20-03-2015, 11:17 PM
Њ.К.В. ПРИНЦ ВЛАДИМИР КАРАЂОРЂЕВИЋ : КАКО ДО МОНАРХИЈЕ?
20. март 2015. у 21:38
По питању решавања проблема успостављања конститутивне монархије у Србији постоје две могућности. Наиме, или ћемо овом проблему приступити тако што ћемо признати да постоје законске чињенице и последице аболиције монархије 1945.год., или ћемо пак, наставити да се претварамо да није било никаквих последица аболиције монархије 1945.год.
Уколико отворено и искрено приступимо овом питању, користећи мој пример легитимног начина, онда ћемо се суочити са неким веома непријатним препрекама које морамо превазићи. Поента је у томе што би већину препрека требало да решимо на суду, на државном нивоу и када их једном отклонимо, у историји ће бити забележено да су промене важеће и у складу са законом.
Овакви правни поступци би касније довели до изградње чврстог темеља на коме би могла да се изгради будућа монархија. Међутим, уколико наставимо да питању монархије прилазимо износећи полуистине, неистине и комичне изјаве, све ће се завршити на један од ва могућа начина: или никада нећемо имати монархију у Србији, или ћемо некако успети да је успоставимо свесни да ће бити веома нестабилна и заснована на онаквим лажима каквима је Тито успео да укине монархију 1945.год. У том случају, етички гледано, нећемо бити ништа бољи од комуниста којима је полазило за руком да скоро седамдесет година управљају режимом који је био заснован на срушеним темељима. Поред наведеног , ако размотримо и правне и законске основе, сви они који имају у рукама чињенице, непрестано ће нас суочавати са њима и биће у прилици да их искористе на суду, на државном нивоу и да притом покушају да оспоре легитимитет такве нестабилне будуће монархије!
Уз све што рекох, постоји и емотивна страна: српски народ и његова улога у успостављању монархије у Србији! И у овом случају постоје два могућа начина повратака монархије, а оба су заснована на примерима које сам већ поменуо: или ћемо до монархије доћи на референдуму или имплементацијом монархије без референдума. У оба случаја осећам да је у последњих четрнаест година урађено веома, веома мало у смислу представљања идеје монархије грађанима Србије. Уствари, верујем да је већина људи која је видела примере промовисања монархије, видела само негативне примере везане за овакво државно уређење.
Ако размотримо какву поруку српском народу шаље принц Александар и остали који подржавају монархију у његово име још од 2001.год., увидећемо да је темељ на коме они граде идеју монархије веома нестабилан и да се на њему не може градити монархија заснована на истини, транспарентности, интегритету и реалности. Помпезност са којом су се принц Александар и његова жена вратили у Србију 2001.год., сама по себи је представљала главни отежавајући фактор за било какво позитивно представљање повратка монархистичког уређења у Србији (тадашњој Југославији). Многи људи се још увек сећају нечасне и вулгарне сцене у којој принц Александар демостративно захтева да му се предају кључеви комплекса на Дедињу. Као што сам већ рекао, није требало да преузме комплекс на Дедињу и усели се на основу лажи. Потом, сећамо се срамног догађаја када су се принц Александар и његова жена возикали по Београду у блиндираној лимузини са таблицама на којима је писало „ЊКВ“. То је личило на црни хумор. Није битно да ли су политичари све то одобравали или оспоравали, једноставно то није било у складу са реалношћу и очекивањима српског народа,а нарочито не тада, те 2001.год.
