10-06-2015, 01:43 AM
Вукова реформа језика има своју политичку позадину. Грађански језик (славеносрпски) био је језик грађанских војвођанских сталежа и он је заправо требало да постане књижевни језик свих Срба. Међутим, од 80-тих година XVIII века аустријске власти тражиле су да простонародни или илирски језик, који се употребљавао у књижевности католичког дела српског народа, постане српским књижевним језиком. Ту су, дакле, српске владике и свештенство видели намеру Беча и Римокатоличке цркве да све Србе из Монархије превере и понуда преласка на народни књижевни језик препала је Српску православну цркву у Аустроугарској. [28]
Зато су умни људи тог времена, а посебно митрополит Статимировић, упорно настојали да народном језику дају значај жаргона, којим се треба служити у обраћању „простом“ народу, док је, према њиховом мишљењу, књижевни језик могао да буде само славеносербски, „који се приближио особинама словенског или нашег старог, најчистијег језика“. Тако је рускословенски, као језик образованих класа, замењен грађанским славеносербским језиком, чији је најзначајнији представник био Милован Видаковић.
У расправи и сукобу између Вука и Видаковића, арбитрирао је „патријарх и отац славистике“ , уважени чешки научник Добровски, и то је у научном погледу можда и кључни моменат у свему. На Видаковићеву молбу да пресуди (у сукобу са Вуком то је био његов једини мудар и спретан потез), Добровски – постављајући питање да ли у књижевности треба да буде Dorfsprache или eine edlere Sprache – каже: „Мени се не допада да се Срби спусте до сељачког језика. Мора бити и отменијег језика за узвишеније предмете. Ваљало би, идући средњим путем, створити stilus medius ('средњи слог'), који би се приближавао и старом црквеном и делимице разговорном језику“. [29] Арбитрирање је испало у корист Видаковића и славеносербског језика.
Када се Вук обрачунавао са Јованом Хаџићем или пак са Лукијаном Мушицким, као и случају Милована Видаковића, није применио научне аргументе, већ ниподаштавање (научни аргументи не шокирају). [30] Вук је био „страшни мегданџија“, критичар „тешке руке“, чија „безобзирна, уништавајућа реч“ увек „изазива страх и покопава жртву“ – како истиче Селимовић ову особину Вука Караџића. Вук је водио језичку револуцију у којој је био важан циљ, а не то колика је жртва. Видаковић је, захваљујући Вуку, био уништен, али се овај на то није ни осврнуо.
Наравно, и Вук је био нападан, односно етикетиран, на пример, као: „хроми антихрист“, „агент римске пропаганде“, „плаћеник који помаже да се Срби поунијате“, „издајник који хоће да их одвоји од заштитнице Русије“, „слепо оруђе Копитарово“ итд.
ВУКОВА ЈЕЗИЧКА РЕВОЛУЦИЈА
Све напред речено говори у прилог тезе да је аутентичност Вукове реформе заправо један обичан мит. Ево како се то објашњава у тексту који се бави овим, како је ту формулисано, „Караџићевим устанком“: „Када говоримо о нашем народном језику, готово увек полазимо од нетачне чињенице, од мита, да је правописну и језичку реформу започео и први формулисао Вук (Вукова реформа извођена је у периоду од 1814. до 1847. године). Учинили су то, међутим, други пре њега, са мање или више доследности и одлучности, јер Вук није пао с неба, већ је дошао после многих (без обзира што је њихов успех био делимичан или никакав), преузевши идеју која је постојала и давши јој неслућени замах и друштвено-политички значај, претворио је у одређујућу мисао и реалну снагу епохе, у зависности од интензитета којим је расла снага и историјска улога народа.“ [31] Вук је заправо главне идеје преузео од Саве Мркаља, кога је такође подржавао Јернеј Копитар. Мркаљ своју мисију није завршио и на крају се због притиска представника Српске православне цркве из Аустро-Угарске одрекао свог дела и ментално разболео. Умро је на неуропсихијатрији.
