10-06-2015, 01:44 AM
Ако се Вуково наслеђе жели изједначити са целокупним црквеним и језичким наслеђем нашег народа, онда га, као такво, не можемо прихватити. Вуково наслеђе јесте, додуше, огромно и од изузетног је значаја у историји наше књижевности и културе уопште, али то, строго узевши, није црквено наслеђе. Даље, Вуково наслеђе није истоветно ни са језичким наслеђем српског народа: оно прво је само део или етапа овога другога. Векови деле Вуково доба од Светога Саве, оца српске књижевности, и од доба светих Ћирила и Методија, отаца општесловенске, па и српске, писмености и културе; а и нас, ево, већ готово два века деле од Вуковог доба. Вук није зачетник него настављач, генијални да, али ипак само настављач. [39]
Вук нипошто није прихватао било какву вредност тадашњег књижевног, „славеносербског“ језика, иако он, објективно узевши, није био ни мртав ни потпуно извештачен језик, већ је то био један стандардни језик образованих слојева српског друштва у Аустроугарској – „грађански језик“ који је био „чистији неголи црквени језик“ (Теодор Јанковић Миријевски). У крајњој линији, ако језик којим „говоре Србљи по селима“ јесте народни језик, онда и језик којим се у исто, Вуково време служе „сва просвећенија духовна и световна лица у своме општењу“, особито по градовима, такође представља народни језик. [40] Али Вук, као доследни противник еволуције, а присталица и стегоноша или „человођа“ револуције, иде и знатно даље: не одбацује само стари црквени словенски језик, који беше већ прилично прилагођен живом говорном српском у форми „славеносрпског“ језика, него одбацује и српски који је прожет или обогаћен старим, црквенословенским наслеђем. Другим речима, не одбацује само митрополита Стратимировића (на слици изнад), Доситеја Обрадовића, Милована Видаковића, него одбацује и Гаврила Стефановића Венцловића, Лукијана Мушицког, па делимично и посредно и самога Његоша, чији језик у Горском вијенцу – да и не говоримо о Лучи микрокозми – нипошто није био „чисти простонародни“ језик.
Иринеј Буловић отворено истиче оно што је познато, а нико није хтео јавно да каже: „Мислим да Вука, без обзира на његову величину и на његов допринос нашој култури, не можемо назвати настављачем мисије Српске православне цркве.“ [41]
ЗАКЉУЧАК
Имајући све ово у виду, можемо закључити да остаје отворено питање није ли Вукова реформа, поред све немерљиве благотворности, можда у извесном смислу зауставила и на другу страну обрнула српску књижевну мисао, одбацивши апсолутно језик и стил „славјанских писаца“. Било је, чини се, у њиховом изразу више услова за дубину и за тајанствено, дакле, за емотивно, него што их је могао имати рационални језик Вуков.
Срби Вукову реформу још увек нису превазишли, те она и даље разара као и кад је створена. Та двојност Вукове реформе – „за прости народ“ и против православља и Русије – још траје и сеје отровне плодове. Невуковски језик, међутим, сачуван је у Српској православној цркви и може се рећи да је управо Црква одбраном језика и писма била на линији одбране традиције и заштите свог народа. Она је одбранила свети богослужбени језик Божијих књига и тако овим и будућим нараштајима сачувала мистерије вере, богопознања и светих тајни.
Вукова појава није случајна, већ је она дело аустријске тајне политике и дипломатије, срачунате на то да Вук буде тај човек који ће језички удаљити Србе и Русе и тако Србе укључити у аустријске Словене, како би се потом они окренули против Руса, пошто би претходно вероватно били поунијаћени и поримокатоличени, а тиме и отргнути од својих вишевековних православних корена и традиције. Стога и није неко изненађење то што се овакве или сличне интенције и данас, скоро па сасвим отворено, испољавају у политици неких западних земаља према Србији и њеним европским (или чак евроатлантским) интеграцијама.
