07-11-2013, 03:05 PM
Ајде мало да обрадимо нека интересантна лагања демократије...
Поклоници демократских истина мисле да све тачно знају о 2. светском рату. Тако знају за комесаре, који су терали Русе да иду ненаоружани у бој. Значи имамо ситуацију да СССР тера људе да гину у јуришима, где ненаоружани људи пиче ка положајима дебело наоружаних немаца!
А комесари са шпагинима секу оне који не иду у јуриш.
Веома уверљиво и веродостојно. Тако се објашњава "јунаштво" житеља СССР-а и победа над немачком, наравно западних савезника...
Јер наравно да је победу над хитлером брзо извојевао запад, са уништених нпр. 18.000 немаца у африци, или (да надувамо) милион немаца на целом западу (јединице 100-тог позива...). Док је истовремено уништавање десетина милиона најбољих немачких јединица на истоку, нека бајка. Са те стране, ефективни однос уништених немачких ефектива од стране СССР-а је сигурно ДЕБЕЛО преко 90%.
Ипак да се вратимо на комесаре. Чињеница је да су у бољшевичком СССР-у, комесари били, оно што постоји у свакој западној војсци, официри за морал. Дал то неко крио, или не, тако је.
Али је чињеница, да баш под Стаљином, они губе претходна широка овлашћења и постају ДРУГОРАЗРЕДНИ фактор у систему командовања...
Ето како нам демократија, стручно све објасни, како су Руси будале, па има психичке доказе за ту тезу: "Терали у јуриш ненаоружане људе да погину"...
А шта би са немачким моралом, комесарима и војницима?
Е па то није могуће наћи у демократској историји...
Баш кад поменусмо она силна милионска и кукавна писма немачких солдата упућених дому. А која је нпр. гестапо ставио на лед. Из њих се врло лепо види морална снага непобедивих Аријеваца!
Бесконачна апатија, разочарење, тупост, све је само не морал. А узрокована је невероватним бројем погибија сабораца. Они који су певали у нападима на европске демократије, сада више немају ни суза, ни ничега, сем пустоши...
Неко ће увек наравно рећи, па пробирао то СССР из гомила...
Наравно, али милиони таквих писама су давали ДОБАР избор за књижевне оцене песничког изражавања.
А да додамо и мало личног искуства.
У разговорима са неколико преживелих немаца са источног фронта (рецимо...), а који су уопште преживели, јер су нашли цивилку на време (листом...) и кренули у рат 1945... Појам "источни фронт", код њих увек је имао исту конотацију: "Место одакле се НИКО није вратио а без партијске дебеле везе, Црна рупа, бесконачна мртвачница, исл...".
А што се тиче немачких комесара... Било каква, непослушност и ниси морао да јуришаш ненаоружан на совјетске положаје, вод за стрељање одмах је радио посао...
Али, сви су они то видели својим очима (такав је био план комесара...), па се то ПОДРАЗУМЕВАЛО. Зато су немци веома радо ишли ако треба и НЕНАОРУЖАНИ у смрт, а да породице код куће не би после ДЕБЕЛО испаштале...
Али шта то све брига демократију?
Исти сличан је и пример погинулих немаца, а о коме смо често дискутовали. Демократска историографија (ако је термин тај...), немачким жртвама уопште није посветила пажњу. Лупи се нека цифра, рецимо 4 милиона и то је све. Добро, колико се сећам има и један (немац) који је утврдио "Преко 16 милиона", само за чисту немачку.
А СССР-овским погинулима се константно пришива све што им падне на памет... Наравно да СССР и Русија, одаје почаст СВОЈИМ погинулим грађанима и војницима, а од махом ЗВЕРСТАВА немаца. Јер је погинулих на бојном пољу, још најмање...
А како демократија одаје "својим" погинулима "почасти"?
Тако што их не помиње нигде!
Мислим да би сви заљубљеници у демократију, требали да ДОБРО поразмисле о овој "ситници". Јер на тај начин, лако може бити и да схвате нешто о правој историји света.
Тај феномен је наравно веома видан манир демократије и данас, као и јуче. А нарочито је интересантан пример Вјетнамског рата, али да ту станемо.
