05-08-2015, 05:49 PM
Деспот Ђурађ Бранковић – владар због којег су Срби и даље православни!
Један од наших неправедно најзапостављенијих владара свакако је деспот Ђурађ Бранковић. Без сваке сумње он је истовремено наш и најтрагичнији и најбогатији владар којег смо икада имали. Рођен је око 1375. године, а умро је 24. децембра 1456. Као деспот владао је Србијом од 1427. године, па све до своје смрти. Дакле, скоро 30 година. Отац му је чувени Вук Бранковић, а мајка Мара ћерка кнеза Лазара.
Његов рођени ујак, деспот Стефан Лазаревић, није имао сопствене деце, те је за наследника одредио баш свог сестрића Ђурађа Бранковића, претходно га посинивши. На самрти последње речи су му биле: “По Ђурађа, по Ђурађа.“
Иако су до тада Лазаревићи и Бранковићи непрестано били у омрази и оружаним сукобима, деспот Стефан је избором Ђурађа за свог наследника хтео да обједини снаге и једних и других како би заштитио и сачувао и државу и народ. Том његовом избору су, без сваке сумње, допринеле и до тада већ доказане Ђурађеве личне способности као и његова памет, храброст, образовање, култура и изглед.
У то време, почетком 15. века, Србија се налазила између чекића и наковња, између Турске и Угарске. Турској агресији на Европу није се супротставила само Угарска, већ су снаге које је предводио угарски краљ више личиле на удружене хришћанске снаге, на крсташе, јер су уз папин благослов у њима били и Немци и Чеси и Пољаци, као и непосредно угрожени Срби и Власи. Тако је, на пример, Жигмунд, то јест Сигисмунд I , последњи изданак луксембуршке династије, истовремено био и угарско-хрватски краљ и чешки краљ и немачки цар.
Српски владари морали су да воде политику на ивици ножа, да “ходају по жици“, јер су истовремено били у вазалском односу и према турском султану и према угарском краљу. Такође су морали да се опредељују и у честим унутрашњим борбама за власт и у Турској и у Угарској.
У том сукобу светова, деспот Ђурађ располагао је са релативно малом војном снагом, али је имао једно друго моћно оружје, а то је новац. Никада у својој историји, ни пре, ни после тога, Србија није била богатија држава. Годишњи приходи деспота Ђурађа Бранковића само од рудника код Новог Брда износили су од 120.000 па до 200.000 дуката, а они су чинили само 1/3 укупних прихода деспотовине. Буџет деспотовине био је не много мањи од буџета у то време највећих европских држава. То огромно богатство Србије деспот Ђурађ је користио, поред осталог, као што је, на пример, да за две године, од 1428. па до 1430. године, сазида смедеревску тврђаву, на чему би му и данашњи грађевинари позавидели, и за подмићивање битних људи, што се тиче судбине српске деспотовине на тадашњој међународној политичкој сцени.
Дакле, управљајући Србијом између две тадашње супер силе које су скоро непрестано биле у међусобном непријатељству и налазећи се у вазалном односу у према једнима и према другима деспот Ђурађ је трошио огромна новчана средства како би заштитио и себе и своју многобројну породицу, из два брака имао је 4 сина и 3 ћерке, и Деспотовину и њено становништво. На његову личну несрећу, време ће да покаже да парама не може да се заврши сваки посао, да оне нису свемогуће.
Иначе, и једна и друга војска, и турска и угарска (крсташка), кад год би прелазиле преко земље Србије исто су се понашале, то јест пљачкале су, робиле и убијале становништво.
Како се ратна срећа окретала час на једну, час на другу страну, тако се и Деспот окретао час према једнима,час према другима, те је због своје дуготрајне владавине изгубио поверење и код једних и код других. Чак је у једном тренутку морао да бежи и од једних и од других, те је преко Сења и Венеције побегао у Зету у којој је један њен део и даље признавао његову врховну власт. Склонио се најпре у Бар, па затим у Будву и на крају у Дубровник. Ускоро је успео да се помири са угарским краљем, те се вратио у Угарску, а затим и у своју Деспотовину.
