31-03-2015, 01:28 AM
И поводом минуле годишњице 27. марта, чуло се исто питање - о узроцима пуча. Један од одговора нуди и реакција мајора - тада пуковника - Драгутина Гавриловића, чувеног браниоца Београда из 1915. године:
Указ југословенског краља Петра II после војног преврата 27. марта 1941.
Мајор Гавриловић – бригадни ђенерал
Из преписке мр Живана Л. Кнежевића с “Ниџом” (Никола Косић) и Манојловићем (Хајделберг, 31.10.1977.) и “Извода из сећања 1910-1941”, сазнаје се да је командант 2. батаљона 10. кадровског пука Војске Краљевине Србије, а тадашњи мајор Драгутин Гавриловић, командант последње одбране Београда 1915, унапређен у чин бригадног ђенерала 30. марта 1941. године.
После завршетка Првог светског (Великог) рата 1918. године у Краљевској југословенској војсци се сазнало за чувену заповест команданта 2. батаљона 10. кадровског пука, мајора Драгутина Гавриловића: “Војници, јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свога бројног стања. Наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине... Ви немате више да бринете за своје животе, они више не постоје; зато, напред у славу!”
И полетео је млади Мајор са ордонансима, сеизима, посилнима, добошарима и трубачем... Тешко рањен у врат, извучен је и пренет у превијалиште, да би се само две недеље касније појавио на челу батаљона код Багрдана и ту, поново за храбро држање, добио други орден – Карађорђеву звезду с мачевима III степена. У даљим борбама ка Албанији, у даноноћним хрвањима с непријатељем, мајор Гавриловић биће предложен и унапређен у чин потпуковника.
После рата, Драгутина Гавриловића, тада у пуковнички чин и професор у Војној академији, на испиту, за први ђенералски чин, оборила је ђенералштабна комисија која је, према њеном мишљењу, у задатку, главним снагама требало напасти непријатеља на десном, а не на левом крилу. После војног преврата 27. марта 1941. године, командант копнених превратничких снага мајор Живан Кнежевић, молио је брата Радоја, који тек што је 30. марта примио дужност министра Двора, да се заложи и исправи неправда према Гавриловићу. Уз то дао му је и књигу Ђорђа Роша, који је тада био командир жандармеријске чете и био тешко рањен на дунавском кеју, у којој је цитирао заповест свога команданта батаљона. Тако је министар Радоје започео причу младом Краљу о пуковнику Гавриловићу отварајући страницу у Рошовој књизи у намери да прочита заповест. Међутим, Краљ га је предухитрио рекавши: “Господине професоре, ја ту Заповест знам напамет” и готово је изрецитовао до последње речи.
“Знао је Краљ ту заповест, јер је она била ушла у предмет Историја беседништва, који се предавао у Војној академији. Знали су је напамет сви официри од 50. класе на овамо, који су прве официрске чинове добили 1. октобра 1924. године”, писао је касније Кнежевић у својим “Сећањима”.
Када је, потом, министар Двора донео потписан Указ, и предао министру војске ђенералу Богољубу Илићу, Живан је у пратњи ађутанта, потпоручника Светислава Панића, пошао да пронађе пуковника Гавриловића и да му саопшти радосну вест. Угледао га је у ходнику испред врата његове канцеларије. Међутим, пуковник Гавриловић је био бржи. Долазећи му у сусрет говорио је: “Алал вам вера! Алал вам вера! Ви сте осветлали образ и одбранили част Београда и Отаџбине!” Загрлили су се и плакали. Кроз сузе мајор Кнежевић му је одговорио: “На Вас смо се угледали! Ви сте нам били пример”, а затим му саопштио да је Његово Величанство Краљ Петар II потписао Указ пре једног сата, којим се унапређује у чин бригадног ђенерала, додавши “да смо сви ми, 27-момартовци, а сигуран сам и хиљаде других младих официра, пресрећни што је, најзад, неправда исправљена”, написао је касније Кнежевић у својим сећањима.
