08-04-2015, 02:11 AM
О. Сергеј Булгаков поводом заједничких молитви пише:
Црквени раскол који се догодио, ма из којих разлога до њега дошло, пропраћен је раздвајањем у молитви - то и јесте највећа туга, а заједно са тим и отров. Наравно, спољна раздвојеност не мора да уклања узајамну унутрашњу молитву - то је ствар ширине хришћанског срца. Ипак, очигледна раздвојеност у молитви остаје болна и неизлечива рана на телу црквеном. Сва историја цркве (баш као и наша трагична руска савременост) пуна је таквих јазова, црквено јединство се (чак и у границама исте цркве)- авај! - остварује кроз сопствено негирање, као што ниво океанске воде постоји само као просек подизања и спуштања таласа. Таква је логика наше нејаке природе, неспособне да доживи истину другачије осим делимично, кроз одступање од ње. Раздвојеност у молитви, која се једном догодила, тежи да се учврсти, настави и остане заувек. Ми имамо сада један чудан и саблажњујући призор, да се хришћани моле Богу и Спаситељу своме Господу Исусу Христу у различитим заједницама, које не опште међусобно: јединство у вери не води јединству у молитви. Штавише, тај јаз се санкционише и потврђује у црквеним правилима, која су, истина, настала у 4. и 5. веку, али која до сада имају снагу важности; она нису укинута формално, али која укида сам живот. Управо 10, 11. и 45. правило - такозвана “Апостолска” правила - забрањују нам да се молимо са “одлученима из црквене заједнице”, а клирици, епископ, презвитер и ђакон који се моле са јеретицима се одлучују. Исто то се потврђује и 38. правилом Лаодикијског сабора: “Не приличи молити се с јеретицима и отпадницима”. Наравно, главна мисао тих правила је да се одстрани “равнодушност, узрок зла” (правило св. Никифора Исповедника, 10. питање) предузимањем мера одбрамбеног карактера, које одговарају оштром нивоу борбе са јереси или расколом. Али одбрана губи свој значај тамо где већ отсуствује напад, што се и дешава у низу односа међу вероисповестима данас. Ми смо дужни да знамо не само оно што нас дели, него и оно што остаје исто, без обзира на подељеност. Та могућност животне спознаје онога што је својина читавог хришћанског света, представља велико и благодатно достигнуће савременог “екуменизма”, тј. покрета управљеног ка црквеном јединству. Сусрет хришћана разних вероисповести, као хришћана, представља велику радост, коју је послао Дух Свети, и ново откривење васељенске Педесетнице. Наравно, нема ништа лакше, него критиковати ово “панхришћанство”, указујујћи да ту нема хришћанства уопште, него да постоји само једна црква у својој ненарушеној конкретности и целовитости. То је, наравно, тачно у том смислу да је пуноћа богопоштовања у установљеном и богонадахнутом култу могућа једино у јединомислију и, што је најважније, при отсуству јавног неслагања. Ипак и при томе хришћанство остаје као вера у Господа, љубав према Њему и молитва, и то хришћанство за нас постоји не само у православљу, него уопште као такво, тј. и изван њега, као нешто што може бити на неки начин и заједнички садржитељ, као нешто заједничко за све вероисповести. То најјасније долази до изражаја у мисионарском раду, у коме хришћани морају да, стојећи пред лицем многобоштва, дубље и јасније да схватају своје хришћанство. И без обзира на то, што култ или богослужење јесте нешто најконкретније у животу вероисповести, ипак остаје места за заједничку хришћанску молитву, изван вероисповести, изван култа и прописа или, боље рећи, са својим сопственим, изнова састављаним правилом. У данашње време, заједничка молитва хришћана различитих вероисповести у храмовима и изван храмова постаје све више и више обична чињеница. Конкретно, православни се одавно већ моле са инославнима у одговарајућим приликама. Моле се са инославнима и католици, наравно такође у одговарајућим случајевима. Ова нова пракса није само слободоумност или љубазност, која је недопустива у строгој и одговорној дисциплини (како то до сада и мисле многи), него општехришћанско достигнуће, умеће да се сједини у ономе што се јавља реално заједничким. И та наша заједничка хришћанска радост и утеха јесте, наравно, пре свега молитва над молитвама - молитва Господња, која је укључена у св. Јеванђеље. У њој су сједињени сви хришћани, без, наравно, било каквог изузетка. У ширем смислу, на ово се односе и друге јеванђелске молитве, посредно или непосредно узете из Јеванђеља.
