[Николај]

Rehabilitacija Draže Mihailovića može se oboriti. Evo kako!
http://www.tportal.hr/vijesti/komentari/...-kako.html

Може се оборити само ауторка текста.

Iako je postupak Mihailoviću već bio u toku, zbog očiglednih razlika između dva zakona sud je morao obustaviti postupak, obratiti se Ustavnom sudu i prijeći na korištenje novog zakona. Primjenom zakona iz 2006. proces se vodio bez javnog tužitelja kao protustrane u postupku. To je ispravljeno u zakonu iz 2011, pa zbog niza detalja o kojima će biti riječi u tekstu po tom zakonu ne može doći do Mihailovićeve rehabilitacije. Budući da se radi o građanskom zakonu, on se mogao (i trebao) primjenjivati retroaktivno.

Одакле јој уопште помисао да, зато што је реч о грађанском закону, он треба да се примењује ретроактивно. Устав забрањује повратно дејство свих закона, с тим што допушта да само поједине одредбе имају такво дејство и под условом да је то у општем интересу из одређеног разлога.

Члан 197. Устава гласи:
„Закони и сви други општи акти не могу имати повратно дејство.
Изузетно, само поједине одредбе закона могу имати повратно дејство, ако то налаже општи интерес утврђен при доношењу закона.
Одредба кривичног закона може имати повратно дејство само ако је блажа за учиниоца кривичног дела.“

Никаквог оправданог разлога није било да се обуставља поступак Дражине рехабилитације и тражи мишљење Уставног суда (зашто уопште Уставног суда), када сам закон из 2011. године, у својој прелазној одредби наводи да ће се поступци започети по закону из 2006. године, који нису окончани до дана ступања на снагу овог закона, окончати по одредбама закона из 2006. године. Када би критеријум за обуставу поступка био само „очигледна разлика“ у решењима појединих питања између два закона, како то наводи ауторка, ретко који поступак би уопште био завршен, или би трајао по 15 година, с обзиром на честе измене и допуне закона. Томе и служе прелазне и завршне одредбе у законским текстовима, да уреде питање поступака који су већ у току, а нису завршени до ступања на снагу новог закона.

U zemljama EU-a revizije kaznenih presuda su moguće jer je moguća i sudska (i ljudska) greška. Ipak, revizije presuda donesenih po 'političkom ili ideološkom' ključu te uz formalno 'nepoštivanje ljudskih prava' nisu moguće osim ukoliko zahtjev za revizijom ne sadrži i jedan od sljedeća tri preduvjeta:
1) dokaz da se postupak nije smio pokrenuti (npr. iz nenadležnosti)
2) dokaz da se postupak nije trebao nastaviti (zbog toga što je kazneno djelo iz optužnice bilo ukinuto za vrijeme trajanja postupka)
3) dokaz koji, ukoliko je potvrđen u postupku, nedvojbeno ukazuje na to da bi osuđeni bio oslobođen od temelja optužnice. (N.B. ne da bi presuda bila drukčija, već da bi izrijek glasio: 'nije kriv').
U zakonu, koji je donijela Republika Srbija 17. travnja 2006, ne spominje se nijedan od ovih preduvjeta, odnosno ograničenja podnošenja zahtjeva za revizijom.

Србија 2006. године није имала било какву обавезу да своје законодавство усклађује са правом ЕУ, чији члан није ни дан данас. Осим тога „Дражин случај“ може да се подведе чак и под ове стандарде ЕУ, рецимо под овај први предуслов, јер кривична дела из оптужнице која га је теретила, нису ни постојала у време када их је наводно извршио.

U konkretnom slučaju, sama činjenica da je kralj pozvao svog generala da se stavi pod Titovo zapovjedništvo, a ovaj to nije učinio – potvrđuje izdaju i onih pravila (i po onim zakonima) za koje se tvrdi da ih je poštovao. Da je umjesto 'komunističkog zakona' na Mihailovića bio primijenjen Krivični zakonik Kraljevine Jugoslavije iz 1929. i Haške konvencije iz 1907. – on bi opet bio osuđen kao izdajnik!
Ističe da bi bio proglašen 'krivim' čak i da ga je isti sud sudio po Zakoniku Kraljevine Jugoslavije, čiji paragraf 105. glasi:
„Državljanin Kraljevine Jugoslavije koji se u vreme rata što se protiv Kraljevine ili njenih saveznika vodi, primi službe u neprijateljskoj vojsci ili u njoj i dalje ostane i ako na to nije prisiljen, kazniće se robijom do petnaest godina. Ako je takav državljanin učestvovao i u samom ratu kao borac kazniće se smrću ili večitom robijom.”

Ауторка би могла да објасни када се то Михаиловић примио службе као борац или неборац у непријатељској војсци, пошто нам та чињеница није позната.

Осим тога сама себи ускаче у уста. Прво каже: „Svojevrstan je paradoks to da trojici sudaca nije palo na pamet da jednim građanskim postupkom, i to onog tipa u kojem se sluša samo 'jedno zvono', revidiraju ipak jednu kaznenu presudu i da zbog razlika između novijeg zakona i onog starog, po kojem postupaju, možda trebaju tražiti ocjenu ustavnosti s obzirom da provedbom starog krše načelo jednakosti?“

Да би у наставку навела: „U Republici Hrvatskoj ne postoji Zakon o rehabilitaciji, a revizija presuda je - daleko korektnije - omogućena normalnim zakonom o parničnom postupku, slično kao i u Italiji.“

Дакле, након што је искритиковала Србију због тога што се Законом из 2006. године, у једном грађанском поступку одлучује о ревизији кривичних пресуда, ауторка неопрезно наводи да се и у Хрватској и Италији ревизија кривичних пресуда врши „нормалним“ законом о парничном поступку – дакле опет у једном грађанском поступку.

Овде је у питању и још једна њена недоследност. Док јој смета то што је по старом закону вођен грађански поступак за рехабилитацију неосновано осуђених лица, такве замерке не ставља новом закону из 2011. (који по њеном мишљењу не омогућава Дражину рехабилитацију, па зато и заговара његову примену), по коме се ти поступци такође воде по одредбама закона о ванпарничном поступку.