[Николај]

1. Поступак по коме му се судило је сличан нирнбершком поступку.
2. Отуда, када оцењујемо право на правично суђење, онда имамо да применимо опште међународне стандарде ТОГ ВРЕМЕНА.
3. Тачно је да није било право жалбе, али право жалбе нису имали ни осуђени у Нирнбергу.
4. Тачно је да је стрељан после два дана, али ови у Нирнбергу су ОБЕШЕНИ после 15 дана.
5. Тачно је да нема гроб, али је поступком у Нирнбергу ИЗРИЧИТО прописано да неће имати гроб они за које се изрекне смртна казна.

Видим да је од јучерашње рехабилитације постало популарно позивање на нирнбершки процес, па се сада и овај стручњак придружио томе.
Прво, реч је о феномену који се у логици назива замена аргумента аналогијом, тј. када се једна појава „објашњава“ навођењем других примера исте појаве. У конкретном случају, кршење одређених правних норми правда се истим или сличним кршењем правних норми на другом месту. То што ни оптужени у Нирнбергу нису имали право на жалбу, не говори да је процес Дражи био валидан и законит, већ само доказује да је исто тако лош процес спроведен и тамо. Један од основних постулата кривично-процесног права и кривичноправне науке је да сваки, апсолутно сваки оптуженик има право на одбрану и на правно средство против одлуке којом се одлучује о његовој кривици. Дакле, и оптужени за најтежа кривична дела. Цивилизацијски ниво једног друштва се и мери према томе каква права се признају некоме кога држава гони због учињеног деликта. У супротном, они који „суде“ потпуно обесправљеном лицу, ни не спроводе било какву правду, већ искључиво голу одмазду, по принципу „око за око“.

Тврдња да је одсуство права на жалбу било „општи међународни стандард тог времена“ слободно може да се означи као невероватни дилетантизам. Рецимо Законик о судском кривичном поступку Краљевине Југославије од 16. фебруара 1929. године, у глави 20. под називом „Правни лекови против судских одлука“ садржи читав арсенал правних средстава којима може да се побија одлука суда (жалба, призив, ревизија...). Слично је било и са другим државама света.

Друго, војни трибунал у Нирнбергу није установио неки универзални систем суђења који би обавезао све државе света, нити је то био стални међународни судски орган, већ се ту радило о међусавезничком телу чији је мандат био ограничен и по времену деловања и по лицима на које се примењивао (војно-политички врх европских Сила Осовине, мада се у пракси све свело на немачке главешине, пошто су Савезници одбили да укључе италијанске званичнике). Није било никаквог основа да се нирнбершка правила примене на Дражу или било ког југословенског држављанина. У осталом, комунисти се и нису позивали на та правила (то ради њихово данашње биолошко/духовно потомство).

Кључно је међутим ово: када на неку одлуку суда странка нема право жалбе, онда не достављање писменог отправка те одлуке НИЈЕ БИТНА ПОВРЕДА ПОСТУПКА.

На жалост, ово је тачно. Када су му већ одузели то кључно право на изјављивање жалбе, достављање њихове „пресуде“ Михаиловићу, не би му било од икакве користи. Од мале користи би му била и сама жалба, у монтираном процесу који води један тоталитарни режим против свог главног политичког противника.

8. Око доказних предлога. Тачно је да је суд одбио извођење доказних предлога у правцу доказивања спашавања савезничких пилота. Али та чињеница није релевантна у поступку, зато што је неспорно да су савезничке мисије биле у штабу Михаиловића. Њему се ставља на терет борба против партизана, убијање цивила и наређивање ликвидација Муслимана и Хрвата, па чињеница да ли је спашавао пилоте нема никакву доказну снагу за кривична дела о којима се говори, а у вези олакшавајућих околности и правилног сагледавања његовог односа према фашизму, сасвим је довољна неспорна чињеница да су првих година рата, односно већем делу рата, у његовом штабу биле савезничке мисије. Другим речима и данас би било оправдано одбити такве предлоге зато што одуговлаче суђење, а не 1946.

Што тиче обијања доказа одбране, нису одбијени само амерички авијатичари, већ и многи други предлози (рецимо да се прочита преписка Хитлер-Мусолини, да се испитају поједини домаћи сведоци одбране, итд.) И наравно да је било битно њихово сведочење, јер Михаиловићу нису само стављани на терет „борба против партизана, убијање цивила и наређивање ликвидација Муслимана и Хрвата“, већ и служење Немцима, па би и ондашњем и данашњем суду било тешко да утврди нечије истовремено служење нацистима и спашавање Американаца од тих нациста.

Потпуно се занемарује чињеница да је Дража ухваћен 1946.године, а да се по међународним правилима све наоружане јединице након 9.маја 1945.године имају сматрати бандама и на њих се не примењује било која међународна конвенција. Другим речима, став је био да се све такве јединице имају ликвидирати, односно да је власт на чијој територији су ухваћени или која контролише ту територију, овлашћена да са њима поступа по свом нахођењу

Тотално произвољна и ничим поткрепљена тврдња. Он, немачку капитулацију од 9. маја, којом се одређује безусловна предаја немачких оружаних снага Савезницима, проширује по само њему знаним „међународним правилима“, на „све наоружане јединице“, шта год то значило.

Па још има образа на крају да каже: „То што се Дражи уопште судило је луксуз који му по међународном праву уопште није припадао.“

Не знам да ли је био мучен, али се по суђењу види да он оспорава све наводе оптужнице, па не видим везу између преткривичног поступка и поступка пред судом. Да је он признао наводе оптужнице, онда би било релевантно да ли је такво признање изнуђено тортуром. Како је он исцрпно побијао те наводе, питање тортуре пре суђења нема значаја за обарање пресуде.

Баш напротив, у „свом исказу“ Дража је навео многе самооптужујуће ствари на које га је Ђорђевић „подсећао“ стално, током поступка.

Треба сачекати пресуду да видимо какве је разлоге дао суд, али на први поглед се са сигурношћу може тврдити да разлози које су изнели заступници странке која је иницирала поступак нису правно утемељени.

Оцену о томе какве су аргументе изнели предлагачи рехабилитације, апсолутно не може да даје неко, ко не зна да се у ванпарничним поступцима не доносе пресуде.

Иначе, реч је о правнику.