Дакле, хтео не хтео, деспот Ђурађ је час водио проугарску, час протурску политику и то све у зависности од сопствене процене која је страна у том тренутку била јача, те му на крају нико није веровао. Поред стратешких и геополитичких разлога, свакако је у његовим одлукама било много и субјективних, личник разлога, мржње, освете, сујете, сплетки и сличног. И ту није било доследности. Данас највећи пријатељи сутра би постајали непријатељи, а прекосутра поново пријатељи и тако у недоглед, а све у зависности од тренутне ситуације и зарад остваривања сопствених, личних интереса. Једноставно, такво је то време било и све утицајне људе тога доба “красиле“ су исте, то јест заједничке карактеристике.
Тако је, на пример, после велике тродневне битке између хришћанске и турске војске на Косовом Пољу 1448. године, у којој деспот Ђурађ није хтео да учествује, јер би тиме погазио склопљени мир са Султаном, која се завршила турском победом због издаје Влаха, којима су за награду Турци вратили оружје, а затим их све побили под изговором да је нечасно убити ненаоружаног непријатеља, главнокомандујући хришћанске војске, угарски губернатор Јањош Хуњади, бежао је преко српске земље, али је од деспотових људи заробљен у ваљевској Подгорини, од господара те области Стефана Белимужевића, те је одведен код Деспота у Смедерево.
Деспот Ђурађ је од Хуњадија тражио да му плати велику одштету јер је војска коју је он предводио док је ишла преко Србије ка Косовом Пољу, чинила велика зверства и пљачке, пустошила земљу, односно понашала се као да пролази кроз непријатељску територију. Ствар је на крају изглађена, Јањоша је као талац заменио његов син Ладислав, који је на крају и сам пуштен, али је остало записано да је папа Никола V издао булу 1450. године, у којој је деспота Ђурађа прогласио за “непоштена, нечовечна, неразборита и недостојна.“
Исти тај Ладислав Хуњади је на превару, и то као свог госта, убио у Београду 1456. године грофа Урлиха II Цељског, иначе деспотовог зета, јер је за њега била удата деспотова ћерка Катарина (Кантакузина). Поново су у питању били лични интереси, а у овом случају борба за место главнокомандујућег угарске војске.
Очигледно је да деспот Ђурађ Бранковић није био изузетак, није се ни мало разликовао од других утицајних људи тога времена и чак је од већине њих био и бољи. Све што њему може да се замери односило се и на све друге. Тако је, на пример, 1444. године, после пораза у битки код Варне, Јањош Хуњади приликом свог повратка био заробљен од стране влашког владара Влада Дракуле.
Оно по чему се деспот Ђурађ разликовао од других у том суровом и беспоштеном времену били су његово образовање и култура из којих је и проистицала његова приврженост православљу. У том сукобу католика и муслимана, измеђе којих су се нашли православци, ови последњи трпели су огромне притиске и једних и других да се одрекну своје и да прихвате њихову веру.
Нису само Турци вршили притиске на православне да прихвате муслиманску веру, већ су исто то чинили и Угри и њихови савезници и то уз Папин благослов да пређу у католичанство. Прецизније речено, турски притисци су били грубљи, примитивнији, док су притисци католика били кудикамо суптилнији, подмуклији, покваренији, према свим православнима од Цариграда па све до Београда.
Тако је, на пример, 1455. године на сабору у месту Рабу у Угарској фрањевац Иван Капистран “наговарао и молио деспота да се са свим својим народом сједини с римокатоличком црквом. Ђурађ му одговори:
„Ја сам деведесет година живео у свом уверењу које су ми улили у душу моји преци, те сам ја код свог народа (мада несрећан) увек био сматран паметним. Сада би ти хтео да помисле – када би ме видели да сам се изменио – да сам због старости излапео и да сам (како прост пук вели) подетињио. Ја бих пре пристао да умрем него да изневерим предања својих предака.“ (Мавро Орбин)
Крајем следеће 1456. године умро је српски деспот Ђурађ Бранковић.
