19-05-2015, 10:31 PM
Rehabilitovani general
Piše: Čedomir Antić
Okružni sud u Beogradu rehabilitovao je armijskog generala Dragoljuba Mihailovića. Ova presuda koja je u svojoj suštini bila suđenje staljinističkom sudu. Davne 1946. Jedan državni vojni sud je naime, bez prava na žalbu, sa skučenim pravom odbrane u opštoj harangi, uz falsifikovanje dokaza… osudio komandatna Jugoslovenske vojske u otadžbini i bivšeg ministra vojnog na smrt zbog izdaje, saradanje sa neprijateljem i zločina, nalažući izvršenje sudskog ubistva godinama pre nego što je i napisao sramnu presudu u kojoj je borca protiv fašizma stavio u istu ravan sa osuđenim esesovcima i srpskim kolaboracionistima.
Reakcije na sudsku presudu jasno pokazuju krizu u kojoj se nalazi srpsko društvo, duboke podele, slabost demokratskih ustanova i činjenicu da su pojedini naši susedi još uvek u mentalnom ratu sa Srbijom. Sud je rehabiliotavo komandatana koji nije izdao niti jedno poznato naređenje za vršenje zločina nad muslimanima i Hrvatima, čije su trupe u odmazdi ubile srazmerno manje ljudi nego što su, recimo, to učinili od Haga oslobođeni i u njihovim državama neupitni heroji Ante Gotovina i Naser Orić. Na teritoriji današnje Republike Hrvatske, prema statistikama koje ne spore tamošnji istoričari, četnički pokret (a Mihailović na njega i nije imao značajniji uticaj) skrivio je za vreme Drugog svetskog rata smrt 1,5% ukupnih žrtava. I tom broju Srbi su činili oko 60%. Ali za vlast HDZ i SDP, koja je odavno rehabilitovala domobrane – hrvatsku vojsku bez koje ne bi bio moguć genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima i koji su ključno doprineli masakru u Glinskoj crkvi – Dragoljub Mihailović je potreban da bi osuđujući njega relativizovali krivicu vođa jedinog saveznika Trećeg rajha koji ga na kraju rata nije izdao – Pavelića i Artukovića. Veruju da time pružaju „čiste“ izvore i puno opravdanje ideologizvanom ratu iz devedesetih.
Govore o saradnji četnika sa neprijateljem… Oni čiji su politički preci u Zagrebu 1943. dogovarali uništenje JVO na Neretvi i zajedničku borbu protiv Britanaca i Amerikanaca ukoliko se iskrcaju na istočnoj obali Jadrana.
Dok u Beogradu sa časnim izuzetcima socijalni talog sa kokardama i petokrakama, u crnim prljavim ritama ili sa Staljinovim slikama na grudima urla ispred suda, vlast se ponaša dosledno – kao da je u izbornoj kampanji. Posebno su zanimljivi nosioci kulta ličnosti Aleksandra A. Vučića. Dr Nebojša Stefanović, ministar policije i bivši predsednik Narodne skupštine, reče da ne želi da komentariše odluku suda, ali je onda upravo to i učinio. Ne može kaže, kao potomak partizana, da podrži rehabilitaciju generala Mihailovića. To kaže on, nekadašnji funkcioner Srpske radikalne stranke, nastale iz Srpskog četničkog pokreta, čiji su svi skupovi počinjali uz horsko pevanje rukovodstva i to one pesme koja poziva četnike „da se spreme“ jer će „silna borba da bude“… Možda je Nebojša Stefanović, za dobro građana Srbije naravno, u tim prilikama ćutao i pravio se da ne čuje. Možda je samo učestvovao u kolektivnom mumlanju izvođača kojim ova pesma počinje… A to se računa samo pola. Sada mu je svakako naloženo da istupi sa takvom izjavom, da se vlasi ne dosete: predsednikov savetnik predstavlja predlagača rehabilitacije, a premijerov ađutant partizansku savest. Po principu: „Dobro jutro čaršijo na sve četiri strane…“ Ivica Dačić je ljut, govori o štetnim posledicama rehabilitacije. Izjavio je da su mu četnici zaklali ujaka… To mu nije smetalo da bude porparol partije koja je dozvolila da u Hrvatskoj ratuje više srpskih četnika nego što ih je za vreme rata pod komandom imao vojvoda Đujić. Zgražava se nad Mihailovićem a ne smeta mu da pregovara i rukuje se sa Hašimom Tačijem koji je u Srbiji i danas osuđeni a nekažnjeni terorista…
Rehabilitacija Dragoljuba Mihailovića pokazala je srpsku elitu onakvu kakva je i potvrdila njenu veliku odgovornost za sve ono što nam se dešavalo tokom proteklih decenija. Njeni pripadnici ne razumeju da je građanski rat po definiciji najprljaviji i najgori od svih ionako užasnih ratova. Rehabilitujući Mihailovića oni u stvari rehabilituju sebe. Jer za jedno društvo je pogubno da oni koji tvrde da veruju u demokratiju i liberalizam brane jednog stranog agenta od generala odanog kruni čije su vlade birane u višestranačkoj skupštini, da oni koji su u tranziciji postali milioneri brane svoje komunističke dedove od sopstvene države i nacionalnih interesa, da sa pozicija onih koji su nekada svojim radikalizmom dosadiili čak i jednom Staljinu, danas govore o „evropskim vrednostima“, da o rodoljublju govore braneći režim koji je rasparčao Srpstvo i ujedinio Hrvate…
U vreme kada su njegove ideje trijumfovale a strepnje se pokazale kao tačne, nama je trebalo petnaest godina da rehabilitujemo čoveka koji je poginuo za svoju zemlju… Da li je ovo dobar početak ili usputni incident srpske demokratije?