Овоме треба додати и све старозаветне молитве, конкретно Псалтир, а такође и нове, делимично импровизоване, делимично поново састављане или молитве које су укључене у општу употребу (“девотионс”). Једном ће православна црква да за ову праксу установи опште норме и даће потребна одговарајућа упутства. За сада се то ради по осећају, од случаја до случаја. Догматски та заједничка молитва се може објаснити том чињеницом, да сви хришћани славе и призивају Име Христово, у коме, за оне који се моле, присуствује сам Христос. “Јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима” (Мт. 18, 20), и заиста сви хришћани, који молитвено призивају Име Христово, постају јединствени у Христу, као што се и на оне који призивају Име Св. Тројице односи реч првосвештеничке молитве: “Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби” (Јн. 17, 21). Када ми подижемо очи ка небу за нас престају да важе земаљске ограде. Ипак, да ли је то тако? Не остају ли те ограде и у нашим молитвеним сједињењима? У извесном смислу, да, остају. Јер ми не можемо у свему да се сјединимо са нашом браћом. Конкретно, ми не можемо са протестантима молитвено да призивамо Мајку Божију заједно са светитељима. Наћи ће се код нас молитвене разлике чак и са католицима, иако не толико суштаствене. И нисмо ли ми дужни да ћутимо о тим разликама? Није ли то већ издаја или повреда православља? Не треба затварати очи пред тим да такве опасности уопште постоје. Положај православља у односу на протестантски свет је посебно неповољан баш због тога што православље мора због молитвеног општења с њима, прилагођавајући се, да се умањује, да губи своју Пуноћу. Наравно, уколико се ово ради из љубави и снисходљивости, због црквене “икономије”, то се може толерисати, као жртва љубави, отсутност неумољивог максимализма, по принципу апостола Павла “свима бити све”. Ипак, наша браћа треба да знају и да разумеју да је то само жртва љубави и снисходљивости према слабости, али не и одрицање и издаја. И тиха, али стварна туга због тога, што се ми не можемо у потпуности сјединити у молитви, мора јаче и делотворније да директно путем проповеди проникне у срца наше браће, као тихи призив љубави...
Међутим, у молитвеном општењу са инославнима треба водити рачуна да не дође до извитоперености и осиромашења у пуноћи сопственог молитвеног живота. Али може се десити и позитивна страна тог општења. Ми смо навикли да се поносимо својим литургијским богатством у поређењу са “строгим и једноставним обредом” код протестаната. Ипак не треба затварати очи ни пред тим, да ми не реализујемо у потпуности то религиозно богатство, и у неким случајевима оно пада као мртав терет прописа и обреда на охлађену душу. Протестантизам, при свом свом литургијском сиромаштву познаје живу, не-прописану молитву, у којој се људска душа на дечији и непосредан начин обраћа Небеском Оцу са својим потребама датог дана и тренутка, има свој лични разговор с Богом. То је његова предност, чак и ако има везе са литургијским сиромаштвом.
Црквени раскол који се догодио, ма из којих разлога до њега дошло, пропраћен је раздвајањем у молитви - то и јесте највећа туга, а заједно са тим и отров. Наравно, спољна раздвојеност не мора да уклања узајамну унутрашњу молитву - то је ствар ширине хришћанског срца. Ипак, очигледна раздвојеност у молитви остаје болна и неизлечива рана на телу црквеном. Сва историја цркве (баш као и наша трагична руска савременост) пуна је таквих јазова, црквено јединство се (чак и у границама исте цркве)- авај! - остварује кроз сопствено негирање, као што ниво океанске воде постоји само као просек подизања и спуштања таласа. Таква је логика наше нејаке природе, неспособне да доживи истину другачије осим делимично, кроз одступање од ње. Раздвојеност у молитви, која се једном догодила, тежи да се учврсти, настави и остане заувек. Ми имамо сада један чудан и саблажњујући призор, да се хришћани моле Богу и Спаситељу своме Господу Исусу Христу у различитим заједницама, које не опште међусобно: јединство у вери не води јединству у молитви. Штавише, тај јаз се санкционише и потврђује у црквеним правилима, која су, истина, настала у 4. и 5. веку, али која до сада имају снагу важности; она нису укинута формално, али која укида сам живот. Управо 10, 11. и 45. правило - такозвана “Апостолска” правила - забрањују нам да се молимо са “одлученима из црквене заједнице”, а клирици, епископ, презвитер и ђакон који се моле са јеретицима се одлучују. Исто то се потврђује и 38. правилом Лаодикијског сабора: “Не приличи молити се с јеретицима и отпадницима”. Наравно, главна мисао тих правила је да се одстрани “равнодушност, узрок зла” (правило св. Никифора Исповедника, 10. питање) предузимањем мера одбрамбеног карактера, које одговарају оштром нивоу борбе са јереси или расколом. Али одбрана губи свој значај тамо где већ отсуствује напад, што се и дешава у низу односа међу вероисповестима данас. Ми смо дужни да знамо не само оно што нас дели, него и оно што остаје исто, без обзира на подељеност. Та могућност животне спознаје онога што је својина читавог хришћанског света, представља велико и благодатно достигнуће савременог “екуменизма”, тј. покрета управљеног