На другој страни, појава Евроазијског савеза и жеља народа да се ослободи окова евроатлантиста отварају и питање језика и културе. На жалост, у Москви ово не схватају и нема адекватне реакције на језичку и културну политику уопште на простору бивше Југославије.
Ако се Вуково наслеђе жели изједначити са целокупним црквеним и језичким наслеђем нашег народа, онда га, као такво, не можемо прихватити. Вуково наслеђе јесте, додуше, огромно и од изузетног је значаја у историји наше књижевности и културе уопште, али то, строго узевши, није црквено наслеђе. Даље, Вуково наслеђе није истоветно ни са језичким наслеђем српског народа: оно прво је само део или етапа овога другога. Векови деле Вуково доба од Светога Саве, оца српске књижевности, и од доба светих Ћирила и Методија, отаца општесловенске, па и српске, писмености и културе; а и нас, ево, већ готово два века деле од Вуковог доба. Вук није зачетник него настављач, генијални да, али ипак само настављач. [39]
Вук нипошто није прихватао било какву вредност тадашњег књижевног, „славеносербског“ језика, иако он, објективно узевши, није био ни мртав ни потпуно извештачен језик, већ је то био један стандардни језик образованих слојева српског друштва у Аустроугарској – „грађански језик“ који је био „чистији неголи црквени језик“ (Теодор Јанковић Миријевски). У крајњој линији, ако језик којим „говоре Србљи по селима“ јесте народни језик, онда и језик којим се у исто, Вуково време служе „сва просвећенија духовна и световна лица у своме општењу“, особито по градовима, такође представља народни језик. [40] Али Вук, као доследни противник еволуције, а присталица и стегоноша или „человођа“ револуције, иде и знатно даље: не одбацује само стари црквени словенски језик, који беше већ прилично прилагођен живом говорном српском у форми „славеносрпског“ језика, него одбацује и српски који је прожет или обогаћен старим, црквенословенским наслеђем. Другим речима, не одбацује само митрополита Стратимировића (на слици изнад), Доситеја Обрадовића, Милована Видаковића, него одбацује и Гаврила Стефановића Венцловића, Лукијана Мушицког, па делимично и посредно и самога Његоша, чији језик у Горском вијенцу – да и не говоримо о Лучи микрокозми – нипошто није био „чисти простонародни“ језик.
Иринеј Буловић отворено истиче оно што је познато, а нико није хтео јавно да каже: „Мислим да Вука, без обзира на његову величину и на његов допринос нашој култури, не можемо назвати настављачем мисије Српске православне цркве.“ [41]
ЗАКЉУЧАК
Имајући све ово у виду, можемо закључити да остаје отворено питање није ли Вукова реформа, поред све немерљиве благотворности, можда у извесном смислу зауставила и на другу страну обрнула српску књижевну мисао, одбацивши апсолутно језик и стил „славјанских писаца“. Било је, чини се, у њиховом изразу више услова за дубину и за тајанствено, дакле, за емотивно, него што их је могао имати рационални језик Вуков.
Срби Вукову реформу још увек нису превазишли, те она и даље разара као и кад је створена. Та двојност Вукове реформе – „за прости народ“ и против православља и Русије – још траје и сеје отровне плодове. Невуковски језик, међутим, сачуван је у Српској православној цркви и може се рећи да је управо Црква одбраном језика и писма била на линији одбране традиције и заштите свог народа. Она је одбранила свети богослужбени језик Божијих књига и тако овим и будућим нараштајима сачувала мистерије вере, богопознања и светих тајни.
Вукова појава није случајна, већ је она дело аустријске тајне политике и дипломатије, срачунате на то да Вук буде тај човек који ће језички удаљити Србе и Русе и тако Србе укључити у аустријске Словене, како би се потом они окренули против Руса, пошто би претходно вероватно били поунијаћени и поримокатоличени, а тиме и отргнути од својих вишевековних православних корена и традиције. Стога и није неко изненађење то што се овакве или сличне интенције и данас, скоро па сасвим отворено, испољавају у политици неких западних земаља према Србији и њеним европским (или чак евроатлантским) интеграцијама.
