[Ројалист]

Американце не занимају приче о русофилству Томислава Николића и Ивице Дачића. Одлично обавештени вашингтонски моћници добро знају да Николићеви ставови нису битни, а да Дачић беспоговорно извршава све америчке налоге јер добро зна да му опастанак на слободи и политичкој сцени зависи од тога да ли ће и када ће ЦИА и ДЕА отворити досијеа Дарка Шарића и Родољуба Радуловића, званог Миша Банана.

Без увијања, Американци су Вучићу открили да имају сазнања о томе како управо он дотура Русима поверљиве информације. Вучић је био опрезан, руским дипломатама увек је преко посредника пласирао сва значајнија обавештења. Узалуд. Мајстори из ЦИА су лако ушли у траг информација које су дали само Вучићу, тако да су његови покушаји да одговорност свали на Николића и Дачића изгледали као детињаста игра.

Још док је летео изнад Атлантика, на повратку у свој калифат, Александар Вучић је схватио да су га Американци пустили низ воду. Брзо се уверио и како ће поринуће изгледати у пракси.

Као што су пажљиво испланирали Вучићево инсталирање на власт, експерти из Ленглија су детаљно припремили пројекат „поствучићевске Србије“. Незаинтересовани за његове маркетиншке трикове и лажна или искрена обећања, њима свеједно, покренули су процес рушења диктатора.

Одмах по повратку из САД, Вучић је обавештен да је амбасадор Кирби једном од колега, пред неколико сведока, поставио питање: „Шта мислите о Миодрагу Костићу као потенцијалном будућем премијеру Србије?“ Не чекајући одговор, Кирби је с осмехом и наглашеном подршком тој идеји нахвалио Костића као успешног бизнисмена који одлично разуме политичке процесе, што је доказао односом према Украјини, у којој је развио крупне послове.

Да ли Американци заиста желе да на месту премијера виде Костића или га том причом само да тестирају, Вучићу није ни битно. Шокирала га је већ чињеница да се уопште помиње могућност да га неко наследи. И то сад, кад је у најјачи, бар у својим очима, на „Пинку“ и у „Информеру“.