Вук је био психолошки јак и безобзирни „револуционар“, који се и није освртао на научно утемељене аргументе. Тако су његова образложења, односно аргументи за напуштање славјанског језика више били политички него научни. За Вука је славјански језик „вештачки, углађен, јер (је) завршен, укочен јер (је) издвојен, канонизиран јер служи мањини, вишој класи“, као да ова (или елита) није део народа. Ипак, приликом превода Новог завета на српски језик, сам Вук одступа од своје реформе, будући да у народном језику није имао довољно појмова да изрази дух Писма. Сам каже да је унео 49 словенских речи, 47 старословенских и 84 речи које је сам „исковао“. Неискварен народни језик је сиромашан и језик Вуковог превода Новог завета није наш народни језик. [32] Управо код превода Новог завета Вук је одступио од своје идеје о простонародном језику, применивши онај средњи пут, то јест „средњи слог“ или „средњи стил“, који је у свим јавним расправама одбацивао, а који је најугледнији словенски филолог Добровски у арбитражи са Видаковићем препоручио.
Вук је брзо радио и наметао своје ставове. За само четири године од прве збирке простонародних песама Вук је извршио готово све припреме за главни свој ударац: издао је другу потпунију збирку народних песама; штампао прву граматику; кренуо у отворене, оштре полемике са тада најчитанијим романсијером који пише на славено-сербском, Милованом Видаковићем; по кратком поступку је решио и сва преостала питања азбуке; да би најзад, у сарадњи са Копитаром, који се с разлогом сматра и коаутором, завршио Српски рјечник. Занимљив је податак да није услишена молба Лукијана Мушицког (на слици изнад) да бар у наслову овог дела стоји србски као етимолошки траг изворног имена нације којој Рјечник припада. [33] Потом је 1827. године објављен и Вуков Први српски буквар мада ће се доста касније испоставити да ово ипак није био први буквар код Срба. [34]
Но с правом је речено да је у Рјечнику из 1818. године „формулисана Вукова језичка и правописна револуција“. Сем првог циља – рушења владајућег поретка у књижевности, то је значило и раскид са језичком и књижевном традицијом српског народа. Копитар је доста тога урадио за Вука и уз помоћ Вука. Тако је наметнуо, најпре Вуковим следбеницима, а онда преко њих и народу мишљење да је Вук измислио такозвано златно правило „пиши као што говориш“. Та формула је Аделунгова (Johann Christoph Adelung), али њу велики немачки филолог није применио у свом чувеном речнику нити је у било којем од језика великих култура фонетски правопис могао да замени етимолошки. [35]
Начело да се пише као што се говори превиђа између осталог комплексну чињеницу да свако не чује исто свој језик. Од бројних примера који би показали и другу страну тог савршеног правила), овом приликом може се указати само на један, и то укратко. Реч је о великој невољи до које је долазило због извршене замене јата (ъ). Сем фаталног „раскола у језику“ којим пишу Срби, јер су и графички подељени на екавце и ијекавце, дословна замена јата, према дијалекатским особеностима, спречила је могући процес постепеног уједињавања и самог говора људи истог језика, једног истог народа. [36]
ВУК И СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
Уобичајено је да се за почетак „српске револуције“ везују два догађаја из првих година, односно деценија XIX века: оружани устанак против османске владавине, познат као Карађорђев, и борба за нови књижевни језик и правопис, или тзв. Караџићев, тј. „Вуков устанак“. [37]
Не може се у наше дане бити ексклузивистички оријентисан или за Вука или против Вука, него се мора бити истовремено и за и против Вука. Бити за Вука значило би бити за тумача народнога духа и народних стремљења, браниоца изражајне снаге и чудесне лепоте живог народног језика, коначног остваритеља замисли Саве Мркаља и многих других о упрошћавању српског правописа, неуморног сакупљача усменог народног стваралаштва и веродостојног сведока живота и обичаја нашег народа „сва три закона“. С друге стране, против Вука значи бити против романтичара и екстремног народњака, који за „народ“ признаје само „Србље по селима“, једностраног заступника једног јединог наречја као могућег српског књижевног језика, против онога који нема довољно осећаја за целину народа и његовог језика, недовољно образованог и недовољно скромношћу и трезвеношћу украшеног оспораватеља не само целокупне српске књижевности и учености његовог доба већ и васцеле величанствене средњовековне и новије српске књижевности и културе пре њега; дакле, против оног који нема чула за традицију, за историјски континуитет и културни идентитет свога народа, недовољно критичног и недовољно далековидог усвојитеља туђих мисли и замисли. [38]
Зато су умни људи тог времена, а посебно митрополит Статимировић, упорно настојали да народном језику дају значај жаргона, којим се треба служити у обраћању „простом“ народу, док је, према њиховом мишљењу, књижевни језик могао да буде само славеносербски, „који се приближио особинама словенског или нашег старог, најчистијег језика“. Тако је рускословенски, као језик образованих класа, замењен грађанским славеносербским језиком, чији је најзначајнији представник био Милован Видаковић.
У расправи и сукобу између Вука и Видаковића, арбитрирао је „патријарх и отац славистике“ , уважени чешки научник Добровски, и то је у научном погледу можда и кључни моменат у свему. На Видаковићеву молбу да пресуди (у сукобу са Вуком то је био његов једини мудар и спретан потез), Добровски – постављајући питање да ли у књижевности треба да буде Dorfsprache или eine edlere Sprache – каже: „Мени се не допада да се Срби спусте до сељачког језика. Мора бити и отменијег језика за узвишеније предмете. Ваљало би, идући средњим путем, створити stilus medius ('средњи слог'), који би се приближавао и старом црквеном и делимице разговорном језику“. [29] Арбитрирање је испало у корист Видаковића и славеносербског језика.
Када се Вук обрачунавао са Јованом Хаџићем или пак са Лукијаном Мушицким, као и случају Милована Видаковића, није применио научне аргументе, већ ниподаштавање (научни аргументи не шокирају). [30] Вук је био „страшни мегданџија“, критичар „тешке руке“, чија „безобзирна, уништавајућа реч“ увек „изазива страх и покопава жртву“ – како истиче Селимовић ову особину Вука Караџића. Вук је водио језичку револуцију у којој је био важан циљ, а не то колика је жртва. Видаковић је, захваљујући Вуку, био уништен, али се овај на то није ни осврнуо.
Наравно, и Вук је био нападан, односно етикетиран, на пример, као: „хроми антихрист“, „агент римске пропаганде“, „плаћеник који помаже да се Срби поунијате“, „издајник који хоће да их одвоји од заштитнице Русије“, „слепо оруђе Копитарово“ итд.
ВУКОВА ЈЕЗИЧКА РЕВОЛУЦИЈА
Све напред речено говори у прилог тезе да је аутентичност Вукове реформе заправо један обичан мит. Ево како се то објашњава у тексту који се бави овим, како је ту формулисано, „Караџићевим устанком“: „Када говоримо о нашем народном језику, готово увек полазимо од нетачне чињенице, од мита, да је правописну и језичку реформу започео и први формулисао Вук (Вукова реформа извођена је у периоду од 1814. до 1847. године). Учинили су то, међутим, други пре њега, са мање или више доследности и одлучности, јер Вук није пао с неба, већ је дошао после многих (без обзира што је њихов успех био делимичан или никакав), преузевши идеју која је постојала и давши јој неслућени замах и друштвено-политички значај, претворио је у одређујућу мисао и реалну снагу епохе, у зависности од интензитета којим је расла снага и историјска улога народа.“ [31] Вук је заправо главне идеје преузео од Саве Мркаља, кога је такође подржавао Јернеј Копитар. Мркаљ своју мисију није завршио и на крају се због притиска представника Српске православне цркве из Аустро-Угарске одрекао свог дела и ментално разболео. Умро је на неуропсихијатрији.
