06-04-2015, 09:39 PM
ПАЗИТИ НА СЕБЕ …, ЧУВАТИ СВОЈЕ МЕСТО …,
САЗРЕВАТИ У СВОЈОЈ СЛУЖБИ И НА СВОМ ПОСЛУШАЊУ
Пазити на себе да бисмо пазили на Бога; чувати своје место у Цркви и сазревати у својој служби и на свом послушању.
НАРАВОУЧЕНИЈЕ
Мирно и мирољубиво износити све оно што се тиче наше хришћанске савести не значи хладнокрвно слушати и гледати како дојучерашња браћа и сестре у православној вери, сити и здрави и крштени и колико толико православни и упућени у веру, данас већ слушају глас лукавог реформатора, али и узурпатора који им говори: Бићете као богови.
Који су плодови те опаке послушности и поверења у губитељев глас?!
Гнушање према својој матери Српској Православној Цркви, и добровољни излазак из ње са одлуком о трајном одласку, боље рећи нестанку?!
Зар тај кризогени и шизофрени чин не говори о уврштењу у бескрајно дуги ред оних малих богова и богића, скојеваца, другова и другарица и шокова који су Српској Православној Цркви и њеној верној деци за нашег времена починили ствари које здрав ум не може ни да појми, нити да у себе смести!
Шта тек рећи о свему почињеном Цркви, идући унатрашке кроз историју њених неописивих страдања?! Али, то се ионако не тиче самих њених џелата.
Многобројнима из сваке генерације у интересу је разарање српске Цркве до њеног уништења; њима се тако хоће, и тако им се може.
Док су се једни јавно и тајно испољавали као гонитељи и мучитељи и разоритељи Српске Православне Цркве, док јој се други обраћају са подозрењем, поругом и демонском мржњом, док ће јој трећи наносити нове убоје и опекотине и ране, дотле се самозвани старокалендарци отцепљују од ње и Духа Светога жалосте и прогоне.
А где нема Духа Светога, зар може бити Цркве?! „Где је Дух Свети тамо је Црква. (Одметништво од Цркве равно је одметништву од Христа, њеног Женика, о коме говори апостол Павле): Кажем (…) за оне који се одељују од нас. Та ствар (раскол) је прељуба!“
(Свети Јован Златоусти, Тумачење на Посланицу Ефесцима 4, 4). Православна вера Цркве Српске, целомудрена је, и чиста.
Они који се отцепљују од ње временом ће скончати у јереси. Дакле у позицији јеретичности и расколништва и парасинагогалности хришћани не могу да стекну подобије и лик саборности и христоликости јер је за то потребна благодат која конституише како жељено саборно тело, тако и жељену христолику личност.
Друго, болест индивидуализма, и са њим у вези егопатије, сластољубља и властољубља нагони људе да они као некада Кореј, Датан, Авирон баш са њима дижу буне и започињу борбе и ратове. А сваки који чини грех и безакоње чини; а грех јесте безакоње (1. Јн. 3, 4), и оно се састоји у померању отачких граница.
Блаже речено, они који су до јуче били са нама, а данас већ отиснути на беспуће, да не штеде своје смирење пред Српском Православном Црквом и своју љубав према њој, него да се радије чувају новца, поготово када је он туђ, и прљав, и наменски: за разбијање Српске Православне Цркве изнутра!!!
ЕПИСКОП КРУШЕВАЧКИ ДАВИД
САЗРЕВАТИ У СВОЈОЈ СЛУЖБИ И НА СВОМ ПОСЛУШАЊУ
Пазити на себе да бисмо пазили на Бога; чувати своје место у Цркви и сазревати у својој служби и на свом послушању.
НАРАВОУЧЕНИЈЕ
Мирно и мирољубиво износити све оно што се тиче наше хришћанске савести не значи хладнокрвно слушати и гледати како дојучерашња браћа и сестре у православној вери, сити и здрави и крштени и колико толико православни и упућени у веру, данас већ слушају глас лукавог реформатора, али и узурпатора који им говори: Бићете као богови.
Који су плодови те опаке послушности и поверења у губитељев глас?!
Гнушање према својој матери Српској Православној Цркви, и добровољни излазак из ње са одлуком о трајном одласку, боље рећи нестанку?!
Зар тај кризогени и шизофрени чин не говори о уврштењу у бескрајно дуги ред оних малих богова и богића, скојеваца, другова и другарица и шокова који су Српској Православној Цркви и њеној верној деци за нашег времена починили ствари које здрав ум не може ни да појми, нити да у себе смести!
Шта тек рећи о свему почињеном Цркви, идући унатрашке кроз историју њених неописивих страдања?! Али, то се ионако не тиче самих њених џелата.
Многобројнима из сваке генерације у интересу је разарање српске Цркве до њеног уништења; њима се тако хоће, и тако им се може.
Док су се једни јавно и тајно испољавали као гонитељи и мучитељи и разоритељи Српске Православне Цркве, док јој се други обраћају са подозрењем, поругом и демонском мржњом, док ће јој трећи наносити нове убоје и опекотине и ране, дотле се самозвани старокалендарци отцепљују од ње и Духа Светога жалосте и прогоне.
А где нема Духа Светога, зар може бити Цркве?! „Где је Дух Свети тамо је Црква. (Одметништво од Цркве равно је одметништву од Христа, њеног Женика, о коме говори апостол Павле): Кажем (…) за оне који се одељују од нас. Та ствар (раскол) је прељуба!“
(Свети Јован Златоусти, Тумачење на Посланицу Ефесцима 4, 4). Православна вера Цркве Српске, целомудрена је, и чиста.
Они који се отцепљују од ње временом ће скончати у јереси. Дакле у позицији јеретичности и расколништва и парасинагогалности хришћани не могу да стекну подобије и лик саборности и христоликости јер је за то потребна благодат која конституише како жељено саборно тело, тако и жељену христолику личност.
Друго, болест индивидуализма, и са њим у вези егопатије, сластољубља и властољубља нагони људе да они као некада Кореј, Датан, Авирон баш са њима дижу буне и започињу борбе и ратове. А сваки који чини грех и безакоње чини; а грех јесте безакоње (1. Јн. 3, 4), и оно се састоји у померању отачких граница.
Блаже речено, они који су до јуче били са нама, а данас већ отиснути на беспуће, да не штеде своје смирење пред Српском Православном Црквом и своју љубав према њој, него да се радије чувају новца, поготово када је он туђ, и прљав, и наменски: за разбијање Српске Православне Цркве изнутра!!!
ЕПИСКОП КРУШЕВАЧКИ ДАВИД
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М