10-07-2015, 04:32 PM
Слава России!
Не, овог нам пута нису спасили образ, већ голу гузицу!
Образа, на жалост, одавно немамо, и зато само две речи- Слава России!
Овог је пута на коцки била гузица, да простите, гола и добрано модра! Овог се пута заиста бранила част генерација поколења која, на срећу, неће морати да живе само да би понизно умирали под стигмом геноцидног ДНК!
Неће се рађати како би узалудно доказивали да нису оно што им нису ни очеви били, и да злочини имају име и презиме, а не националност!
Због тога руски вето на резолуцију о Сребреници јесте историјски међаш, већи и славнији него што ико тренутно може да појми, али, рекох, то је оставштина за поколења- генерације које ће знати да цене и помињу Русију с једнаком љубављу као и Србију!
Наравно, већ се с ланаца отргао онај чопор бесних сеоских керова који по команди кидишу на сам помен Русије, радујући се коски и нешто дужем ланцу којим ће газде наградити лавеж и крваве чељусти…
Питање је вазда исто мада сваки пут звучи све глупље: „Која је цена руске помоћи“?!
Не знам, заиста, можда велика, можда мизерна, али у сваком случају ништавна у односур на ону који би довека плаћали да је резолуција изгласана!
Вето Русије није тек глас против срамног и лажног слова којим су осведочени „пријалтељи“ писали некролог Србији, већ је Москва на себе преузела улогу жиранта за лажну меницу нацији која би тај проклети кредит отплаћивала новорођенима, намирујући довека само камату!
Нема ово везе са љубављу према Русији, већ захвалности према држави којој смо се окретали само кад другари са запада нису желели да се играју с нама у паркићу терајући нас као вашљиву децу, па трчали у тај исти паркић кад ипак одлуче да им треба неко ко ће беспоговорно трчати по лопту…
Ако су нам и помогли из интереса- нису одмогли из „љубави“, као пријатељи који нам долазе на вечеру да би нам спавали са женом..
српски војникНа страну и вето, али заборавило се да Србије дословно не би било да руски цар није запретио сепаратним миром са Асутроугарском уколико Енглези и Французи не притекну бродовима у помоћ живим лешевима српких војника и збегова на обали Албаније, што им није била намера сматрајући да се нема шта спасавати и да ће плима бити далеко сврсиходније решење српског питања.
Сличних је примера на десетине, само мало ко жели да их се сети, лакше је заборавити зарад могућег позива оне фине деце из паркића кад вашљиви клинац треба да изиграва стативу…
Нисам ја русофил колики сам србофил, и управо то ме обавезује да кажем: Слава России!
Да би поколења имала образ- они су нам сачували гузицу!
Михаило Меденица
Владимир Димитријевић: Хвала ти, Русијо лепа!
ОРВЕЛОВСКИ ПОКУШАЈ ЈЕ ПРОПАО
Орвеловски покушај Велике Британије, чија је геноцидна прошлост од северноамеричког континента до Индије свима позната, да кроз Уједињене нације провуче своју лаж о Сребреници као декларацију која Србе треба да заувек осуди на статус парија Новог поретка, показала је да је „случај Сребреница” једно од кључних питања Новог сатанистичког поретка, заснованог на лажи глобализма.
У духу инквизиције, где је главни задатак судије био да од оптуженог под тортуром изнуди признање, како би га ослободио само судији знане кривице, ових дана су савремени наследници Торквемаде кренули у пропаганду чији је циљ коначно утамничење Србије и уништење Републике Српске.
Али, покушај Империје је пропао. Устала је Русија Лепа, а помогле су Кина, Венецуела, Ангола, сви који се не мире са империјалним гадалуком у међународним односима.
ИСТИНА О СРЕБРЕНИЦИ
Злочинаштво Новог поретка није у томе што се говори о Злочину у Сребреници – јер, злочина је било, и ниједан нормалан Србин се са злочином не мири. Како је говорио патријарх Павле, нама не треба ни мала ни велика Србија заснована на злочину. Али, истина се мора рећи у целини, јер је то једини пут ка „помирењу и суживоту“. Према форензичким извештајима самог Хашког трибунала, како доказује др Љ. Симић, значајан број од око 1923 муслимана ископаних у масовним гробницама везаним за Сребреницу чине припадници 28. дивизије тзв. Армије БиХ, који су као легитиман војни циљ убијени при покушају оружаног пробоја српских линија, док само мањи део ових жртава, не већи од 800 чине убијени заробљеници; насупрот томе, српске жртве у Подрињу, њих укупно 3287, чинили су углавном цивили, оба пола и свих узраста.Дакле, британска резолуција је, од почетка до краја, лаж, лаж, лаж и само лаж.