Један од наших неправедно најзапостављенијих владара свакако је деспот Ђурађ Бранковић. Без сваке сумње он је истовремено наш и најтрагичнији и најбогатији владар којег смо икада имали. Рођен је око 1375. године, а умро је 24. децембра 1456. Као деспот владао је Србијом од 1427. године, па све до своје смрти. Дакле, скоро 30 година. Отац му је чувени Вук Бранковић, а мајка Мара ћерка кнеза Лазара.
Његов рођени ујак, деспот Стефан Лазаревић, није имао сопствене деце, те је за наследника одредио баш свог сестрића Ђурађа Бранковића, претходно га посинивши. На самрти последње речи су му биле: “По Ђурађа, по Ђурађа.“
Иако су до тада Лазаревићи и Бранковићи непрестано били у омрази и оружаним сукобима, деспот Стефан је избором Ђурађа за свог наследника хтео да обједини снаге и једних и других како би заштитио и сачувао и државу и народ. Том његовом избору су, без сваке сумње, допринеле и до тада већ доказане Ђурађеве личне способности као и његова памет, храброст, образовање, култура и изглед.
У то време, почетком 15. века, Србија се налазила између чекића и наковња, између Турске и Угарске. Турској агресији на Европу није се супротставила само Угарска, већ су снаге које је предводио угарски краљ више личиле на удружене хришћанске снаге, на крсташе, јер су уз папин благослов у њима били и Немци и Чеси и Пољаци, као и непосредно угрожени Срби и Власи. Тако је, на пример, Жигмунд, то јест Сигисмунд I , последњи изданак луксембуршке династије, истовремено био и угарско-хрватски краљ и чешки краљ и немачки цар.
Српски владари морали су да воде политику на ивици ножа, да “ходају по жици“, јер су истовремено били у вазалском односу и према турском султану и према угарском краљу. Такође су морали да се опредељују и у честим унутрашњим борбама за власт и у Турској и у Угарској.
У том сукобу светова, деспот Ђурађ располагао је са релативно малом војном снагом, али је имао једно друго моћно оружје, а то је новац. Никада у својој историји, ни пре, ни после тога, Србија није била богатија држава. Годишњи приходи деспота Ђурађа Бранковића само од рудника код Новог Брда износили су од 120.000 па до 200.000 дуката, а они су чинили само 1/3 укупних прихода деспотовине. Буџет деспотовине био је не много мањи од буџета у то време највећих европских држава. То огромно богатство Србије деспот Ђурађ је користио, поред осталог, као што је, на пример, да за две године, од 1428. па до 1430. године, сазида смедеревску тврђаву, на чему би му и данашњи грађевинари позавидели, и за подмићивање битних људи, што се тиче судбине српске деспотовине на тадашњој међународној политичкој сцени.
Дакле, управљајући Србијом између две тадашње супер силе које су скоро непрестано биле у међусобном непријатељству и налазећи се у вазалном односу у према једнима и према другима деспот Ђурађ је трошио огромна новчана средства како би заштитио и себе и своју многобројну породицу, из два брака имао је 4 сина и 3 ћерке, и Деспотовину и њено становништво. На његову личну несрећу, време ће да покаже да парама не може да се заврши сваки посао, да оне нису свемогуће.
Иначе, и једна и друга војска, и турска и угарска (крсташка), кад год би прелазиле преко земље Србије исто су се понашале, то јест пљачкале су, робиле и убијале становништво.
Како се ратна срећа окретала час на једну, час на другу страну, тако се и Деспот окретао час према једнима,час према другима, те је због своје дуготрајне владавине изгубио поверење и код једних и код других. Чак је у једном тренутку морао да бежи и од једних и од других, те је преко Сења и Венеције побегао у Зету у којој је један њен део и даље признавао његову врховну власт. Склонио се најпре у Бар, па затим у Будву и на крају у Дубровник. Ускоро је успео да се помири са угарским краљем, те се вратио у Угарску, а затим и у своју Деспотовину.