Сећам се да ми је једном приликом један европски племић рекао како чак ни Тито није био толико вулгаран и није стављао своје име на таблице аутомобила. Затим, сећамо се ужасног утиска који је на све нас оставио принц Александар, окруживши се са двадесет телохранитеља како би додао себи на важности! Каква ужасна слика за све оне који би требало да верују свом будућем монарху. Зар принц Александар не може чак ни да верује свом српском народу па му је потребно толико телохранитеља да га заштите? Од кога? Од чега? Послужићу се само једном дигресијом: патријарх Павле је путовао аутобусом, сам, и то као поглавар Српсе православне цркве! Међутим, принц Александар и његова жена, људи без икаквих уставних овлашћења и церемонијалних дужности, сматрали су неопходним да јуре Београдом у блиндираној БМВ лимузини са целом војском телохранитеља, и то у већини случајева када су само ишли до неког ресторана на приватну вечеру. И то је требало да буде позитивна слика и да шаље поруку српском народу и промовише монархију? Како? И као да све то није било довољно, грађани су морали да гледају и разне приватне журке и забаве које су се одржавале на Дедињу. Не могу никако да прихватим чињеницу да су огромне рођенданске торте и буљуци гостију присутни на приватним прославама у земљи у којој људи траже хлеб по корпама само неколико километара од Дедиња, донели ишта позитивно у промовисању чврсте основе на којој би се градила идеја о повратку конститувне монархије.
Једном сам за време Васкрса 2002.год. питао принца Александра одакле долази новац којим финансирају све трошкове за ствари које сам Вам управо поменуо, а он ми је одбрусио да ме се то не тиче. Покушао сам да му објасним да и ја носим презиме Карађорђевић и да ми је веома стало до тога да људи у Србији (Југославији) никада не доведу у питање интегритет нашег славног презимена. Упозорио сам га и да таква врста ароганције са којом он наступа у јавности представља потенцијално веома опасан пример недостатка транспарентности односа у породици пред људима у Србији. Ово питање је по мени од таквог виталног значаја да просто нисам у стању да довољно нагласим његову важност. Сећам се да су људи у Србији (Југославији) у периоду између 2001-2005.год. постављали многа питања у вези породице Карађорђевић и монархије,а одговори су им стизали кроз примере понашања мог рођака и његове жене и углавном су били негативни.
Оваква негативна слика није , међутим, потицала само од мог рођака и његове жене. Добар део те негативне представе потицао је и још увек потиче одатле што поједини чланови такозваног Крунског савета користе веома смешне тактике промоције монархије. Понекад њихова тактика подсећа на причу за децу „Царево ново одело“!
Ако не знате о којој причи се ради, рећи ћу Вам укратко. Наиме, то је прича о сујетном цару који није марио ни за шта осим да у јавности обуче и прикаже своју сјајну и скупоцену одећу. Једнога дана, сујетни цар унајми двојицу превараната који му обећаху најлепше и најбоље одело, сашивено од такве тканине да је не може видети свако јер такав човек или није раван његовом величанству или је „безнадежно глуп“. Цареви министри, наравно, не могаху видету ту тканину али се претвараху да могу јер се плашише да нису достојни. Али,и сам цар учини исто. На крају преваранти обавестише цара да је одело сашивено, мимиком имитираху како га облаче и цар поче да парадира пред својим потчињенима. Грађани посматраху аплаудирајући му и правећи се да виде одело, не желећи да буду недостојни или глупи. Затим се из гомиле зачу дете, исувише младо да би разумело како је пожељно бити прихваћен и достојан и претварати се да видиш оно што не видиш, повика гласно како је цар го, а потом му се и остали придружише. Цар настави да хода посумњавши како је то што је управо чуо истина, али настави истим кораком.
Слично овој причи, сматрам да док год неки од такозваних саветника принца Александра настављају да потхрањују неистине о његовој моћи и овлашћењима, сам принц никада неће увидети свој прави положај и стога у својим покушајима да сагради чврст темељ за успостављање монархије никада неће моћи да крене са тачке која је реална. Уместо тога, он и његова жена као и сви ти такозвани саветници наставиће да граде нестабилну грађевину на нестабилном темељу, на неистинама, грешкама и лажима!
Многим људима је веома смешна цела ситуација у вези титула и припадајућих им постнумерала (бројева) које користе принц и његови такозвани саветници. Овакве ствари којима се користе принц Алексндар и његови такозвани саветници, уствари су прави пример свеопштег погрешног тумачења законске, али пре свега моралне позиције принца и њему блиских особа.
