08-04-2015, 02:33 AM
Има и о томе...Берђајев на једном месту пише:
Хришћани мисле да их раздваја божанска истина. У ствари, њих дели управо оно људско, људска душевна структура, разлике у искуству и осећају живота у интелектуалном типу. Објективизирајући своја сопствена стања, људи мисле да се боре за апсолутну истину. Али, када се ми вратимо истинским религиозним примарним реалностима, када откријемо у себи истинско духовно искуство, ми постајемо блиски једни другима и сједињујемо се у Христу. Православни имају другачије учење о искупљењу од протестаната, и можемо се бесконачно дуго расправљати о томе чије учење је исправније. Али само искупљење је исто, сама религиозна реалност је јединствена. Православни имају другачије учење о поштовању Мајке Божије од католика: они не прихватају догмат о безгрешном зачећу. Расправе о догмату о безгрешном зачећу изазивају поделу и непријатељство. Али сам култ Мајке Божије, само религиозно искуство је исто и код православних и код католика
Хришћанство није само откровење истине, него и откровење љубави. И онај ко је фанатично предан својој конфесионалној истини неретко се огрешује о љубав. Он није веран Христу, који није само истина, него је такође и љубав, као пут и живот. Само уједињење истине и љубави може да открије пут хришћанског јединства.
Православац у дубини, у истинској реалности може да се сусретне са католиком или протестантом. Дубина хришћанске мистике сусреће се са дубином мистике нехришћанских религија. На површини нас деле доктрине и форме мишљења, расне психологије и форме црквене организације. У дубини ми долазимо у додир са самим Христом, а онда и једни с другима. И то уопште није бескрвни интерконфесионализам. То јесте кретање ка пуноћи.
Још једном Булгаков, на једном месту слично пише:
(имати стрпљења прочитати)
Канонска, па чак и догматска изопачења, у извесним границама, по сведочанству цркве, не поништавају делотворност тајни, па чак и ако оштећују или умањују њихову делотворност; међутим ово последње није човеку дато да зна. Али одавде проистиче закључак од огромне важности: цркве које чувају свештенство, иако су раздвојене, нису раздвојене у животу кроз тајне. Другим речима, подељеност цркве не допире до дубинског плана: у свом тајинском животу Црква остаје јединствена, у крајњој линији ово је могуће тврдити о односима између православља и католицизма. Строго говорећи, уједињење цркава се овде чак и не захтева, иако, на жалост, тога јединства ретко када бивамо свесни. Шта из овога следи? Цркве које су сачувале наведено јединство у тајнама, подељене су сада канонски, у смислу јурисдикције, и догматски, у смислу читавог низа различитости, које, међутим, нису кадре да пониште реалност тајни. Шта је потребно за потпуно обнављање јединства и одакле почети? Обично се мисли да је за реално уједињење, које би се могло изразити у општењу кроз тајне (Интеркоммунион), а нарочито у евхаристијском општењу, потребно пре свега канонско општење, тј. узајамно признавање јурисдикција. Међутим у овој области не постоји импедиментум дирименс. Јер се ни са Истока никад није оспоравала јурисдикција папе над западном црквом, ни са Запада се нису оспоравале јурисдикције источних помесних цркава у њиховој сопственој области, и несугласице у канонској области се не односе на поделу јурисдикција, него на права римске катедре - папског примата, што већ није канонско питање, него догматско. У догматској области између Истока и Запада постоје огромне несугласице, и у учењу о Св. Духу филиољуе, и о учењу о Цркви (управо о папином месту у цркви), ичитав низ других догматских, и још више доктринарних разлика (уосталом, што се тиче последњих, оне могу да постоје - и постоје - и у окриљу јединствене православне цркве). Делимично су оне природна последица целокупних духовних и историјских разлика Истока и Запада, делимично су последица одступања Запада од васељенског пута. Овде ступамо на терен догматских спорова и подела које до сада нису отклоњене. Обично се овим догматско - доктринарним разликама придаје пресудни значај. Сакраментално јединство догматски подељених цркава као да се заборавља или се жртвује за ове њихове разлике (које такође не само да се непревазилазе, него се још и преувеличавају). Зато формула која влада у погледу уједињења цркве гласи: општење кроз тајне, тј. уједињење у тајинском животу, треба за себе да има као