Поклоници демократских истина мисле да све тачно знају о 2. светском рату. Тако знају за комесаре, који су терали Русе да иду ненаоружани у бој. Значи имамо ситуацију да СССР тера људе да гину у јуришима, где ненаоружани људи пиче ка положајима дебело наоружаних немаца!
А комесари са шпагинима секу оне који не иду у јуриш.
Веома уверљиво и веродостојно. Тако се објашњава "јунаштво" житеља СССР-а и победа над немачком, наравно западних савезника...
Јер наравно да је победу над хитлером брзо извојевао запад, са уништених нпр. 18.000 немаца у африци, или (да надувамо) милион немаца на целом западу (јединице 100-тог позива...). Док је истовремено уништавање десетина милиона најбољих немачких јединица на истоку, нека бајка. Са те стране, ефективни однос уништених немачких ефектива од стране СССР-а је сигурно ДЕБЕЛО преко 90%.
Ипак да се вратимо на комесаре. Чињеница је да су у бољшевичком СССР-у, комесари били, оно што постоји у свакој западној војсци, официри за морал. Дал то неко крио, или не, тако је.
Али је чињеница, да баш под Стаљином, они губе претходна широка овлашћења и постају ДРУГОРАЗРЕДНИ фактор у систему командовања...
Ето како нам демократија, стручно све објасни, како су Руси будале, па има психичке доказе за ту тезу: "Терали у јуриш ненаоружане људе да погину"...
А шта би са немачким моралом, комесарима и војницима?
Е па то није могуће наћи у демократској историји...
Баш кад поменусмо она силна милионска и кукавна писма немачких солдата упућених дому. А која је нпр. гестапо ставио на лед. Из њих се врло лепо види морална снага непобедивих Аријеваца!
Бесконачна апатија, разочарење, тупост, све је само не морал. А узрокована је невероватним бројем погибија сабораца. Они који су певали у нападима на европске демократије, сада више немају ни суза, ни ничега, сем пустоши...
Неко ће увек наравно рећи, па пробирао то СССР из гомила...
Наравно, али милиони таквих писама су давали ДОБАР избор за књижевне оцене песничког изражавања.
А да додамо и мало личног искуства.
У разговорима са неколико преживелих немаца са источног фронта (рецимо...), а који су уопште преживели, јер су нашли цивилку на време (листом...) и кренули у рат 1945... Појам "источни фронт", код њих увек је имао исту конотацију: "Место одакле се НИКО није вратио а без партијске дебеле везе, Црна рупа, бесконачна мртвачница, исл...".
А што се тиче немачких комесара... Било каква, непослушност и ниси морао да јуришаш ненаоружан на совјетске положаје, вод за стрељање одмах је радио посао...
Али, сви су они то видели својим очима (такав је био план комесара...), па се то ПОДРАЗУМЕВАЛО. Зато су немци веома радо ишли ако треба и НЕНАОРУЖАНИ у смрт, а да породице код куће не би после ДЕБЕЛО испаштале...
Али шта то све брига демократију?
Исти сличан је и пример погинулих немаца, а о коме смо често дискутовали. Демократска историографија (ако је термин тај...), немачким жртвама уопште није посветила пажњу. Лупи се нека цифра, рецимо 4 милиона и то је све. Добро, колико се сећам има и један (немац) који је утврдио "Преко 16 милиона", само за чисту немачку.
А СССР-овским погинулима се константно пришива све што им падне на памет... Наравно да СССР и Русија, одаје почаст СВОЈИМ погинулим грађанима и војницима, а од махом ЗВЕРСТАВА немаца. Јер је погинулих на бојном пољу, још најмање...
А како демократија одаје "својим" погинулима "почасти"?
Тако што их не помиње нигде!
Мислим да би сви заљубљеници у демократију, требали да ДОБРО поразмисле о овој "ситници". Јер на тај начин, лако може бити и да схвате нешто о правој историји света.
Тај феномен је наравно веома видан манир демократије и данас, као и јуче. А нарочито је интересантан пример Вјетнамског рата, али да ту станемо.