(Dan, Podgorica)
Piše: Čedomir Antić
Okružni sud u Beogradu rehabilitovao je armijskog generala Dragoljuba Mihailovića. Ova presuda koja je u svojoj suštini bila suđenje staljinističkom sudu. Davne 1946. Jedan državni vojni sud je naime, bez prava na žalbu, sa skučenim pravom odbrane u opštoj harangi, uz falsifikovanje dokaza… osudio komandatna Jugoslovenske vojske u otadžbini i bivšeg ministra vojnog na smrt zbog izdaje, saradanje sa neprijateljem i zločina, nalažući izvršenje sudskog ubistva godinama pre nego što je i napisao sramnu presudu u kojoj je borca protiv fašizma stavio u istu ravan sa osuđenim esesovcima i srpskim kolaboracionistima.
Reakcije na sudsku presudu jasno pokazuju krizu u kojoj se nalazi srpsko društvo, duboke podele, slabost demokratskih ustanova i činjenicu da su pojedini naši susedi još uvek u mentalnom ratu sa Srbijom. Sud je rehabiliotavo komandatana koji nije izdao niti jedno poznato naređenje za vršenje zločina nad muslimanima i Hrvatima, čije su trupe u odmazdi ubile srazmerno manje ljudi nego što su, recimo, to učinili od Haga oslobođeni i u njihovim državama neupitni heroji Ante Gotovina i Naser Orić. Na teritoriji današnje Republike Hrvatske, prema statistikama koje ne spore tamošnji istoričari, četnički pokret (a Mihailović na njega i nije imao značajniji uticaj) skrivio je za vreme Drugog svetskog rata smrt 1,5% ukupnih žrtava. I tom broju Srbi su činili oko 60%. Ali za vlast HDZ i SDP, koja je odavno rehabilitovala domobrane – hrvatsku vojsku bez koje ne bi bio moguć genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima i koji su ključno doprineli masakru u Glinskoj crkvi – Dragoljub Mihailović je potreban da bi osuđujući njega relativizovali krivicu vođa jedinog saveznika Trećeg rajha koji ga na kraju rata nije izdao – Pavelića i Artukovića. Veruju da time pružaju „čiste“ izvore i puno opravdanje ideologizvanom ratu iz devedesetih.
Govore o saradnji četnika sa neprijateljem… Oni čiji su politički preci u Zagrebu 1943. dogovarali uništenje JVO na Neretvi i zajedničku borbu protiv Britanaca i Amerikanaca ukoliko se iskrcaju na istočnoj obali Jadrana.
Dok u Beogradu sa časnim izuzetcima socijalni talog sa kokardama i petokrakama, u crnim prljavim ritama ili sa Staljinovim slikama na grudima urla ispred suda, vlast se ponaša dosledno – kao da je u izbornoj kampanji. Posebno su zanimljivi nosioci kulta ličnosti Aleksandra A. Vučića. Dr Nebojša Stefanović, ministar policije i bivši predsednik Narodne skupštine, reče da ne želi da komentariše odluku suda, ali je onda upravo to i učinio. Ne može kaže, kao potomak partizana, da podrži rehabilitaciju generala Mihailovića. To kaže on, nekadašnji funkcioner Srpske radikalne stranke, nastale iz Srpskog četničkog pokreta, čiji su svi skupovi počinjali uz horsko pevanje rukovodstva i to one pesme koja poziva četnike „da se spreme“ jer će „silna borba da bude“… Možda je Nebojša Stefanović, za dobro građana Srbije naravno, u tim prilikama ćutao i pravio se da ne čuje. Možda je samo učestvovao u kolektivnom mumlanju izvođača kojim ova pesma počinje… A to se računa samo pola. Sada mu je svakako naloženo da istupi sa takvom izjavom, da se vlasi ne dosete: predsednikov savetnik predstavlja predlagača rehabilitacije, a premijerov ađutant partizansku savest. Po principu: „Dobro jutro čaršijo na sve četiri strane…“ Ivica Dačić je ljut, govori o štetnim posledicama rehabilitacije. Izjavio je da su mu četnici zaklali ujaka… To mu nije smetalo da bude porparol partije koja je dozvolila da u Hrvatskoj ratuje više srpskih četnika nego što ih je za vreme rata pod komandom imao vojvoda Đujić. Zgražava se nad Mihailovićem a ne smeta mu da pregovara i rukuje se sa Hašimom Tačijem koji je u Srbiji i danas osuđeni a nekažnjeni terorista…
Rehabilitacija Dragoljuba Mihailovića pokazala je srpsku elitu onakvu kakva je i potvrdila njenu veliku odgovornost za sve ono što nam se dešavalo tokom proteklih decenija. Njeni pripadnici ne razumeju da je građanski rat po definiciji najprljaviji i najgori od svih ionako užasnih ratova. Rehabilitujući Mihailovića oni u stvari rehabilituju sebe. Jer za jedno društvo je pogubno da oni koji tvrde da veruju u demokratiju i liberalizam brane jednog stranog agenta od generala odanog kruni čije su vlade birane u višestranačkoj skupštini, da oni koji su u tranziciji postali milioneri brane svoje komunističke dedove od sopstvene države i nacionalnih interesa, da sa pozicija onih koji su nekada svojim radikalizmom dosadiili čak i jednom Staljinu, danas govore o „evropskim vrednostima“, da o rodoljublju govore braneći režim koji je rasparčao Srpstvo i ujedinio Hrvate…
U vreme kada su njegove ideje trijumfovale a strepnje se pokazale kao tačne, nama je trebalo petnaest godina da rehabilitujemo čoveka koji je poginuo za svoju zemlju… Da li je ovo dobar početak ili usputni incident srpske demokratije?
(Dan, Podgorica)