14-09-2015, 10:57 AM
УПОКОЈИО СЕ У ХРИСТУ
+ РУДНИЧКИ ВОЈВОДА ВЕСЕЛИН САВКОВИЋ +
Са тугом и искреним поштовањем дана 12.09.2015. смо се опростили од упокојеног нам војводе Рудничког Веселина Савковића.
Био је изузетан и честити домаћин, муж, отац, деда, прадеда србин и равногорац.
Био је личност којој је породица, дом, вера, традиција, монархија, отаџбина били светиње, а морал и етика смисао живота. Имао је све одлике правог србина и србског домаћина.
Рођен је на дивном, здравом тлу, у селу Заграђу под дно Рудника давне 1917.године, у вихору првог светског рата, од честитих родитеља оца Радивоја и мајке Милке, рођене Петровић из Рудника.
Основну школу, 4 разреда, завршио је у свом родном селу Заграђу.
Као дете сиромашног оца у оно суромашно време показао се врло вредан, бистар и радан.
Одлази у војску 1939 године. Упућен је у Загреб, у 30-ти артиљериски пук „Краљевић Томислав“. Заклетву војничку коју је тада дао није ју је целог живота заборавио. Знао ју је напамет све до вечног уснућа. И што је нај важније није ју је издао, као што су то многи учинили. Верно је служио Богу, Краљу и Отаџбини.
И Бог га је наградио богатом породицом и богатим и дугим животом.
Други Светски рат Веселина затиче у војсци. Тада је чуо за пуковника Драгољуба Михаиловића , за Равну Гору и за Дражин покрет. Без двоумљена иде Веселин тамо где се осећа српски и Светосавски дух, у равногорце. