21-06-2015, 05:33 PM
Добри отац Арсеније. Прави народни човјек. Ако Бог да и срећа јуначка па да ову крипту уредимо како доликује храбрим четницима Вучедолске бригаде.
У борбама за Грахово погинуло је доста више четника Вучедолске бригаде, јер је опсада и блокада Грахова трајала пуних десет дана, почев од 12. октобра 1944 год. Само за једну ноћ, последњу, погинуло је и убијено у директном терору 267 четника и нешто цивила. У Грахову се налазила Вучедолска бригада, под командом Стевана Мићовића (капетан Јаничић је био рањен) и Кривошијски батаљон, под командом Милоша Ковача.
Једини спас Вучедолска бригада гледала је у старом утврђењу и положају Црквице, које је у то вријеме чинило једини излаз. Преко њега бригада је могла извршити пробој према Рисну и извући се у Боку, гдје су се налазиле четничке јединице Бококоторског корпуса. Остатак територије Команде 200 је комплетан већ био у рукама партизана, те је једини излаз био Црквице. Међутим знајући да једини спас Вучедолској бригади чине Црквице, комунисти су вршили непрекидне нападе на ово утврђење желећи да у потпуности одсјеку и униште четнике Вучедолске бригаде, који су им за све вријеме рата нанијели заиста велике губитке. Јединице Кривошијског батаљона, 9. октобра 1944. услијед одсјечености од остатка трупа, морале су се повући у Граховску варошицу заједно са Вучедолском бригадом, јер више издржати нису могли због недостатка муниције. Тако се на уском простору од само 1 км нашла Вучедолска бригада и Кривошијски батаљон. Због стратешког значаја мјеста у Грахову се налазила једна њемачка посадна јединица, 5. чета, 2. батаљона, 334. пука, око 70 људи по неким подацима. Војници ове чете били су фолксдојчери из Чешке и Пољске. Упркос томе што четници Вучедолске бригаде никада никакву стратешку сарадњу нису имали са њима, сада су морали услијед пада свих положаја које је бригада држала да једини спас потраже на уском простору Граховске варошице. Током боравка Италијана, а касније и Њемаца око варошице је постављен тзв. ''блок''. Варошица је ограђена бодљикавом жицом, направљени су одређени објекти за посаду која је ту боравила. Када се у њему нашла Вучедолска бригада па и Кривошијски батаљон, они су урадили одређене фортификацијске радове, првенствено ископали су додатне ровове, утврдили старе порушене куће, стављајући вреће са пјеском на прозоре, те су тако од њих направили праве тврђаве. На жицу ''блока'' постављене су празне лимене конзерве како би се детектовали сваки могући покушаји упада. На више мјеста налазила су се митраљеска гнијезда, а у сваком од ровова будно су чекали промрзли и гладни четници. Сви напади партизана успјешно су одбијани, иако су се некада примицали свега 20 -ак метара од првих кућа. Видјећи да је пјешадијом немогуће заузети Грахово, исфрустрирани овим, комунистички команданти затражили су помоћ артиљерије. Још током прве битке за Грахово, у фебруару 1944., опсада је трајала седам дана. Тада су комунистички команданти тражили од савезничке авијације да бомбардује Грахово, али им је тај захтјев одбијен уз образложење да услијед јаког невремена и снијега тај захтјев не може бити остварен. Међутим овај други пут Енглези су партизанима изашли у сусрет. Послата је савремена артиљерија у рејон Грахова, допремљена је и сва потребна опрема и муниција, следовања хране и одјеће избацивана су падобранима у рејон села Велимља (Бањани), а такође заједно са топовима и минобацачима стигла је и хируршка екипа да крпи рањене партизане. Насупрот партизанима, четнике Вучедолске бригаде није имао ко да помогне. Хране скоро да и нису имали, радио веза им је одавно била прекинута са осталим јединицама, попуна муницијом није имала одакле стићи ма са било које стране. Хладни октобарски вјетрови и киша продирали су у кости изнурених четничких бранилаца. Блатњави ровови, мокра униформа, многи без одјеће скоро голи, али ипак сваки је држао чврсто своју пушку одлучан да брани последње четничко упориште и свој голи живот. За разлику од партизанских рањеника које су лијечили хирурзи уз сав потребни санитетски материјал и услове, четнике Вучедолске бригаде лијечио је један љекар са четири болничарке, у старој Граховској болници, како је знао и умио, под кишом митраљеских рафала и детонација савезничких граната, које су падале на болницу. И на крају када је Грахово пало овај љекар - јунак масакриран је заједно са болничаркама и свим рањеницима који су се затекли у болници. Сваким даном опстанак у Грахову био је све тежи, а 17. октобра 1944. постао је ноћна мора. Тога дана комунистичо - енглеска артиљерија почела је да сије смрт по пољу Грахову. Усијане ватрене кугле летиле су са околних висова разарајући мученичко Грахово. Људи су гинули сваким даном, смрт је постала саставни дио живота ових људи. Сваким даном су се копали лешеви. Упоредо са артиљеријским нападом комунисти су вршили и пјешадијске јурише, али безуспјешно.
