[Зоран Недељковић]

Војин Андрић о крају Косте Пећанца:

Он са својим људима готово није напуштао Соко Бању, сем када би изашао у лов. На акцијама и претресима терена није учествовао. Брана Петровић је одлучио да га ухвати, али знајући да то неће моћи да изведе у Соко Бањи, где је он био одлично утврђен у кућама, са мазгалама, он је чекао тренутак да овај крене у лов, па да га ту ухвати. Тако је и било. Фебруара месеца (1944) он је кренуо у лов у правцу села Ресника, са једно четрдесет људи. Брана је био обавештен телефоном, те је са својом штабном групом сишао и сачекао га у заседи. И Коста и његови људи били су изненађени и сем неколико пушака што је плануло, никакве борбе нија било. Сви су се предали.
Коста, Ратко Шлигић и Костин собар мали Тома, дечко од 14 година, одведени су у штаб корпуса, а сви војници су са објавама упућени у своја родна места да се тамо јаве надлежним властима. ВК издала је наређење да се Коста задржи на терену и да му се пружи лекарска нега, добра храна и новине, све до њеног даљег наређења. Како је Коста био болестан, то је његово транспортовање било немогуће и зато је ВК наредила да се задржи на терену. Он је премештан по разним селима, Рујевица, Шарбановац, Мужинац, Дуго Поље, увек окружен са једно 10 четника из Ацина бригаде. Боловао је од циститиса (последица неке старе гонороје), а уз то и претерано пио, јео и пушио. Док је био у Мужинцу ја сам га посећивао чешће у намери да покупим од њега све податке о целом његовом животу и раду. Но то се показало скоро немогуће. Он је увек био готово у неком полутрезном стању, неспособан за дуге и везане разговоре, а осим тога он је ствари причао и претстављао како је то њему конвенирало, прикривајући истину...


Како је његова болест била све гора и везала га потпуно за постељу, да се није могао кретати и поћи за ВК, ова је наредила да се он убије, јер су партизани продирали с југа, па се могло десити да им падне жив у руке. Његовим убиством ВК хтела је да покаже да она кажњава сараднике са окупатором. Почетком маја капетан Тодоровић са својим пратиоцима убио је Косту Пећанца и сахранио његов леш у једној њиви поред пута Соко Бања - Читлук.

Треба да пише - Ратко Шмигић.

---

А све ово је у ствари само додатак књизи др Војина Андрића.
И овако поређано намеће погрешан закључак.
Јер књига је - љубавна, зваће се ''Писма Нини'', и ако Бог да објавићемо је до Сајма књига.
Писма су нека врста дневника. Види се да је Нина била на теренима где и ВК у лето и јесен 1944, а да је онда отишла у Београд. А Војин Андрић одлази у Босну.

Ово је, поред осталог, записао за 30. септембар и 2. октобар 1944:

Креће се ова дуга змија по мрко-жутим блатњавим теренима, прекидајући се свакога часа, када се сломи неке осовина на дотрајалим колима, или када се нека исцрпљена заморена рага заглави у рупчаги или баруштини проваљеног пута. Псовке, дозивања, заједничка вика, која заморене кљусине треба да покрене даље, песимистички израз свих ових људи, који лишени среће и успеха, одлазе да доживе последње разочарење, већ свесни да се поправити ништа не може, и они непрестано понављани коментари: "Куда ћемо, зашто напуштамо Србију, шта ћемо још доживети? Можемо ли се још једном вратити својим домовима?'' - прате, као непрестални ехо, заглушну хуку и несносно тандракање, које већ потреса мозак, бескрајног низа тарница нашег каравана.
У нашим колима: Миле, који вечито суморно ћути, да се човек стално осећа у кривици према њему; Лала нервозан, грчевит, пун покрета, стално лармајући, пун савета, мешајући се интимно у разговор са сваким. Лале флегматично дрема, као да га се ништа не тиче шта се око њега дешава. Душица, приглупа, ружна, мушкобањаста, космата, која никога не интересује, не привлачи, до излапела чула од секса Боре Кесића - и најзад ја.
Сви смо се покрили једним енглеским ћебетом, које спречава да нас киша потпуно савлада. Гледам сва та лица и питам се, куда њихова мисао лети.
Ја сам окупиран мишљу о теби. Да сам могао да те бар видим, чини ми се било би ми лакше. Све ове недаће психичке неизвесности, сва разочарења идеолошког слома, све тегобе напорног пута - све бих то лакше подносио. Да знаш, срећо, са колико сам планова одлетео у Београд, да те видим, колико сам комбинација везао за те часове које сам с тобом имао да проведем. Био сам спреман да све ставим у питање, као што сам и чинио, нисам се плашио да изађем и пред преки суд, јер сам осећао да ће Голгота нашег лутања наступити, а да ћу ја све преживети, јер ћу пред собом, у себи, носити тебе, наше заједничке часове среће.
Језиво ми је било оно лутање по Београду. Тражио сам те, гледао на све стране, не би ли негде видео тебе, обилазио око твоје куће, тражио те по Кумодражи, слао Прешу да те пронађе, но све је било узалуд. А све сам очекивао да ћу те ипак срести, макар у часу кад будем улазио у воз, па можда и онда кад он буде кренуо. Али узалуд, узалуд, узалуд.
Напустио сам Београд али те видео нисам. Срећо, не могу да ти опишем колико сам бола имао. На улици, где сам се укрцао у аутомобил, пронашао сам Иву, који ми је твоје писмо предао. Оно ме је мало умирило. Љубио сам дуго онај траг твојих усница, као да сам желео да их упијем у себе. И тада сам ти написао оно писмо, које ти је један мој војник преко сестре Аквилне однео.
У последњем часу прешао сам Дрину. Чича је наредио да се опет вратим у исту средину, на исти положај, пошто ће нови задаци и времена изискивати моје присуство. Авантура са лутањем по Босни, сусрет са америчким и енглеским трупама, наш јадан завршетак, све ме је то привлачило , и ја сам се одлучио да кренем.