На другој страни, појава Евроазијског савеза и жеља народа да се ослободи окова евроатлантиста отварају и питање језика и културе. На жалост, у Москви ово не схватају и нема адекватне реакције на језичку и културну политику уопште на простору бивше Југославије.
Вук нипошто није прихватао било какву вредност тадашњег књижевног, „славеносербског“ језика, иако он, објективно узевши, није био ни мртав ни потпуно извештачен језик, већ је то био један стандардни језик образованих слојева српског друштва у Аустроугарској – „грађански језик“ који је био „чистији неголи црквени језик“ (Теодор Јанковић Миријевски). У крајњој линији, ако језик којим „говоре Србљи по селима“ јесте народни језик, онда и језик којим се у исто, Вуково време служе „сва просвећенија духовна и световна лица у своме општењу“, особито по градовима, такође представља народни језик. [40] Али Вук, као доследни противник еволуције, а присталица и стегоноша или „человођа“ револуције, иде и знатно даље: не одбацује само стари црквени словенски језик, који беше већ прилично прилагођен живом говорном српском у форми „славеносрпског“ језика, него одбацује и српски који је прожет или обогаћен старим, црквенословенским наслеђем. Другим речима, не одбацује само митрополита Стратимировића (на слици изнад), Доситеја Обрадовића, Милована Видаковића, него одбацује и Гаврила Стефановића Венцловића, Лукијана Мушицког, па делимично и посредно и самога Његоша, чији језик у Горском вијенцу – да и не говоримо о Лучи микрокозми – нипошто није био „чисти простонародни“ језик.
Иринеј Буловић отворено истиче оно што је познато, а нико није хтео јавно да каже: „Мислим да Вука, без обзира на његову величину и на његов допринос нашој култури, не можемо назвати настављачем мисије Српске православне цркве.“ [41]
ЗАКЉУЧАК
Имајући све ово у виду, можемо закључити да остаје отворено питање није ли Вукова реформа, поред све немерљиве благотворности, можда у извесном смислу зауставила и на другу страну обрнула српску књижевну мисао, одбацивши апсолутно језик и стил „славјанских писаца“. Било је, чини се, у њиховом изразу више услова за дубину и за тајанствено, дакле, за емотивно, него што их је могао имати рационални језик Вуков.
Срби Вукову реформу још увек нису превазишли, те она и даље разара као и кад је створена. Та двојност Вукове реформе – „за прости народ“ и против православља и Русије – још траје и сеје отровне плодове. Невуковски језик, међутим, сачуван је у Српској православној цркви и може се рећи да је управо Црква одбраном језика и писма била на линији одбране традиције и заштите свог народа. Она је одбранила свети богослужбени језик Божијих књига и тако овим и будућим нараштајима сачувала мистерије вере, богопознања и светих тајни.
Вукова појава није случајна, већ је она дело аустријске тајне политике и дипломатије, срачунате на то да Вук буде тај човек који ће језички удаљити Србе и Русе и тако Србе укључити у аустријске Словене, како би се потом они окренули против Руса, пошто би претходно вероватно били поунијаћени и поримокатоличени, а тиме и отргнути од својих вишевековних православних корена и традиције. Стога и није неко изненађење то што се овакве или сличне интенције и данас, скоро па сасвим отворено, испољавају у политици неких западних земаља према Србији и њеним европским (или чак евроатлантским) интеграцијама.
На другој страни, појава Евроазијског савеза и жеља народа да се ослободи окова евроатлантиста отварају и питање језика и културе. На жалост, у Москви ово не схватају и нема адекватне реакције на језичку и културну политику уопште на простору бивше Југославије.