Као први пример навео бих титулу принца престолонаследника коју користи принц Александар. Проблем је у томе што се та титула традиционално користи у земљама у којима је монархија владајући облик друштвеног уређења. Принц или принцеза престолонаследник је особа која је по свом праву наслеђа претендент на престо који постоји, а не на напуштени престо! Наследник окупираног или у нашем случају напуштеног престола је једноставно претендент на престо,ништа више.
Други пример је назив „титуларног краља“ коју користи принц Александар. Она је такође погрешна и то из два разлога.
Као прво, то тврде они који кажу да у тренутку када је краљ Петар II умро, принц Александар постао краљ, али само „титуларни краљ“. Пошто ни сам краљ Петар II није више био владајући краљ, већ само бивши краљ, смешно је да мој рођак захтева да му се обраћају као „титуларном краљу“. Претпостављам да би чак и за њега било превише смешно кад би користио назив“ титуларни бивши краљ“, која би иако такође погрешна , била мало ближа истини. Као друго, зато што се реч „титуларни“ користи за оосбу која је на званичној дужности у улози поглавра који поседује мала, готово никаква овлашћења. У случају принца Александра, истина је да он не поседује никаква званична овлашћења у смислу вођства државом нити има икаква стварна овлашћења која би одговарала горе поменутом статусу, тако да је полагање права и на ову титулу апослутно смешно.
И на крају, трећи, најбизарнији пример који ћу вам навести је коришћење постнумерала (редних бројева иза имена )као што је нпр. Александар II. Пошто постнумерале користе само владајући монарси , ово је још један више него сраман пример. Зашто мислите да принц Чарлс себе назива принцом, а не Чарлсом III? Зато што још увек није владајући краљ! Оно што је веома тужно и погрешно је што су принц Алексндар и његови такозвани саветници залепили постнумерал и на име његовог најстаријег сина Петра и сада му се обраћају као Петру III. То је толико непримерено да остали племићи у Еврропи са којима сам разговарао просто не могу да верују.
20. март 2015. у 21:38
По питању решавања проблема успостављања конститутивне монархије у Србији постоје две могућности. Наиме, или ћемо овом проблему приступити тако што ћемо признати да постоје законске чињенице и последице аболиције монархије 1945.год., или ћемо пак, наставити да се претварамо да није било никаквих последица аболиције монархије 1945.год.
Уколико отворено и искрено приступимо овом питању, користећи мој пример легитимног начина, онда ћемо се суочити са неким веома непријатним препрекама које морамо превазићи. Поента је у томе што би већину препрека требало да решимо на суду, на државном нивоу и када их једном отклонимо, у историји ће бити забележено да су промене важеће и у складу са законом.
Овакви правни поступци би касније довели до изградње чврстог темеља на коме би могла да се изгради будућа монархија. Међутим, уколико наставимо да питању монархије прилазимо износећи полуистине, неистине и комичне изјаве, све ће се завршити на један од ва могућа начина: или никада нећемо имати монархију у Србији, или ћемо некако успети да је успоставимо свесни да ће бити веома нестабилна и заснована на онаквим лажима каквима је Тито успео да укине монархију 1945.год. У том случају, етички гледано, нећемо бити ништа бољи од комуниста којима је полазило за руком да скоро седамдесет година управљају режимом који је био заснован на срушеним темељима. Поред наведеног , ако размотримо и правне и законске основе, сви они који имају у рукама чињенице, непрестано ће нас суочавати са њима и биће у прилици да их искористе на суду, на државном нивоу и да притом покушају да оспоре легитимитет такве нестабилне будуће монархије!
Уз све што рекох, постоји и емотивна страна: српски народ и његова улога у успостављању монархије у Србији! И у овом случају постоје два могућа начина повратака монархије, а оба су заснована на примерима које сам већ поменуо: или ћемо до монархије доћи на референдуму или имплементацијом монархије без референдума. У оба случаја осећам да је у последњих четрнаест година урађено веома, веома мало у смислу представљања идеје монархије грађанима Србије. Уствари, верујем да је већина људи која је видела примере промовисања монархије, видела само негативне примере везане за овакво државно уређење.
