14-11-2013, 02:37 AM
И Хрвати су за сада задовољни. 
DRUGI PIŠU: Jutarnji list
Hrvatski pogled: priča o Draži je obična kamilica
Scena iz serije „Ravna gora”: sudbina porodice Taralić (Foto Contrast studio)
Uprkos trudu tridesetak poklonika SKOJ-a, Saveza komunističke omladine Jugoslavije, koji su demonstrirali ispred zgrade Radio-televizije Srbije zbog falsifikovanja istorije, tj. afirmisanja četničkog pokreta Draže Mihailovića, serija „Ravna gora”, čiji je RTS koproducent, nije baš naelektrisala Srbiju.
Prva epizoda kasnila je više od pet minuta jer je televizija radije prenosila uživo kako je poludeli penzioner, u selu Metikoš zabarikadiran u svojoj kući,satima držao u šahu policiju, a u ponedeljak ujutro predsednik Tomislav Nikolić u posebnom prilogu listu „Politika” pozabavio se predstojećom stotom godišnjicom Sarajevskog atentata, a podelu na četnike i partizane uopšte nije ni spominjao.
Zato su književnici Dušan Kovačević i Matija Bećković na direktan upit štamisle o „Ravnoj gori” odgovorili da je ona strana – komunistička – snimila u prošloj državi na stotine filmova o svom viđenju povesti, a ova naša (kakva god to da je) sad je napokon dobila priliku za svoju verziju događaja. Ukoliko ste odgledali prvu epizodu, neće vam biti jasno o čemu to Kovačević i Bećković govore. U njoj nema apsolutno ničega zbog čega je serijapribavila toliki publicitet.
U pitanju je doku drama koja se odigrava uoči bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. i kojaje bez ikakve frke mogla biti emitovanai u bivšojJugoslaviji. Budući da kontroverzni Draža Mihailović u izvedbi Nebojše Glogovca, glumca koji nedeljom uveče zabavlja i čitavu Hrvatsku u seriji Nove TV „Stela”, stiže tek u četvrtoj epizodi, očito je reditelj i scenarist Radoš Bajić odlučio svoje glavne adute rasporediti krajnje racionalno.
U uvodu nema ničeg što bi vas zdrmalo: da je u pitanju američka serija, autora bi pozvali na ribanje i zapretili mu da u narednoj epizodi brže-bolje smisli nekoliko atrakcija, inače će obustaviti emitovanje. Bajić, dakako, nije pod takvim pritiskom, jer je RTS jedva smogao sredstva da se uključi u projekt koji finansijski kontrolišesam Bajić: njegova porodica strateški je raspoređena na sve ključne pogone serije, pa je čak i direktor fotografije Predrag Jočić,suprug Bajićeve kćeri Jelene. Nešto slično u nas uspeva napraviti Antun Vrdoljak.
Prva epizoda zove se „Napad” i najzanimljivija scena u njoj je sastanak kasno uveče u kabinetu „đenerala” Dušana Simovića (poznati makedonski glumac Petre Arsovski): na njega stiže jedan drugi „đeneral”, Bora Mirković (Lazar Ristovski), navodno mozak puča od 27. marta koji je srušio vladu Cvetković–Maček i onemogućio pristajanje Jugoslavije uz Sile osovine. Mirković je upravo iz britanskih izvora doznao da će se London držati po strani u eventualnom sukobu Berlina i Beograda i da potonjem nema pomoći, jer se Simoviću nemački veleposlanik uopšte ne javlja. Jedini disonantni element na tom skupu je Hrvat dr Ivan Andres (novosadski glumac Atila Giric), nekadašnji ministar industrije i trgovine u vladi Cvetković–Maček, koji odmah napušta prostoriju, jer se ne podnosi s harizmatičnim Mirkovićem. U materijalima za seriju navedeno je da je u „Napadu” trebalo danastupi i Irfan Mensur u ulozi dr Vladka Mačeka, no njegove su scene ili izbačene ili sačuvane za drugu epizodu. Na takvom sastanku Maček ionako nije mogao biti, jer se u to vreme nalazio u Zagrebu.
Još je jedino vredna spomena scena u kojoj bude kralja Petra Drugog Karađorđevića (Đorđe Živadinović), jer bombardovanje samo što nije počelo. Momak je zaspao uz knjigu, posluga se ne usuđuje da ga probudi, a kada joj to i uspe, najveći je problem pronaći papuče njegovogvisočanstva. Ima tu nešto malo stila i duhovitosti kao u engleskim komedijama, no pokvari je replika jednog od časnika: „Narod koji izgubi kralja, izgubio je sve.” Ipak, kako smo ranije čuli još veću banalnost, da „situacija u kojoj se nalazimo nije nimalo laka”, a videli i Bajićevo redateljsku „suptilnost” kada menja fokus kamere s lica Ristovskog na sat na kojem tek što nije otkucala ponoć, čudimo se da su u „Napadu” i takve iskrice kreativnosti uopšte moguće.
Prva epizoda vešto prikriva skroman budžet, jer čim se dogodi nešto komplikovanije, Bajić poseže za žurnalima.
Bajić – nekadašnji glumac, navodno je godinama proučavao to razdoblje, dobro su mu rekli da je jutro uoči bombardovanja bilo prekrasno, ali su mu zaboravili spomenuti da je to bilo u nedelju, inače ne bi inscenirao finale u fabrici u Rakovici, gde radnici upravo dolaze na posao. Ili je tako možda bilo u Kraljevini Jugoslaviji. Radnike su eksploatisali do te mere da im nisu davali ni slobodnu nedelju, pa se valjda zbog toga država i raspala.
