ли је допустиво да на престо буде доведен неко мимо реда наслеђивања. Успостављање монархије, као чин изласка из ропства политичком маркетингу и уласка у здравије политичке воде, тражиће можда жртву и од актуелног престолонаследника. Никако не би био први који се због добробити земље и престола одрекао свог права у корист тренутно погодније личности. Уосталом на самом почетку наше најважније велике и свете средњовековне династије – Немањића, велики владар Немања, доделио је престо – не прворођеном Вукану, већ средњем сину Стефану – зато што је то у датом тренутку било боље за Србију.
Важно је да о монархији почне озбиљно да се говори и да почну да се скицирају конкретна политичка решења. Тренутак колапса увозног вишестраначког система можда и није толико далеко колико изгледа.
ЂАКОН НЕНАД ИЛИЋ
Када се дотакну питања монархије Срби реагују без много размишљања. Мањи број Срба су симпатизери монархије и они се углавном не труде да своје симпатије према монархизму образложе, а већи део из разних разлога одбија монархију, без много размишљања. Један од основних разлога зашто монархија у Србији иако прирођена, није и широко прихваћења, лежи у маркетиншком неуспеху «пласмана» на политичком тржишту после пада комунизма личности престолонаследника Карађорђевића. Монархија се процењује демократско-тржишним критеријумима.
Од почетка несрећног вишестраначког живота у Србији 90-их година, монархија је посматрана искључиво као питање усвајања или одбијања једног симбола. Круна се посматрала мање-више само као симбол који једноставно треба поставити уместо петокраке звезде. Пошто је круна коначно засела на застави републике, питање монархије је престало да буде занимљиво.
Треба се подсетити да је ствар монархије највише заступао је један од највећих политичких штетоточина новијих времена.
Све даље промашаје и празилук којим се махало у чишћењу пута испред круне, најбоље симболизује догађај приликом долазак престолонаследника Александра Карађорђевића у Србију. Емотивно очигледно потресеном престолонаследнику, испред аеродромске зграде, недопечени монархисти принели су српску земљу на целивање – у жардињери! И он је ту био принуђен да клекне у потпуно демистификујућем трапавом чину. И сав маркетинг који је уследио био је у сличном духу.
Жива истина, ни сам престолонаследник није показао посебне таленте. За онолике године које је провео у Србији чак није успео ни да научи српски језик, што је у међувремену успевало оноликим добронамерним или недобронамерним чиновницима разних амбасада из целог света као и заинтересованим страним страним политичарима осредњег калибра, на привременом послу пљачке Србије.
Правих, обавештених и искрених монархиста у Србији има. За оне који се заинтересују постоји и довољно озбиљне литературе у којој су убедљиво објашњене предности монархије у односу на страначку демократију. Ипак, идеја монархизма као да се заглавила највише због тога што с једне стране престолонаследник не одговара укусу српске средине, а монархија се доживљава тек као могући украс вишестраначке демократије (чему су допринеле и изјаве самог престолонаследника који је рекло би се у много чему мањи монархиста од многих Срба).
Пошто се из дана у дан повећава број оних којима је јасно да од вишестраначке демократије у Србији не могу очекивати ништа добро, можда би вредело питању обнове монархије или њеном трајном одлагању у страну прићи непристрасно, без навијања и коришћења искључиво тржишне логике.
Уколико дође до околности у којима ће моћи или морати да се потражи алтернативна вишестраначком парламентарном систему, улога монарха може да постане далеко битнија од обичног симбола или украса.
Модел скупштине коју оформљују, не представници странака, него представници територијалних јединица и струковних организација могућ је под условом да не буде злоупотребљен у једнопартијској диктатури (што се на више начина дешавало током двадесетог века). У варијантама тог модела би улога монарха као неке врсте наследног непоткупљивог судије који брине о целој заједници а не о њеним деловима, била од пресудног значаја.
Утолико је можда дошло време да се о улози монарха озбиљно размишља. Да се заиста припрема терен за успостављање монархије која се, што је парадоксално, лакше може формално успоставити у малој Србији него у великој Русији, која је преко Путина свој спас већ пронашла у прећутном и неформалном повратку идеје монархије.
Наравно да ће се као најискренији монархисти показати не они који већ на почетку виде своје место међу почасним дворанима, него они који су спремни да се жртвују за јединство и будућност свог народа. Такође – време је да се престане са расправом да ли је допустиво да на престо буде доведен неко мимо реда наслеђивања. Успостављање монархије, као чин изласка из ропства политичком маркетингу и уласка у здравије политичке воде, тражиће можда жртву и од актуелног престолонаследника. Никако не би био први који се због добробити земље и престола одрекао свог права у корист тренутно погодније личности. Уосталом на самом почетку наше најважније велике и свете средњовековне династије – Немањића, велики владар Немања, доделио је престо – не прворођеном Вукану, већ средњем сину Стефану – зато што је то у датом тренутку било боље за Србију.
Важно је да о монархији почне озбиљно да се говори и да почну да се скицирају конкретна политичка решења. Тренутак колапса увозног вишестраначког система можда и није толико далеко колико изгледа.
ЂАКОН НЕНАД ИЛИЋ
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М