Команда бригаде донијела је одлуку да се пробој мора извршити, јер је муниције остало за само још једну јачу борбу. Људи су скупљени и в. д. команданта бригаде Стеван Мићовић их је позвао да ако желе да остану и предају се комунистима, могу то да ураде, а сви они који им не вјерују и не да се предају, да пођу у пробој. Пробој је отпочео 21. октобра 1944., око 19 часова у правцу планинског масива Бијеле Горе. Упркос гвозденом комунистичком обручу пробој је успио, мада је те кобне ноћи Вучедолска бригада оставила на бојном пољу 267 својих четника. Из ''блока'' се пробило њих око 200, многи израњавани. Након два дана стигли су у Рисан, гдје им се прикључио рањени капетан Иван Јаничић и опет преузео команду над бригадом.
По упаду у Грахово партизани су људе убијали насумично, а потом су одвојили малољетнике и неке млађе људе које су мобилисали у партизанске јединице и гурнули их у прве борбене редове да изгину. Остале су немилосрдно поубијали и дали преживјелим саборцима да их затрпају у ровове које су претходно ископали за одбрану Грахова.
Масовне гробнице налазе се и испод Основне школе ''Павле Ковачевић'' (убио свог оца јавно 1942.) у Грахову, као и испод Дома здравља. Оне су за сада недоступне и немогуће је извршити ексхумацију преосталих посмртних остатака.
Црну Гору, па и Грахово погодио је 1979. јак земљотрес, вјероватно као Божија казна за све злочине које су починили црногорски комунисти према свом народу. Од тада Грахово стоји и даље порушено те у њему нема живота. Не вјерујем ни да ће га бити у неком већем обиму док свака кост не нађе свој смирај душу у манастиру Косијерево.
У борбама за Грахово погинуло је доста више четника Вучедолске бригаде, јер је опсада и блокада Грахова трајала пуних десет дана, почев од 12. октобра 1944 год. Само за једну ноћ, последњу, погинуло је и убијено у директном терору 267 четника и нешто цивила. У Грахову се налазила Вучедолска бригада, под командом Стевана Мићовића (капетан Јаничић је био рањен) и Кривошијски батаљон, под командом Милоша Ковача.
Једини спас Вучедолска бригада гледала је у старом утврђењу и положају Црквице, које је у то вријеме чинило једини излаз. Преко њега бригада је могла извршити пробој према Рисну и извући се у Боку, гдје су се налазиле четничке јединице Бококоторског корпуса. Остатак територије Команде 200 је комплетан већ био у рукама партизана, те је једини излаз био Црквице. Међутим знајући да једини спас Вучедолској бригади чине Црквице, комунисти су вршили непрекидне нападе на ово утврђење желећи да у потпуности одсјеку и униште четнике Вучедолске бригаде, који су им за све вријеме рата нанијели заиста велике губитке. Јединице Кривошијског батаљона, 9. октобра 1944. услијед одсјечености од остатка трупа, морале су се повући у Граховску варошицу заједно са Вучедолском бригадом, јер више издржати нису могли због недостатка муниције. Тако се на уском простору од само 1 км нашла Вучедолска бригада и Кривошијски батаљон. Због стратешког значаја мјеста у Грахову се налазила једна њемачка посадна јединица, 5. чета, 2. батаљона, 334. пука, око 70 људи по неким подацима. Војници ове чете били су фолксдојчери из Чешке и Пољске. Упркос томе што четници Вучедолске бригаде никада никакву стратешку сарадњу нису имали са њима, сада су морали услијед пада свих положаја које је бригада држала да једини спас потраже на уском простору Граховске варошице. Током боравка Италијана, а касније и Њемаца око варошице је постављен тзв. ''блок''. Варошица је ограђена бодљикавом жицом, направљени су одређени објекти за посаду која је ту боравила. Када се у њему нашла Вучедолска бригада па и Кривошијски батаљон, они су урадили одређене фортификацијске радове, првенствено ископали су додатне ровове, утврдили старе порушене куће, стављајући вреће са пјеском на прозоре, те су тако од њих направили праве тврђаве. На жицу ''блока'' постављене су празне лимене конзерве како би се детектовали сваки могући покушаји упада. На више мјеста налазила