ШТА СЕ ТАМО ДЕШАВАЛО?
У трокњижју Момира Крсмановића о рату у БиХ 1992-1995. јасно се види намера британских сатаниста да покрију стравну стварност својом медијском лажју. Јер, грађански рат је ужас, а не дводимензионална сличица. И све се мора рећи, да би се живело. Почело је наизглед наивно, наизглед безазлено, као у „Твин Пиксу“ Дејвида Линча: споља је све било у реду, титоистички, „братски-јединствено“, али се испод свега тога већ сјајкало сечиво нових србосека, и припремали су га они чији су преци 1941. године били „за дом спремни“. Пред нас из Крсмановићеве књиге излазе слике првих добацивања муслимана српским комшијама, постепеног униформисања нових бојовника исламизма, слике збуњености многих Срба који нису веровали да ће оно старо лудило моћи да се понови...
А онда рат, и у рату ужасни злочини, да по ко зна који пут потврде да је људско биће прожето понорним нагонима, и да пакао може да груне у наш свет онда кад му се најмање надамо, и кад смо, као и много пута, успавани утопијским сновима. Комшије постају џелати, и све што је саграђено руши се као кула од карата...
И тако то иде: сведочење Славке Матић којој су муџахедини Насера Орића убили две ћерке и мужа, уз још 59 њених сународника, па Мирка Бабића кога су у логору у Челебићу мучиле две девојке – усташице. Сазнајемо како су у том у том истом Челебићу две муслиманке заробљеним Србима вадиле зубе коњским клештима (наравно, здраве зубе), па како су Милици Димитријевић орићевци убили двоје деце у наручју док је из Скелана бежала према Бајиној Башти, а њен малолетни син возио ауто.
У трокњижју је и муслиман Абдулах Кахриман који бежи из Горажда међу Србе због терора муџахедина. Гледамо следбеника Алије Изетбеговића који пуца на комшију с којим је 40 година живео у добрим односима; гледамо како Насер Орић спаљује шездесет српских села, убија преко 400 а сакати преко 600 невиних Срба, како муслимани у Горажду разапињу живо српско дете и стављају га на даску, провоцирајући Србе на положају, и тако даље, до пакла и његовог гротла даље...
За то време, Срби успевају да прихвате преко 20 000 хрватских избеглица које муслимани протерују из Витеза и Вареша, да одбране оно што је изгледало неодбрањиво, да одоле нападима Империје удружене са локалним слугама „зелене трансверзале“: књига је пуна и примера херојске борбе српског народа да остане свој на своме...
А британски империјални сатанисти су све то хтели да прикрију „резолуцијом о Сребреници“ у којој Срби силују на хиљаде муслиманских дечака и раде ствари које су баш они и њихови потомци радили америчким и канадским Индијанцима.Ипак, историја није завршена и слободно човечанство је живо: наша вековна савезница Русија се одлучно супротставила великобританској лажи.
О ВЕКОВНИМ ПОКУШАЈИМА ДА НАС ОДВОЈЕ ОД РУСА
Већ вековима покушавају да нас одвоје од Руса и Русије.Рецимо, један од главних циљева Јернеја Копитара у 19. веку био је управо то, па је он, помажући Вуку Караџићу, имао у виду циљеве који нису били само романтичарско – филолошки. Да ово није пука „теорија завере“, тврди хрватски филолог Марио Грчевић у свом тексту „Јернеј Копитар као стратег Караџићеве књижевнојезичне реформе“, објављеном у часопису „Филологија“ број 53 ( Загреб, 2009 ). Ево шта он каже:“Јернеј је Копитар у сурадњи с аустријским редарством (службом унутрашњих послова, нап. В.Д.) одлучио српски књижевни језик реформирати тако да му наметне хрватски књижевнојезички тип као нову основицу. Тиме је хтио прекинути српске културно политичке везе са Русијом и православне Србе везати за католичке Хрвате/…/ Српскохрватским књижевнојезичним уједињењем Копитар је канио потакнути настанак нове српске нације која би добрим дијелом била католичка, прозападно оријентирана и привржена Аустрији. Преко ње би се ширио аустријски утјецај према истоку“.
То не кажу србски „теоретичари завере“, то каже хрватски филолог.