услов прелиминарну догматску сагласност. Али, да ли је баш тако неоспорна ова тобожња аксиома, која се никада није проверавала? Овде на једном тасу ваге ми имамо различитост неких хришћанских догми и богословских мишљења те вековима стварано и учвршћивано отуђење и супарништво, али на другом - јединство тајинског живота, и пре свега Трпезе Господње. Зашто се, пак, сматра да је неопходно претходно се сложити у мишљењима, а не обрнуто, и не треба ли у јединству кроз тајне тражити пут за превазилажење ове разлике? Зашто не тражити превазилажење јереси учења кроз превазилажење јереси живота, што и предсравља подела? Не греше ли сада хришћани, што не чују заједнички евхаристијски призив и не иду за њим, обузети својим страстима и поделама? А ако је тако, онда православље и католицизам још увек имају темељ и пут за уједињење - на основу општења кроз тајне. Али за ово је потребно да се осети струјање Духа Божијег; оно ће само учинити очигледним, да јединство коме тежимо уопште не треба тражити тако далеко, како се мисли, јер оно већ јесте постојећи факат кога треба реализовати. Али реализовати га треба часно и искрено, апсолутно без задњих мисли, подмуклости и лукавости, јединствено, да бисмо показали и схватили своје братство у Господу. Ни горди и властољубиви Рим, који живи у католичком свештенству, ни обамрли у вековној самоодбрани Исток, који види непријатеља и завојевача у сваком католику, нису могли, и све до сада не могу да направе тај корак, да се занесу у пориву црквене љубави. Можда још није дошло време, можда се још нису испуниле накане Божије, још није загрмео гром ни севнула муња, који ће да истопе историјске тврдоће, а зједно с тим и омекшају људска срца. Али пут ка уједињењу Истока и Запада се не налази у Флорентинској унији и у турнирима богослова, него у уједињењу пред олтаром. Свештенство Истока и Запада треба да схвати себе као јединствено свештенство, које врши јединствену Евхаристију, које приноси јединствену жртву, и за оплемењено овим тајнама свештенство, отпашће, као куле од карата, све препреке ка уједињењу кроз тајне. Амин, да Бог да! А одмах затим и као одговор на то, биће достигнуто и догматско уједињење, тачније, узајамно међусобно разумевање у особеностима, једностраностима или чак и разликама, ако такве остану: Ин нецессариис унитас, ин дубиис либертас, ин омнибус цхаритас. И једино до тада, док се нису разгорели ти огњени језици у свету, остаје нам тај дуги стрми пут тражења догматског јединомислија путем догматских спорова... Али, како год да историја реши питање о путевима ка јединству цркава, само јединство кроз тајне већ постоји, и ми смо дужни да га не заборављамо и не отклањамо ни сада, док смо подељени.
Хришћани мисле да их раздваја божанска истина. У ствари, њих дели управо оно људско, људска душевна структура, разлике у искуству и осећају живота у интелектуалном типу. Објективизирајући своја сопствена стања, људи мисле да се боре за апсолутну истину. Али, када се ми вратимо истинским религиозним примарним реалностима, када откријемо у себи истинско духовно искуство, ми постајемо блиски једни другима и сједињујемо се у Христу. Православни имају другачије учење о искупљењу од протестаната, и можемо се бесконачно дуго расправљати о томе чије учење је исправније. Али само искупљење је исто, сама религиозна реалност је јединствена. Православни имају другачије учење о поштовању Мајке Божије од католика: они не прихватају догмат о безгрешном зачећу. Расправе о догмату о безгрешном зачећу изазивају поделу и непријатељство. Али сам култ Мајке Божије, само религиозно искуство је исто и код православних и код католика
Хришћанство није само откровење истине, него и откровење љубави. И онај ко је фанатично предан својој конфесионалној истини неретко се огрешује о љубав. Он није веран Христу, који није само истина, него је такође и љубав, као пут и живот. Само уједињење истине и љубави може да открије пут хришћанског јединства.
Православац у дубини, у истинској реалности може да се сусретне са католиком или протестантом. Дубина хришћанске мистике сусреће се са дубином мистике нехришћанских религија. На површини нас деле доктрине и форме мишљења, расне психологије и форме црквене организације. У дубини ми долазимо у додир са самим Христом, а онда и једни с другима. И то уопште није бескрвни интерконфесионализам. То јесте кретање ка пуноћи.