Ако се Вуково наслеђе жели изједначити са целокупним црквеним и језичким наслеђем нашег народа, онда га, као такво, не можемо прихватити. Вуково наслеђе јесте, додуше, огромно и од изузетног је значаја у историји наше књижевности и културе уопште, али то, строго узевши, није црквено наслеђе. Даље, Вуково наслеђе није истоветно ни са језичким наслеђем српског народа: оно прво је само део или етапа овога другога. Векови деле Вуково доба од Светога Саве, оца српске књижевности, и од доба светих Ћирила и Методија, отаца општесловенске, па и српске, писмености и културе; а и нас, ево, већ готово два века деле од Вуковог доба. Вук није зачетник него настављач, генијални да, али ипак само настављач. [39]
Вук нипошто није прихватао било какву вредност тадашњег књижевног, „славеносербског“ језика, иако он, објективно узевши, није био ни мртав ни потпуно извештачен језик, већ је то био један стандардни језик образованих слојева српског друштва у Аустроугарској – „грађански језик“ који је био „чистији неголи црквени језик“ (Теодор Јанковић Миријевски). У крајњој линији, ако језик којим „говоре Србљи по селима“ јесте народни језик, онда и језик којим се у исто, Вуково време служе „сва просвећенија духовна и световна лица у своме општењу“, особито по градовима, такође представља народни језик. [40] Али Вук, као доследни противник еволуције, а присталица и стегоноша или „человођа“ револуције, иде и знатно даље: не одбацује само стари црквени словенски језик, који беше већ прилично прилагођен живом говорном српском у форми „славеносрпског“ језика, него одбацује и српски који је прожет или обогаћен старим, црквенословенским наслеђем. Другим речима, не одбацује само митрополита Стратимировића (на слици изнад), Доситеја Обрадовића, Милована Видаковића, него одбацује и Гаврила Стефановића Венцловића, Лукијана Мушицког, па делимично и посредно и самога Његоша, чији језик у Горском вијенцу – да и не говоримо о Лучи микрокозми – нипошто није био „чисти простонародни“ језик.
Иринеј Буловић отворено истиче оно што је познато, а нико није хтео јавно да каже: „Мислим да Вука, без обзира на његову величину и на његов допринос нашој култури, не можемо назвати настављачем мисије Српске православне цркве.“ [41]
ЗАКЉУЧАК
Имајући све ово у виду, можемо закључити да остаје отворено питање није ли Вукова реформа, поред све немерљиве благотворности, можда у извесном смислу зауставила и на другу страну обрнула српску књижевну мисао, одбацивши апсолутно језик и стил „славјанских писаца“. Било је, чини се, у њиховом изразу више услова за дубину и за тајанствено, дакле, за емотивно, него што их је могао имати рационални језик Вуков.
Срби Вукову реформу још увек нису превазишли, те она и даље разара као и кад је створена. Та двојност Вукове реформе – „за прости народ“ и против православља и Русије – још траје и сеје отровне плодове. Невуковски језик, међутим, сачуван је у Српској православној цркви и може се рећи да је управо Црква одбраном језика и писма била на линији одбране традиције и заштите свог народа. Она је одбранила свети богослужбени језик Божијих књига и тако овим и будућим нараштајима сачувала мистерије вере, богопознања и светих тајни.
Вукова појава није случајна, већ је она дело аустријске тајне политике и дипломатије, срачунате на то да Вук буде тај човек који ће језички удаљити Србе и Русе и тако Србе укључити у аустријске Словене, како би се потом они окренули против Руса, пошто би претходно вероватно били поунијаћени и поримокатоличени, а тиме и отргнути од својих вишевековних православних корена и традиције. Стога и није неко изненађење то што се овакве или сличне интенције и данас, скоро па сасвим отворено, испољавају у политици неких западних земаља према Србији и њеним европским (или чак евроатлантским) интеграцијама.
На другој страни, појава Евроазијског савеза и жеља народа да се ослободи окова евроатлантиста отварају и питање језика и културе. На жалост, у Москви ово не схватају и нема адекватне реакције на језичку и културну политику уопште на простору бивше Југославије.