И касније се све чинило да се Срби одвоје од Русије – сетимо се само 1948, и Голог отока, који је, на први поглед, био плод борбе против Стаљина, али чији је циљ био утемељење русофобије у Титославији као мере и провере домаћег „социјализма са људским ликом“.
И данас су на власти они који нас воде у НАТО под изговором да нас воде у ЕУ.
Па ипак…
Ипак, Русија, која нам, у доба свог пада под Јељцином, није могла помоћи (јер, није могла да помогне ни себи), сада, када су хтели да нас осуде на доживотну робију резолуцијом о Сребреници, помаже да останемо и опстанемо овде где нас је Бог одредио да живимо и дајемо плодове у историји.
СЕТИМО СЕ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА
Зато се и данас морамо сетити речи Светог владике Николаја из дела „Србски народ као Теодул“: “Карађорђе није имао у свом плану ову и овакву Југославију какву су створили његови крунисани потомци, него хетерију (друштво, заједницу) православних народа на Балкану. За ту идеју и тај план свој, Карађорђе је мученички пострадао. Но његова идеја, онда одбачена, сада долази на дневни ред. После свих перипетија и свих лутања Срби се морају вратити на идеју свога великог Вожда: Савез свих православних народа на Балкану с наслоном на православну Русију. И то све не ради царства земаљског него небескног, не ради славе и величине државне него ради служења Христу Богу. Теодулија једноверних народа био би смисао и програм те историје./…/Свака велика и спасоносна идеја остварује се споро и трудно, и то обично на мучеништву и крви својих зачетника. Хришћанство је изашло на светлост дана и признато тек после триста година. Карађорђева идеја о савезу слободних народа Балкана запечаћена је Вождовом крвљу у Радовању и чекала је своје остварење до сада ето 120. година. Но, то је идеја велика и спасоносна, те ће се с божјим благословом и остварити, ако је сви Балканци прихвате. А прихватиће је, ако је најпре Срби прихвате, срцем и душом и разумом. Неће је пак србски народ прихватити, ако буде ишао за поквареним и антихришћанским духом своје партизанске и неозбиљне интелигенције. Прихватиће је пак, ако буде пошао за духом онога свог великог и светог генија сељачког, за духом Црнога Ђорђа из Тополе. Видећемо“.
Још једном – хвала Ти, Русијо Лепа!
Не, овог нам пута нису спасили образ, већ голу гузицу!
Образа, на жалост, одавно немамо, и зато само две речи- Слава России!
Овог је пута на коцки била гузица, да простите, гола и добрано модра! Овог се пута заиста бранила част генерација поколења која, на срећу, неће морати да живе само да би понизно умирали под стигмом геноцидног ДНК!
Неће се рађати како би узалудно доказивали да нису оно што им нису ни очеви били, и да злочини имају име и презиме, а не националност!
Због тога руски вето на резолуцију о Сребреници јесте историјски међаш, већи и славнији него што ико тренутно може да појми, али, рекох, то је оставштина за поколења- генерације које ће знати да цене и помињу Русију с једнаком љубављу као и Србију!
Наравно, већ се с ланаца отргао онај чопор бесних сеоских керова који по команди кидишу на сам помен Русије, радујући се коски и нешто дужем ланцу којим ће газде наградити лавеж и крваве чељусти…
Питање је вазда исто мада сваки пут звучи све глупље: „Која је цена руске помоћи“?!
Не знам, заиста, можда велика, можда мизерна, али у сваком случају ништавна у односур на ону који би довека плаћали да је резолуција изгласана!
Вето Русије није тек глас против срамног и лажног слова којим су осведочени „пријалтељи“ писали некролог Србији, већ је Москва на себе преузела улогу жиранта за лажну меницу нацији која би тај проклети кредит отплаћивала новорођенима, намирујући довека само камату!
Нема ово везе са љубављу према Русији, већ захвалности према држави којој смо се окретали само кад другари са запада нису желели да се играју с нама у паркићу терајући нас као вашљиву децу, па трчали у тај исти паркић кад ипак одлуче да им треба неко ко ће беспоговорно трчати по лопту…
Ако су нам и помогли из интереса- нису одмогли из „љубави“, као пријатељи који нам долазе на вечеру да би нам спавали са женом..
српски војникНа страну и вето, али заборавило се да Србије дословно не би било да руски цар није запретио сепаратним миром са Асутроугарском уколико Енглези и Французи не притекну бродовима у помоћ живим лешевима српких војника и збегова на обали Албаније, што им није била намера сматрајући да се нема шта спасавати и да ће плима бити далеко сврсиходније решење српског питања.
