[Милослав Самарџић]

Међутим неке ствари у основној теми текста боду очи, рецимо на првом месту ово:

Пуч од 27. марта 1941. подржала је огромна већина српског народа.

Који извор се уопште може сматрати поузданим за ову тврдњу, ако знамо да народ нико ништа није ни питао, већ је група официра читав народ једноставно ставила пред свршен чин? Знам да су биле демонстрације у Београду, али исто тако се сећам и да си писао да су далеко више биле у духу подршке ступању младог Краља на престол, него демонстрација против Тројног пакта. Па и да су сви Београђани тог дана изашли на улице, опет не би чинили огромну већину српског народа.

Да је део владајуће елите тог доба стао у подршку пуча, то стоји. Већ говорити о огромној већини народа, мислим да је тврдња, једноставно пренадувана. Да ли је могуће да се народ који само коју годину пре тога већинско поверење указивао Стојадиновићу за кога знамо да је гајио политику толерантних односа са силама осовине, и важио за Немачког човека овде, сада одједном нашао у огромној већини против његове политике, посебно имајући у виду да је Стојадиновић смењен по налогу у народу не тако омиљеног Кнеза Павла?

А затим, мислим да си се и у поређењу овог и оног народа и догађаја доста уплео у жељи да оправдаш догађаје од 27. марта, па је онда испало и ово:

Онај народ водио је узастопно три рата, сва три пута је победио и срушио је три непријатељска царства.

А затим који редак испод:

Овај народ је изгубио Други светски рат са ужасним људским губицима и смањењем територије од 50 посто.

Под претпоставком да си под "трећим непријатељским царством" мислио управо на Трећи Рајх, поставља се питање који је то народ ратовао у Другом светском рату, овај или онај, и како је успео да победи и да изгуби у исто време?

Дарко, треће царство је бугарску: дакле аустроугарско, турско и бугарско. То ти је оно из старе народне песме, предратне. Додуше за Бугаре не важи дословце, али ту се не мисли на Рајх.
Да је већина Срба подржала 27. март, то је за мене одавно неко опште место. Сви извори из тога доба оворе у том правцу. Узми нпр. мемоаре потпуковника Боре Тодоровића, ''Последњи рапорт'', прочитај опис расположења у Краљеву после 25. марта (суморно) и после 27. марта (сви славе).
То што кажеш за Стојадиновића, то је поглед из овог угла. У оно време, он је имао много присталица, бирачку већину, која је била огорчена на кнеза Павла, али и на његовог пулена а Стојадиновићевог издајника Цветковића, па је (и) зато славила пуч.
У маси Стојадиновић није схватан као неко ко води прогерманску политику. Колико се сећам, он је најпре био добро са Америма. И остао. Па са Французима, итд. Он је схватан као јак човек и политичар који завршава послове. Тако су га схватали и Немци, а и други странци.
Прилично сам сигуран да под њим не би било ни 25. ни 27. марта. Само ми није јасно како је дозволио да га макну Павле и Цветковић.