Још једном Булгаков, на једном месту слично пише:
(имати стрпљења прочитати)
Канонска, па чак и догматска изопачења, у извесним границама, по сведочанству цркве, не поништавају делотворност тајни, па чак и ако оштећују или умањују њихову делотворност; међутим ово последње није човеку дато да зна. Али одавде проистиче закључак од огромне важности: цркве које чувају свештенство, иако су раздвојене, нису раздвојене у животу кроз тајне. Другим речима, подељеност цркве не допире до дубинског плана: у свом тајинском животу Црква остаје јединствена, у крајњој линији ово је могуће тврдити о односима између православља и католицизма. Строго говорећи, уједињење цркава се овде чак и не захтева, иако, на жалост, тога јединства ретко када бивамо свесни. Шта из овога следи? Цркве које су сачувале наведено јединство у тајнама, подељене су сада канонски, у смислу јурисдикције, и догматски, у смислу читавог низа различитости, које, међутим, нису кадре да пониште реалност тајни. Шта је потребно за потпуно обнављање јединства и одакле почети? Обично се мисли да је за реално уједињење, које би се могло изразити у општењу кроз тајне (Интеркоммунион), а нарочито у евхаристијском општењу, потребно пре свега канонско општење, тј. узајамно признавање јурисдикција. Међутим у овој области не постоји импедиментум дирименс. Јер се ни са Истока никад није оспоравала јурисдикција папе над западном црквом, ни са Запада се нису оспоравале јурисдикције источних помесних цркава у њиховој сопственој области, и несугласице у канонској области се не односе на поделу јурисдикција, него на права римске катедре - папског примата, што већ није канонско питање, него догматско. У догматској области између Истока и Запада постоје огромне несугласице, и у учењу о Св. Духу филиољуе, и о учењу о Цркви (управо о папином месту у цркви), ичитав низ других догматских, и још више доктринарних разлика (уосталом, што се тиче последњих, оне могу да постоје - и постоје - и у окриљу јединствене православне цркве). Делимично су оне природна последица целокупних духовних и историјских разлика Истока и Запада, делимично су последица одступања Запада од васељенског пута. Овде ступамо на терен догматских спорова и подела које до сада нису отклоњене. Обично се овим догматско - доктринарним разликама придаје пресудни значај. Сакраментално јединство догматски подељених цркава као да се заборавља или се жртвује за ове њихове разлике (које такође не само да се непревазилазе, него се још и преувеличавају). Зато формула која влада у погледу уједињења цркве гласи: општење кроз тајне, тј. уједињење у тајинском животу, треба за себе да има као услов прелиминарну догматску сагласност. Али, да ли је баш тако неоспорна ова тобожња аксиома, која се никада није проверавала? Овде на једном тасу ваге ми имамо различитост неких хришћанских догми и богословских мишљења те вековима стварано и учвршћивано отуђење и супарништво, али на другом - јединство тајинског живота, и пре свега Трпезе Господње. Зашто се, пак, сматра да је неопходно претходно се сложити у мишљењима, а не обрнуто, и не треба ли у јединству кроз тајне тражити пут за превазилажење ове разлике? Зашто не тражити превазилажење јереси учења кроз превазилажење јереси живота, што и предсравља подела? Не греше ли сада хришћани, што не чују заједнички евхаристијски призив и не иду за њим, обузети својим страстима и поделама? А ако је тако, онда православље и католицизам још увек имају темељ и пут за уједињење - на основу општења кроз тајне. Али за ово је потребно да се осети струјање Духа Божијег; оно ће само учинити очигледним, да јединство коме тежимо уопште не треба тражити тако далеко, како се мисли, јер оно већ јесте постојећи факат кога треба реализовати. Али реализовати га треба часно и искрено, апсолутно без задњих мисли, подмуклости и лукавости, јединствено, да бисмо показали и схватили своје братство у Господу. Ни горди и властољубиви Рим, који живи у католичком свештенству, ни обамрли у вековној самоодбрани Исток, који види непријатеља и завојевача у сваком католику, нису могли, и све до сада не могу да направе тај корак, да се занесу у пориву црквене љубави. Можда још није дошло време, можда се још нису испуниле накане Божије, још није загрмео гром ни севнула муња, који ће да истопе историјске тврдоће, а зједно с тим и омекшају људска срца. Али пут ка уједињењу Истока и Запада се не налази у Флорентинској унији и у турнирима богослова, него у уједињењу пред олтаром. Свештенство Истока и Запада треба да схвати себе као јединствено свештенство, које врши јединствену Евхаристију, које приноси јединствену жртву, и за оплемењено овим тајнама свештенство, отпашће, као куле од карата, све препреке ка уједињењу кроз тајне. Амин, да Бог да! А одмах затим и као одговор на то, биће достигнуто и догматско уједињење, тачније, узајамно међусобно разумевање у особеностима, једностраностима или чак и разликама, ако такве остану: Ин нецессариис унитас, ин дубиис либертас, ин омнибус цхаритас. И једино до тада, док се нису разгорели ти огњени језици у свету, остаје нам тај дуги стрми пут тражења догматског јединомислија путем догматских спорова... Али, како год да историја реши питање о путевима ка јединству цркава, само јединство кроз тајне већ постоји, и ми смо дужни да га не заборављамо и не отклањамо ни сада, док смо подељени.
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М