Вук је био психолошки јак и безобзирни „револуционар“, који се и није освртао на научно утемељене аргументе. Тако су његова образложења, односно аргументи за напуштање славјанског језика више били политички него научни. За Вука је славјански језик „вештачки, углађен, јер (је) завршен, укочен јер (је) издвојен, канонизиран јер служи мањини, вишој класи“, као да ова (или елита) није део народа. Ипак, приликом превода Новог завета на српски језик, сам Вук одступа од своје реформе, будући да у народном језику није имао довољно појмова да изрази дух Писма. Сам каже да је унео 49 словенских речи, 47 старословенских и 84 речи које је сам „исковао“. Неискварен народни језик је сиромашан и језик Вуковог превода Новог завета није наш народни језик. [32] Управо код превода Новог завета Вук је одступио од своје идеје о простонародном језику, применивши онај средњи пут, то јест „средњи слог“ или „средњи стил“, који је у свим јавним расправама одбацивао, а који је најугледнији словенски филолог Добровски у арбитражи са Видаковићем препоручио.
Вук је брзо радио и наметао своје ставове. За само четири године од прве збирке простонародних песама Вук је извршио готово све припреме за главни свој ударац: издао је другу потпунију збирку народних песама; штампао прву граматику; кренуо у отворене, оштре полемике са тада најчитанијим романсијером који пише на славено-сербском, Милованом Видаковићем; по кратком поступку је решио и сва преостала питања азбуке; да би најзад, у сарадњи са Копитаром, који се с разлогом сматра и коаутором, завршио Српски рјечник. Занимљив је податак да није услишена молба Лукијана Мушицког (на слици изнад) да бар у наслову овог дела стоји србски као етимолошки траг изворног имена нације којој Рјечник припада. [33] Потом је 1827. године објављен и Вуков Први српски буквар мада ће се доста касније испоставити да ово ипак није био први буквар код Срба. [34]
Но с правом је речено да је у Рјечнику из 1818. године „формулисана Вукова језичка и правописна револуција“. Сем првог циља – рушења владајућег поретка у књижевности, то је значило и раскид са језичком и књижевном традицијом српског народа. Копитар је доста тога урадио за Вука и уз помоћ Вука. Тако је наметнуо, најпре Вуковим следбеницима, а онда преко њих и народу мишљење да је Вук измислио такозвано златно правило „пиши као што говориш“. Та формула је Аделунгова (Johann Christoph Adelung), али њу велики немачки филолог није применио у свом чувеном речнику нити је у било којем од језика великих култура фонетски правопис могао да замени етимолошки. [35]
Начело да се пише као што се говори превиђа између осталог комплексну чињеницу да свако не чује исто свој језик. Од бројних примера који би показали и другу страну тог савршеног правила), овом приликом може се указати само на један, и то укратко. Реч је о великој невољи до које је долазило због извршене замене јата (ъ). Сем фаталног „раскола у језику“ којим пишу Срби, јер су и графички подељени на екавце и ијекавце, дословна замена јата, према дијалекатским особеностима, спречила је могући процес постепеног уједињавања и самог говора људи истог језика, једног истог народа. [36]
ВУК И СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
Уобичајено је да се за почетак „српске револуције“ везују два догађаја из првих година, односно деценија XIX века: оружани устанак против османске владавине, познат као Карађорђев, и борба за нови књижевни језик и правопис, или тзв. Караџићев, тј. „Вуков устанак“. [37]
Не може се у наше дане бити ексклузивистички оријентисан или за Вука или против Вука, него се мора бити истовремено и за и против Вука. Бити за Вука значило би бити за тумача народнога духа и народних стремљења, браниоца изражајне снаге и чудесне лепоте живог народног језика, коначног остваритеља замисли Саве Мркаља и многих других о упрошћавању српског правописа, неуморног сакупљача усменог народног стваралаштва и веродостојног сведока живота и обичаја нашег народа „сва три закона“. С друге стране, против Вука значи бити против романтичара и екстремног народњака, који за „народ“ признаје само „Србље по селима“, једностраног заступника једног јединог наречја као могућег српског књижевног језика, против онога који нема довољно осећаја за целину народа и његовог језика, недовољно образованог и недовољно скромношћу и трезвеношћу украшеног оспораватеља не само целокупне српске књижевности и учености његовог доба већ и васцеле величанствене средњовековне и новије српске књижевности и културе пре њега; дакле, против оног који нема чула за традицију, за историјски континуитет и културни идентитет свога народа, недовољно критичног и недовољно далековидог усвојитеља туђих мисли и замисли. [38]