су се митраљеска гнијезда, а у сваком од ровова будно су чекали промрзли и гладни четници. Сви напади партизана успјешно су одбијани, иако су се некада примицали свега 20 -ак метара од првих кућа. Видјећи да је пјешадијом немогуће заузети Грахово, исфрустрирани овим, комунистички команданти затражили су помоћ артиљерије. Још током прве битке за Грахово, у фебруару 1944., опсада је трајала седам дана. Тада су комунистички команданти тражили од савезничке авијације да бомбардује Грахово, али им је тај захтјев одбијен уз образложење да услијед јаког невремена и снијега тај захтјев не може бити остварен. Међутим овај други пут Енглези су партизанима изашли у сусрет. Послата је савремена артиљерија у рејон Грахова, допремљена је и сва потребна опрема и муниција, следовања хране и одјеће избацивана су падобранима у рејон села Велимља (Бањани), а такође заједно са топовима и минобацачима стигла је и хируршка екипа да крпи рањене партизане. Насупрот партизанима, четнике Вучедолске бригаде није имао ко да помогне. Хране скоро да и нису имали, радио веза им је одавно била прекинута са осталим јединицама, попуна муницијом није имала одакле стићи ма са било које стране. Хладни октобарски вјетрови и киша продирали су у кости изнурених четничких бранилаца. Блатњави ровови, мокра униформа, многи без одјеће скоро голи, али ипак сваки је држао чврсто своју пушку одлучан да брани последње четничко упориште и свој голи живот. За разлику од партизанских рањеника које су лијечили хирурзи уз сав потребни санитетски материјал и услове, четнике Вучедолске бригаде лијечио је један љекар са четири болничарке, у старој Граховској болници, како је знао и умио, под кишом митраљеских рафала и детонација савезничких граната, које су падале на болницу. И на крају када је Грахово пало овај љекар - јунак масакриран је заједно са болничаркама и свим рањеницима који су се затекли у болници. Сваким даном опстанак у Грахову био је све тежи, а 17. октобра 1944. постао је ноћна мора. Тога дана комунистичо - енглеска артиљерија почела је да сије смрт по пољу Грахову. Усијане ватрене кугле летиле су са околних висова разарајући мученичко Грахово. Људи су гинули сваким даном, смрт је постала саставни дио живота ових људи. Сваким даном су се копали лешеви. Упоредо са артиљеријским нападом комунисти су вршили и пјешадијске јурише, али безуспјешно.
Команда бригаде донијела је одлуку да се пробој мора извршити, јер је муниције остало за само још једну јачу борбу. Људи су скупљени и в. д. команданта бригаде Стеван Мићовић их је позвао да ако желе да остану и предају се комунистима, могу то да ураде, а сви они који им не вјерују и не да се предају, да пођу у пробој. Пробој је отпочео 21. октобра 1944., око 19 часова у правцу планинског масива Бијеле Горе. Упркос гвозденом комунистичком обручу пробој је успио, мада је те кобне ноћи Вучедолска бригада оставила на бојном пољу 267 својих четника. Из ''блока'' се пробило њих око 200, многи израњавани. Након два дана стигли су у Рисан, гдје им се прикључио рањени капетан Иван Јаничић и опет преузео команду над бригадом.
По упаду у Грахово партизани су људе убијали насумично, а потом су одвојили малољетнике и неке млађе људе које су мобилисали у партизанске јединице и гурнули их у прве борбене редове да изгину. Остале су немилосрдно поубијали и дали преживјелим саборцима да их затрпају у ровове које су претходно ископали за одбрану Грахова.
Масовне гробнице налазе се и испод Основне школе ''Павле Ковачевић'' (убио свог оца јавно 1942.) у Грахову, као и испод Дома здравља. Оне су за сада недоступне и немогуће је извршити ексхумацију преосталих посмртних остатака.
Црну Гору, па и Грахово погодио је 1979. јак земљотрес, вјероватно као Божија казна за све злочине које су починили црногорски комунисти према свом народу. Од тада Грахово стоји и даље порушено те у њему нема живота. Не вјерујем ни да ће га бити у неком већем обиму док свака кост не нађе свој смирај душу у манастиру Косијерево.