Nenad Polimac
objavljeno: 13.11.2013.
DRUGI PIŠU: Jutarnji list
Hrvatski pogled: priča o Draži je obična kamilica
Scena iz serije „Ravna gora”: sudbina porodice Taralić (Foto Contrast studio)
Uprkos trudu tridesetak poklonika SKOJ-a, Saveza komunističke omladine Jugoslavije, koji su demonstrirali ispred zgrade Radio-televizije Srbije zbog falsifikovanja istorije, tj. afirmisanja četničkog pokreta Draže Mihailovića, serija „Ravna gora”, čiji je RTS koproducent, nije baš naelektrisala Srbiju.
Prva epizoda kasnila je više od pet minuta jer je televizija radije prenosila uživo kako je poludeli penzioner, u selu Metikoš zabarikadiran u svojoj kući,satima držao u šahu policiju, a u ponedeljak ujutro predsednik Tomislav Nikolić u posebnom prilogu listu „Politika” pozabavio se predstojećom stotom godišnjicom Sarajevskog atentata, a podelu na četnike i partizane uopšte nije ni spominjao.
Zato su književnici Dušan Kovačević i Matija Bećković na direktan upit štamisle o „Ravnoj gori” odgovorili da je ona strana – komunistička – snimila u prošloj državi na stotine filmova o svom viđenju povesti, a ova naša (kakva god to da je) sad je napokon dobila priliku za svoju verziju događaja. Ukoliko ste odgledali prvu epizodu, neće vam biti jasno o čemu to Kovačević i Bećković govore. U njoj nema apsolutno ničega zbog čega je serijapribavila toliki publicitet.
U pitanju je doku drama koja se odigrava uoči bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. i kojaje bez ikakve frke mogla biti emitovanai u bivšojJugoslaviji. Budući da kontroverzni Draža Mihailović u izvedbi Nebojše Glogovca, glumca koji nedeljom uveče zabavlja i čitavu Hrvatsku u seriji Nove TV „Stela”, stiže tek u četvrtoj epizodi, očito je reditelj i scenarist Radoš Bajić odlučio svoje glavne adute rasporediti krajnje racionalno.
U uvodu nema ničeg što bi vas zdrmalo: da je u pitanju američka serija, autora bi pozvali na ribanje i zapretili mu da u narednoj epizodi brže-bolje smisli nekoliko atrakcija, inače će obustaviti emitovanje. Bajić, dakako, nije pod takvim pritiskom, jer je RTS jedva smogao sredstva da se uključi u projekt koji finansijski kontrolišesam Bajić: njegova porodica strateški je raspoređena na sve ključne pogone serije, pa je čak i direktor fotografije Predrag Jočić,suprug Bajićeve kćeri Jelene. Nešto slično u nas uspeva napraviti Antun Vrdoljak.
Prva epizoda zove se „Napad” i najzanimljivija scena u njoj je sastanak kasno uveče u kabinetu „đenerala” Dušana Simovića (poznati makedonski glumac Petre Arsovski): na njega stiže jedan drugi „đeneral”, Bora Mirković (Lazar Ristovski), navodno mozak puča od 27. marta koji je srušio vladu Cvetković–Maček i onemogućio pristajanje Jugoslavije uz Sile osovine. Mirković je upravo iz britanskih izvora doznao da će se London držati po strani u eventualnom sukobu Berlina i Beograda i da potonjem nema pomoći, jer se Simoviću nemački veleposlanik uopšte ne javlja. Jedini disonantni element na tom skupu je Hrvat dr Ivan Andres (novosadski glumac Atila Giric), nekadašnji ministar industrije i trgovine u vladi Cvetković–Maček, koji odmah napušta prostoriju, jer se ne podnosi s harizmatičnim Mirkovićem. U materijalima za seriju navedeno je da je u „Napadu” trebalo danastupi i Irfan Mensur u ulozi dr Vladka Mačeka, no njegove su scene ili izbačene ili sačuvane za drugu epizodu. Na takvom sastanku Maček ionako nije mogao biti, jer se u to vreme nalazio u Zagrebu.
Još je jedino vredna spomena scena u kojoj bude kralja Petra Drugog Karađorđevića (Đorđe Živadinović), jer bombardovanje samo što nije počelo. Momak je zaspao uz knjigu, posluga se ne usuđuje da ga probudi, a kada joj to i uspe, najveći je problem pronaći papuče njegovogvisočanstva. Ima tu nešto malo stila i duhovitosti kao u engleskim komedijama, no pokvari je replika jednog od časnika: „Narod koji izgubi kralja, izgubio je sve.” Ipak, kako smo ranije čuli još veću banalnost, da „situacija u kojoj se nalazimo nije nimalo laka”, a videli i Bajićevo redateljsku „suptilnost” kada menja fokus kamere s lica Ristovskog na sat na kojem tek što nije otkucala ponoć, čudimo se da su u „Napadu” i takve iskrice kreativnosti uopšte moguće.
Prva epizoda vešto prikriva skroman budžet, jer čim se dogodi nešto komplikovanije, Bajić poseže za žurnalima.
Bajić – nekadašnji glumac, navodno je godinama proučavao to razdoblje, dobro su mu rekli da je jutro uoči bombardovanja bilo prekrasno, ali su mu zaboravili spomenuti da je to bilo u nedelju, inače ne bi inscenirao finale u fabrici u Rakovici, gde radnici upravo dolaze na posao. Ili je tako možda bilo u Kraljevini Jugoslaviji. Radnike su eksploatisali do te mere da im nisu davali ni slobodnu nedelju, pa se valjda zbog toga država i raspala.
Nenad Polimac
objavljeno: 13.11.2013.