Сличних је примера на десетине, само мало ко жели да их се сети, лакше је заборавити зарад могућег позива оне фине деце из паркића кад вашљиви клинац треба да изиграва стативу…
Нисам ја русофил колики сам србофил, и управо то ме обавезује да кажем: Слава России!
Да би поколења имала образ- они су нам сачували гузицу!
Михаило Меденица
Владимир Димитријевић: Хвала ти, Русијо лепа!
ОРВЕЛОВСКИ ПОКУШАЈ ЈЕ ПРОПАО
Орвеловски покушај Велике Британије, чија је геноцидна прошлост од северноамеричког континента до Индије свима позната, да кроз Уједињене нације провуче своју лаж о Сребреници као декларацију која Србе треба да заувек осуди на статус парија Новог поретка, показала је да је „случај Сребреница” једно од кључних питања Новог сатанистичког поретка, заснованог на лажи глобализма.
У духу инквизиције, где је главни задатак судије био да од оптуженог под тортуром изнуди признање, како би га ослободио само судији знане кривице, ових дана су савремени наследници Торквемаде кренули у пропаганду чији је циљ коначно утамничење Србије и уништење Републике Српске.
Али, покушај Империје је пропао. Устала је Русија Лепа, а помогле су Кина, Венецуела, Ангола, сви који се не мире са империјалним гадалуком у међународним односима.
ИСТИНА О СРЕБРЕНИЦИ
Злочинаштво Новог поретка није у томе што се говори о Злочину у Сребреници – јер, злочина је било, и ниједан нормалан Србин се са злочином не мири. Како је говорио патријарх Павле, нама не треба ни мала ни велика Србија заснована на злочину. Али, истина се мора рећи у целини, јер је то једини пут ка „помирењу и суживоту“. Према форензичким извештајима самог Хашког трибунала, како доказује др Љ. Симић, значајан број од око 1923 муслимана ископаних у масовним гробницама везаним за Сребреницу чине припадници 28. дивизије тзв. Армије БиХ, који су као легитиман војни циљ убијени при покушају оружаног пробоја српских линија, док само мањи део ових жртава, не већи од 800 чине убијени заробљеници; насупрот томе, српске жртве у Подрињу, њих укупно 3287, чинили су углавном цивили, оба пола и свих узраста.Дакле, британска резолуција је, од почетка до краја, лаж, лаж, лаж и само лаж.
ШТА СЕ ТАМО ДЕШАВАЛО?
У трокњижју Момира Крсмановића о рату у БиХ 1992-1995. јасно се види намера британских сатаниста да покрију стравну стварност својом медијском лажју. Јер, грађански рат је ужас, а не дводимензионална сличица. И све се мора рећи, да би се живело. Почело је наизглед наивно, наизглед безазлено, као у „Твин Пиксу“ Дејвида Линча: споља је све било у реду, титоистички, „братски-јединствено“, али се испод свега тога већ сјајкало сечиво нових србосека, и припремали су га они чији су преци 1941. године били „за дом спремни“. Пред нас из Крсмановићеве књиге излазе слике првих добацивања муслимана српским комшијама, постепеног униформисања нових бојовника исламизма, слике збуњености многих Срба који нису веровали да ће оно старо лудило моћи да се понови...
А онда рат, и у рату ужасни злочини, да по ко зна који пут потврде да је људско биће прожето понорним нагонима, и да пакао може да груне у наш свет онда кад му се најмање надамо, и кад смо, као и много пута, успавани утопијским сновима. Комшије постају џелати, и све што је саграђено руши се као кула од карата...
И тако то иде: сведочење Славке Матић којој су муџахедини Насера Орића убили две ћерке и мужа, уз још 59 њених сународника, па Мирка Бабића кога су у логору у Челебићу мучиле две девојке – усташице. Сазнајемо како су у том у том истом Челебићу две муслиманке заробљеним Србима вадиле зубе коњским клештима (наравно, здраве зубе), па како су Милици Димитријевић орићевци убили двоје деце у наручју док је из Скелана бежала према Бајиној Башти, а њен малолетни син возио ауто.
У трокњижју је и муслиман Абдулах Кахриман који бежи из Горажда међу Србе због терора муџахедина. Гледамо следбеника Алије Изетбеговића који пуца на комшију с којим је 40 година живео у добрим односима; гледамо како Насер Орић спаљује шездесет српских села, убија преко 400 а сакати преко 600 невиних Срба, како муслимани у Горажду разапињу живо српско дете и стављају га на даску, провоцирајући Србе на положају, и тако даље, до пакла и његовог гротла даље...