Ако размотримо какву поруку српском народу шаље принц Александар и остали који подржавају монархију у његово име још од 2001.год., увидећемо да је темељ на коме они граде идеју монархије веома нестабилан и да се на њему не може градити монархија заснована на истини, транспарентности, интегритету и реалности. Помпезност са којом су се принц Александар и његова жена вратили у Србију 2001.год., сама по себи је представљала главни отежавајући фактор за било какво позитивно представљање повратка монархистичког уређења у Србији (тадашњој Југославији). Многи људи се још увек сећају нечасне и вулгарне сцене у којој принц Александар демостративно захтева да му се предају кључеви комплекса на Дедињу. Као што сам већ рекао, није требало да преузме комплекс на Дедињу и усели се на основу лажи. Потом, сећамо се срамног догађаја када су се принц Александар и његова жена возикали по Београду у блиндираној лимузини са таблицама на којима је писало „ЊКВ“. То је личило на црни хумор. Није битно да ли су политичари све то одобравали или оспоравали, једноставно то није било у складу са реалношћу и очекивањима српског народа,а нарочито не тада, те 2001.год.
Сећам се да ми је једном приликом један европски племић рекао како чак ни Тито није био толико вулгаран и није стављао своје име на таблице аутомобила. Затим, сећамо се ужасног утиска који је на све нас оставио принц Александар, окруживши се са двадесет телохранитеља како би додао себи на важности! Каква ужасна слика за све оне који би требало да верују свом будућем монарху. Зар принц Александар не може чак ни да верује свом српском народу па му је потребно толико телохранитеља да га заштите? Од кога? Од чега? Послужићу се само једном дигресијом: патријарх Павле је путовао аутобусом, сам, и то као поглавар Српсе православне цркве! Међутим, принц Александар и његова жена, људи без икаквих уставних овлашћења и церемонијалних дужности, сматрали су неопходним да јуре Београдом у блиндираној БМВ лимузини са целом војском телохранитеља, и то у већини случајева када су само ишли до неког ресторана на приватну вечеру. И то је требало да буде позитивна слика и да шаље поруку српском народу и промовише монархију? Како? И као да све то није било довољно, грађани су морали да гледају и разне приватне журке и забаве које су се одржавале на Дедињу. Не могу никако да прихватим чињеницу да су огромне рођенданске торте и буљуци гостију присутни на приватним прославама у земљи у којој људи траже хлеб по корпама само неколико километара од Дедиња, донели ишта позитивно у промовисању чврсте основе на којој би се градила идеја о повратку конститувне монархије.
Једном сам за време Васкрса 2002.год. питао принца Александра одакле долази новац којим финансирају све трошкове за ствари које сам Вам управо поменуо, а он ми је одбрусио да ме се то не тиче. Покушао сам да му објасним да и ја носим презиме Карађорђевић и да ми је веома стало до тога да људи у Србији (Југославији) никада не доведу у питање интегритет нашег славног презимена. Упозорио сам га и да таква врста ароганције са којом он наступа у јавности представља потенцијално веома опасан пример недостатка транспарентности односа у породици пред људима у Србији. Ово питање је по мени од таквог виталног значаја да просто нисам у стању да довољно нагласим његову важност. Сећам се да су људи у Србији (Југославији) у периоду између 2001-2005.год. постављали многа питања у вези породице Карађорђевић и монархије,а одговори су им стизали кроз примере понашања мог рођака и његове жене и углавном су били негативни.
Оваква негативна слика није , међутим, потицала само од мог рођака и његове жене. Добар део те негативне представе потицао је и још увек потиче одатле што поједини чланови такозваног Крунског савета користе веома смешне тактике промоције монархије. Понекад њихова тактика подсећа на причу за децу „Царево ново одело“!