Доњи Жабар, 2.X.1944.
Дајем ти моју часну реч, да ме за последње три године ништа није толико обрадовало као твој пакет. Отворио сам га са страхопоштовањем, а радовао се као дете играчци, коју дуго и жељно очекује. Био сам безмерно срећан када сам гледао све оне ситнице, које си ти куповала, ти паковала, ти завијала, и то кришом да нико не види, под страхом од Њега.
Љубио сам сваку стварчицу и веруј бескрајно сам срећан. Ти ме волиш, ја то знам, и сазнање те истине учинило ме је јаким. Хтео бих сада да се тучем, да побеђујем и да целом свету објавим ту тајну.
А слике, срећо, знаш шта оне значе за мене? Све могу да изгубим. Њих никада. Ако погинем оне одлазе са мном, као сведоци да си моја. Ако останем жив изградићу на стаклу моје собе за рад у боји све четири, да ми сунце кроз њих продире, да их вечито гледам, да се од њих не одвајам.
Свака од њих ми представља један део дана, који ћеш ти проводити са мном. За сваку има опис и изглед фолклора. Према њима ћу изградити и једну малу вилу на Нишави, која ће носити твоје име. Ива је већ узео у план и видећеш, дивна ће бити. Она ће бити дивна већ само зато што ће носити твоје име.
Разумеш ли, срећо, од када сам тебе срео, добио сам веру да ћу остати жив, да ћемо бити заједно и да ћу прегорети сва ова искушења.
Чудна је ова Босна. Веровао сам, док у њу нисам дошао, да је необрађена, дивља, неуређена, да је свачија а најмање наша. А преварио сам се тешко. Јер сада, када сам у грозном часу, тешке ситуације, пале идеје, веровао да је све изгубљено, у Босни, тој напуштеној, омаловажаваној покрајини, пронашао сам своје упориште.
Српство је овде војевало себи место под сунцем, кроз векове. Ништа га није у томе омело, помогло, убрзало; па чак ни дани слободе у Београду. Кроз та вечита прегарања са непријатељем ван земље, и Турцима у њој, она је челичила људе, рађала у њима пркос и упорност, стварала војску. Наш долазак овде они су протумачили спасењем и знаком скоре слободе, те су нас с одушевљењем дочекивали. Војници су отресити, горди, борбени, пуни дисциплине, и оног урођеног херојског - мирног и хладног, без позе, извештачености, маскоплана. (...)

Овај Ива требало би да буде инг. арх. и рез.оф. Иван Н. Петровић Ива из Београда. У Босни завршио Школу за командосе и израдио њихов амблем, као и план пребацивања преко Дрине. Био је у групи п.пук. Власт. Весића. Заробљен је од комуниста по преласку Дрине. С проведен у логор у Шапцу, па лађом за Београд. Увезан ланцима вођен је београдским улицама до Теразија, где је било једно одељење Озне у биоскопу -Београд-. Након неколико дана ликвидиран је.