За то време, Срби успевају да прихвате преко 20 000 хрватских избеглица које муслимани протерују из Витеза и Вареша, да одбране оно што је изгледало неодбрањиво, да одоле нападима Империје удружене са локалним слугама „зелене трансверзале“: књига је пуна и примера херојске борбе српског народа да остане свој на своме...
А британски империјални сатанисти су све то хтели да прикрију „резолуцијом о Сребреници“ у којој Срби силују на хиљаде муслиманских дечака и раде ствари које су баш они и њихови потомци радили америчким и канадским Индијанцима.Ипак, историја није завршена и слободно човечанство је живо: наша вековна савезница Русија се одлучно супротставила великобританској лажи.
О ВЕКОВНИМ ПОКУШАЈИМА ДА НАС ОДВОЈЕ ОД РУСА
Већ вековима покушавају да нас одвоје од Руса и Русије.Рецимо, један од главних циљева Јернеја Копитара у 19. веку био је управо то, па је он, помажући Вуку Караџићу, имао у виду циљеве који нису били само романтичарско – филолошки. Да ово није пука „теорија завере“, тврди хрватски филолог Марио Грчевић у свом тексту „Јернеј Копитар као стратег Караџићеве књижевнојезичне реформе“, објављеном у часопису „Филологија“ број 53 ( Загреб, 2009 ). Ево шта он каже:“Јернеј је Копитар у сурадњи с аустријским редарством (службом унутрашњих послова, нап. В.Д.) одлучио српски књижевни језик реформирати тако да му наметне хрватски књижевнојезички тип као нову основицу. Тиме је хтио прекинути српске културно политичке везе са Русијом и православне Србе везати за католичке Хрвате/…/ Српскохрватским књижевнојезичним уједињењем Копитар је канио потакнути настанак нове српске нације која би добрим дијелом била католичка, прозападно оријентирана и привржена Аустрији. Преко ње би се ширио аустријски утјецај према истоку“.
То не кажу србски „теоретичари завере“, то каже хрватски филолог.
И касније се све чинило да се Срби одвоје од Русије – сетимо се само 1948, и Голог отока, који је, на први поглед, био плод борбе против Стаљина, али чији је циљ био утемељење русофобије у Титославији као мере и провере домаћег „социјализма са људским ликом“.
И данас су на власти они који нас воде у НАТО под изговором да нас воде у ЕУ.
Па ипак…
Ипак, Русија, која нам, у доба свог пада под Јељцином, није могла помоћи (јер, није могла да помогне ни себи), сада, када су хтели да нас осуде на доживотну робију резолуцијом о Сребреници, помаже да останемо и опстанемо овде где нас је Бог одредио да живимо и дајемо плодове у историји.
СЕТИМО СЕ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА
Зато се и данас морамо сетити речи Светог владике Николаја из дела „Србски народ као Теодул“: “Карађорђе није имао у свом плану ову и овакву Југославију какву су створили његови крунисани потомци, него хетерију (друштво, заједницу) православних народа на Балкану. За ту идеју и тај план свој, Карађорђе је мученички пострадао. Но његова идеја, онда одбачена, сада долази на дневни ред. После свих перипетија и свих лутања Срби се морају вратити на идеју свога великог Вожда: Савез свих православних народа на Балкану с наслоном на православну Русију. И то све не ради царства земаљског него небескног, не ради славе и величине државне него ради служења Христу Богу. Теодулија једноверних народа био би смисао и програм те историје./…/Свака велика и спасоносна идеја остварује се споро и трудно, и то обично на мучеништву и крви својих зачетника. Хришћанство је изашло на светлост дана и признато тек после триста година. Карађорђева идеја о савезу слободних народа Балкана запечаћена је Вождовом крвљу у Радовању и чекала је своје остварење до сада ето 120. година. Но, то је идеја велика и спасоносна, те ће се с божјим благословом и остварити, ако је сви Балканци прихвате. А прихватиће је, ако је најпре Срби прихвате, срцем и душом и разумом. Неће је пак србски народ прихватити, ако буде ишао за поквареним и антихришћанским духом своје партизанске и неозбиљне интелигенције. Прихватиће је пак, ако буде пошао за духом онога свог великог и светог генија сељачког, за духом Црнога Ђорђа из Тополе. Видећемо“.
Још једном – хвала Ти, Русијо Лепа!
Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.