Ако не знате о којој причи се ради, рећи ћу Вам укратко. Наиме, то је прича о сујетном цару који није марио ни за шта осим да у јавности обуче и прикаже своју сјајну и скупоцену одећу. Једнога дана, сујетни цар унајми двојицу превараната који му обећаху најлепше и најбоље одело, сашивено од такве тканине да је не може видети свако јер такав човек или није раван његовом величанству или је „безнадежно глуп“. Цареви министри, наравно, не могаху видету ту тканину али се претвараху да могу јер се плашише да нису достојни. Али,и сам цар учини исто. На крају преваранти обавестише цара да је одело сашивено, мимиком имитираху како га облаче и цар поче да парадира пред својим потчињенима. Грађани посматраху аплаудирајући му и правећи се да виде одело, не желећи да буду недостојни или глупи. Затим се из гомиле зачу дете, исувише младо да би разумело како је пожељно бити прихваћен и достојан и претварати се да видиш оно што не видиш, повика гласно како је цар го, а потом му се и остали придружише. Цар настави да хода посумњавши како је то што је управо чуо истина, али настави истим кораком.
Слично овој причи, сматрам да док год неки од такозваних саветника принца Александра настављају да потхрањују неистине о његовој моћи и овлашћењима, сам принц никада неће увидети свој прави положај и стога у својим покушајима да сагради чврст темељ за успостављање монархије никада неће моћи да крене са тачке која је реална. Уместо тога, он и његова жена као и сви ти такозвани саветници наставиће да граде нестабилну грађевину на нестабилном темељу, на неистинама, грешкама и лажима!
Многим људима је веома смешна цела ситуација у вези титула и припадајућих им постнумерала (бројева) које користе принц и његови такозвани саветници. Овакве ствари којима се користе принц Алексндар и његови такозвани саветници, уствари су прави пример свеопштег погрешног тумачења законске, али пре свега моралне позиције принца и њему блиских особа.
Као први пример навео бих титулу принца престолонаследника коју користи принц Александар. Проблем је у томе што се та титула традиционално користи у земљама у којима је монархија владајући облик друштвеног уређења. Принц или принцеза престолонаследник је особа која је по свом праву наслеђа претендент на престо који постоји, а не на напуштени престо! Наследник окупираног или у нашем случају напуштеног престола је једноставно претендент на престо,ништа више.
Други пример је назив „титуларног краља“ коју користи принц Александар. Она је такође погрешна и то из два разлога.
Као прво, то тврде они који кажу да у тренутку када је краљ Петар II умро, принц Александар постао краљ, али само „титуларни краљ“. Пошто ни сам краљ Петар II није више био владајући краљ, већ само бивши краљ, смешно је да мој рођак захтева да му се обраћају као „титуларном краљу“. Претпостављам да би чак и за њега било превише смешно кад би користио назив“ титуларни бивши краљ“, која би иако такође погрешна , била мало ближа истини. Као друго, зато што се реч „титуларни“ користи за оосбу која је на званичној дужности у улози поглавра који поседује мала, готово никаква овлашћења. У случају принца Александра, истина је да он не поседује никаква званична овлашћења у смислу вођства државом нити има икаква стварна овлашћења која би одговарала горе поменутом статусу, тако да је полагање права и на ову титулу апослутно смешно.
И на крају, трећи, најбизарнији пример који ћу вам навести је коришћење постнумерала (редних бројева иза имена )као што је нпр. Александар II. Пошто постнумерале користе само владајући монарси , ово је још један више него сраман пример. Зашто мислите да принц Чарлс себе назива принцом, а не Чарлсом III? Зато што још увек није владајући краљ! Оно што је веома тужно и погрешно је што су принц Алексндар и његови такозвани саветници залепили постнумерал и на име његовог најстаријег сина Петра и сада му се обраћају као Петру III. То је толико непримерено да остали племићи у Еврропи са којима сам разговарао просто не могу да верују.
ЕВО БРАЋЕ ЈОШ СУ ЖИВИ ШТО РАДАВУ ВОДУ ПИЛИ!