Припремио:
Новица Стевановић
Указ југословенског краља Петра II после војног преврата 27. марта 1941.
Мајор Гавриловић – бригадни ђенерал
Из преписке мр Живана Л. Кнежевића с “Ниџом” (Никола Косић) и Манојловићем (Хајделберг, 31.10.1977.) и “Извода из сећања 1910-1941”, сазнаје се да је командант 2. батаљона 10. кадровског пука Војске Краљевине Србије, а тадашњи мајор Драгутин Гавриловић, командант последње одбране Београда 1915, унапређен у чин бригадног ђенерала 30. марта 1941. године.
После завршетка Првог светског (Великог) рата 1918. године у Краљевској југословенској војсци се сазнало за чувену заповест команданта 2. батаљона 10. кадровског пука, мајора Драгутина Гавриловића: “Војници, јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свога бројног стања. Наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине... Ви немате више да бринете за своје животе, они више не постоје; зато, напред у славу!”
И полетео је млади Мајор са ордонансима, сеизима, посилнима, добошарима и трубачем... Тешко рањен у врат, извучен је и пренет у превијалиште, да би се само две недеље касније појавио на челу батаљона код Багрдана и ту, поново за храбро држање, добио други орден – Карађорђеву звезду с мачевима III степена. У даљим борбама ка Албанији, у даноноћним хрвањима с непријатељем, мајор Гавриловић биће предложен и унапређен у чин потпуковника.
После рата, Драгутина Гавриловића, тада у пуковнички чин и професор у Војној академији, на испиту, за први ђенералски чин, оборила је ђенералштабна комисија која је, према њеном мишљењу, у задатку, главним снагама требало напасти непријатеља на десном, а не на левом крилу. После војног преврата 27. марта 1941. године, командант копнених превратничких снага мајор Живан Кнежевић, молио је брата Радоја, који тек што је 30. марта примио дужност министра Двора, да се заложи и исправи неправда према Гавриловићу. Уз то дао му је и књигу Ђорђа Роша, који је тада био командир жандармеријске чете и био тешко рањен на дунавском кеју, у којој је цитирао заповест свога команданта батаљона. Тако је министар Радоје започео причу младом Краљу о пуковнику Гавриловићу отварајући страницу у Рошовој књизи у намери да прочита заповест. Међутим, Краљ га је предухитрио рекавши: “Господине професоре, ја ту Заповест знам напамет” и готово је изрецитовао до последње речи.
“Знао је Краљ ту заповест, јер је она била ушла у предмет Историја беседништва, који се предавао у Војној академији. Знали су је напамет сви официри од 50. класе на овамо, који су прве официрске чинове добили 1. октобра 1924. године”, писао је касније Кнежевић у својим “Сећањима”.
Када је, потом, министар Двора донео потписан Указ, и предао министру војске ђенералу Богољубу Илићу, Живан је у пратњи ађутанта, потпоручника Светислава Панића, пошао да пронађе пуковника Гавриловића и да му саопшти радосну вест. Угледао га је у ходнику испред врата његове канцеларије. Међутим, пуковник Гавриловић је био бржи. Долазећи му у сусрет говорио је: “Алал вам вера! Алал вам вера! Ви сте осветлали образ и одбранили част Београда и Отаџбине!” Загрлили су се и плакали. Кроз сузе мајор Кнежевић му је одговорио: “На Вас смо се угледали! Ви сте нам били пример”, а затим му саопштио да је Његово Величанство Краљ Петар II потписао Указ пре једног сата, којим се унапређује у чин бригадног ђенерала, додавши “да смо сви ми, 27-момартовци, а сигуран сам и хиљаде других младих официра, пресрећни што је, најзад, неправда исправљена”, написао је касније Кнежевић у својим сећањима.
Припремио:
Новица Стевановић