[ЛукаЛоко]

Јел некад нађено то злато које су тад мазнули комунисти?

Није. Комунистичка Партија вероватно је искористила то благо да би купила зграду у Риму где је сместила своје главно седиште и да би платила организацију прве изборне кампање.
Када је реч о њиховим злочинима има још тога. У центру долине Поа постоји један крај, између градова Болоња, Ређо Емилија и Мантова, где су комунисти били јаки, који је некада добио злогласни надимак „трокут смрти“. Ту су по крају рата комунисти не само да су се крваво обрачунали са фашистима, како је било и другде, него у намери да изврше народну револуцију убили су више од стотине земљопоседника и око тридесетак католичких свештеника.
Једном у телевизији је говорио син једне од тих жртава. Отац му је био фашистички градоначелник неког тамошњег места током двадесетих година. Тај човек се затим разубедио или просто одаљио из политике и бавио се својом фармом и био аматерски песник. После капитулације Италије, када је основана фашистичка творевина „Социјална Република“, његови бивши другари по ново су га контактирали како би се вратио на власт а он то одбио, тако да није био умешан у антипартизанској борби из тог периода и мучењима и злочинима који су за то везани. Ипак, по ослобођењу земље комунисти су се сетили њега. Једно вече јавили му се код фарме, тражили су да оде са њима у општинску зграду, човек је највероватније знао шта га очекује а да не умеша породицу, пристао је мирно да оде. Жена и син су тада последњи пут видели, од тог вечера нестао му је сваки траг. Чак све до пада Берлинског зида. Када је реформисана Комунистичка партија, неки партијаши су јавно апеловали да не сме после толико година да се не знају гробови тих људи. Један глас је анонимно јавио да су тог човека тада сахранили у пределима једне њиве испод једног дрва и после 45 година смртне остаке тог човека су нашли и пренели у локално гробље. Тамо у гробљу локалне власти су наметнуле плочицу у успомену тих људи који су убијени у поратним политичким обрачунима, међутим син на телевизији имао је да се жали да на тој плочици не помиње и дан данас ниједна реч о комунизму, да су те људи убили комунисти.
Такве ствари се нису десиле у Стаљиновој Русији или у Титовој Југославији, него у једној демократској земљи, а ни тамо људи нису стигли правду за убијање својих најрођенијих.
Самарџићу, ако ћете имате прилику да и даље полемишете са дотичном женом, искористите ове аргументе и зачепите јој уста!!