Дакле, хтео не хтео, деспот Ђурађ је час водио проугарску, час протурску политику и то све у зависности од сопствене процене која је страна у том тренутку била јача, те му на крају нико није веровао. Поред стратешких и геополитичких разлога, свакако је у његовим одлукама било много и субјективних, личник разлога, мржње, освете, сујете, сплетки и сличног. И ту није било доследности. Данас највећи пријатељи сутра би постајали непријатељи, а прекосутра поново пријатељи и тако у недоглед, а све у зависности од тренутне ситуације и зарад остваривања сопствених, личних интереса. Једноставно, такво је то време било и све утицајне људе тога доба “красиле“ су исте, то јест заједничке карактеристике.
Тако је, на пример, после велике тродневне битке између хришћанске и турске војске на Косовом Пољу 1448. године, у којој деспот Ђурађ није хтео да учествује, јер би тиме погазио склопљени мир са Султаном, која се завршила турском победом због издаје Влаха, којима су за награду Турци вратили оружје, а затим их све побили под изговором да је нечасно убити ненаоружаног непријатеља, главнокомандујући хришћанске војске, угарски губернатор Јањош Хуњади, бежао је преко српске земље, али је од деспотових људи заробљен у ваљевској Подгорини, од господара те области Стефана Белимужевића, те је одведен код Деспота у Смедерево.
Деспот Ђурађ је од Хуњадија тражио да му плати велику одштету јер је војска коју је он предводио док је ишла преко Србије ка Косовом Пољу, чинила велика зверства и пљачке, пустошила земљу, односно понашала се као да пролази кроз непријатељску територију. Ствар је на крају изглађена, Јањоша је као талац заменио његов син Ладислав, који је на крају и сам пуштен, али је остало записано да је папа Никола V издао булу 1450. године, у којој је деспота Ђурађа прогласио за “непоштена, нечовечна, неразборита и недостојна.“
Исти тај Ладислав Хуњади је на превару, и то као свог госта, убио у Београду 1456. године грофа Урлиха II Цељског, иначе деспотовог зета, јер је за њега била удата деспотова ћерка Катарина (Кантакузина). Поново су у питању били лични интереси, а у овом случају борба за место главнокомандујућег угарске војске.
Очигледно је да деспот Ђурађ Бранковић није био изузетак, није се ни мало разликовао од других утицајних људи тога времена и чак је од већине њих био и бољи. Све што њему може да се замери односило се и на све друге. Тако је, на пример, 1444. године, после пораза у битки код Варне, Јањош Хуњади приликом свог повратка био заробљен од стране влашког владара Влада Дракуле.
Оно по чему се деспот Ђурађ разликовао од других у том суровом и беспоштеном времену били су његово образовање и култура из којих је и проистицала његова приврженост православљу. У том сукобу католика и муслимана, измеђе којих су се нашли православци, ови последњи трпели су огромне притиске и једних и других да се одрекну своје и да прихвате њихову веру.
Нису само Турци вршили притиске на православне да прихвате муслиманску веру, већ су исто то чинили и Угри и њихови савезници и то уз Папин благослов да пређу у католичанство. Прецизније речено, турски притисци су били грубљи, примитивнији, док су притисци католика били кудикамо суптилнији, подмуклији, покваренији, према свим православнима од Цариграда па све до Београда.
Тако је, на пример, 1455. године на сабору у месту Рабу у Угарској фрањевац Иван Капистран “наговарао и молио деспота да се са свим својим народом сједини с римокатоличком црквом. Ђурађ му одговори:
„Ја сам деведесет година живео у свом уверењу које су ми улили у душу моји преци, те сам ја код свог народа (мада несрећан) увек био сматран паметним. Сада би ти хтео да помисле – када би ме видели да сам се изменио – да сам због старости излапео и да сам (како прост пук вели) подетињио. Ја бих пре пристао да умрем него да изневерим предања својих предака.“ (Мавро Орбин)
Крајем следеће 1456. године умро је српски деспот Ђурађ Бранковић.
Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.