ка црквеном јединству. Сусрет хришћана разних вероисповести, као хришћана, представља велику радост, коју је послао Дух Свети, и ново откривење васељенске Педесетнице. Наравно, нема ништа лакше, него критиковати ово “панхришћанство”, указујујћи да ту нема хришћанства уопште, него да постоји само једна црква у својој ненарушеној конкретности и целовитости. То је, наравно, тачно у том смислу да је пуноћа богопоштовања у установљеном и богонадахнутом култу могућа једино у јединомислију и, што је најважније, при отсуству јавног неслагања. Ипак и при томе хришћанство остаје као вера у Господа, љубав према Њему и молитва, и то хришћанство за нас постоји не само у православљу, него уопште као такво, тј. и изван њега, као нешто што може бити на неки начин и заједнички садржитељ, као нешто заједничко за све вероисповести. То најјасније долази до изражаја у мисионарском раду, у коме хришћани морају да, стојећи пред лицем многобоштва, дубље и јасније да схватају своје хришћанство. И без обзира на то, што култ или богослужење јесте нешто најконкретније у животу вероисповести, ипак остаје места за заједничку хришћанску молитву, изван вероисповести, изван култа и прописа или, боље рећи, са својим сопственим, изнова састављаним правилом. У данашње време, заједничка молитва хришћана различитих вероисповести у храмовима и изван храмова постаје све више и више обична чињеница. Конкретно, православни се одавно већ моле са инославнима у одговарајућим приликама. Моле се са инославнима и католици, наравно такође у одговарајућим случајевима. Ова нова пракса није само слободоумност или љубазност, која је недопустива у строгој и одговорној дисциплини (како то до сада и мисле многи), него општехришћанско достигнуће, умеће да се сједини у ономе што се јавља реално заједничким. И та наша заједничка хришћанска радост и утеха јесте, наравно, пре свега молитва над молитвама - молитва Господња, која је укључена у св. Јеванђеље. У њој су сједињени сви хришћани, без, наравно, било каквог изузетка. У ширем смислу, на ово се односе и друге јеванђелске молитве, посредно или непосредно узете из Јеванђеља.
Овоме треба додати и све старозаветне молитве, конкретно Псалтир, а такође и нове, делимично импровизоване, делимично поново састављане или молитве које су укључене у општу употребу (“девотионс”). Једном ће православна црква да за ову праксу установи опште норме и даће потребна одговарајућа упутства. За сада се то ради по осећају, од случаја до случаја. Догматски та заједничка молитва се може објаснити том чињеницом, да сви хришћани славе и призивају Име Христово, у коме, за оне који се моле, присуствује сам Христос. “Јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима” (Мт. 18, 20), и заиста сви хришћани, који молитвено призивају Име Христово, постају јединствени у Христу, као што се и на оне који призивају Име Св. Тројице односи реч првосвештеничке молитве: “Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби” (Јн. 17, 21). Када ми подижемо очи ка небу за нас престају да важе земаљске ограде. Ипак, да ли је то тако? Не остају ли те ограде и у нашим молитвеним сједињењима? У извесном смислу, да, остају. Јер ми не можемо у свему да се сјединимо са нашом браћом. Конкретно, ми не можемо са протестантима молитвено да призивамо Мајку Божију заједно са светитељима. Наћи ће се код нас молитвене разлике чак и са католицима, иако не толико суштаствене. И нисмо ли ми дужни да ћутимо о тим разликама? Није ли то већ издаја или повреда православља? Не треба затварати очи пред тим да такве опасности уопште постоје. Положај православља у односу на протестантски свет је посебно неповољан баш због тога што православље мора због молитвеног општења с њима, прилагођавајући се, да се умањује, да губи своју Пуноћу. Наравно, уколико се ово ради из љубави и снисходљивости, због црквене “икономије”, то се може толерисати, као жртва љубави, отсутност неумољивог максимализма, по принципу апостола Павла “свима бити све”. Ипак, наша браћа треба да знају и да разумеју да је то само жртва љубави и снисходљивости према слабости, али не и одрицање и издаја. И тиха, али стварна туга због тога, што се ми не можемо у потпуности сјединити у молитви, мора јаче и делотворније да директно путем проповеди проникне у срца наше браће, као тихи призив љубави...
Међутим, у молитвеном општењу са инославнима треба водити рачуна да не дође до извитоперености и осиромашења у пуноћи сопственог молитвеног живота. Али може се десити и позитивна страна тог општења. Ми смо навикли да се поносимо својим литургијским богатством у поређењу са “строгим и једноставним обредом” код протестаната. Ипак не треба затварати очи ни пред тим, да ми не реализујемо у потпуности то религиозно богатство, и у неким случајевима оно пада као мртав терет прописа и обреда на охлађену душу. Протестантизам, при свом свом литургијском сиромаштву познаје живу, не-прописану молитву, у којој се људска душа на дечији и непосредан начин обраћа Небеском Оцу са својим потребама датог дана и тренутка, има свој лични разговор с Богом. То је његова предност, чак и ако има везе са литургијским сиромаштвом.
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М