[Милослав Самарџић]

Мајор Манојло Кораћ је био командант Златиборско-ужичког четничког одреда 1941. године, а од почетка 1942. Недићев начелник Ужичког округа. Са те позиције и даље је радио за четнике. Немци то откривају крајем 1942, хапсе га и одводе у логор. Американци га ослобађају априла 1945. године, после чега одлази у Италију. Мемоаре је написао у логору Еболи. Касније је живео у Хадерсфилду, Енглеска, где је и преминуо.
Написао је мемоаре у три примерка, од којих су два изгубљена, или се барем не зна где се налазе.
Трећи примерак је стигао до потомака - Кораћ је имао три ћерке, које су остале у Србији - а потомци су га уступили мени на коришћење.
Тек сам почео да читам, али већ на основу 50-так страница јасно је да је књига веома важна. Кораћ је све писао прецизно, недвосмилено, професионално, као што би официр подносио рапорт.
Изузетан је опис атмосфере у Ужицу уочи упада комуниста, 24. септембра 1941. Кораћ је покушавао да мобилише људство за одбрану града, али атмосфера је била таква да то није било могуће. Већина није желела, како се говорило, ''братоубилачки рат''. Није било представе о томе шта то значи комунистичка власт. Док се смртна опасност надвијала над град - уобичајена је била сцена безбрижних теоретских расправа у кафанама...
Са својих око 200 четника Кораћ се повлачи у брда изнад града, па одмах потом одлази на фронт против усташа. Његов опис борби за Вишеград 1941. године је најпотпунији од свих до сада.
Ево како изгледа књига:
https://www.facebook.com/pages/%D0%9F%D0...89?fref=ts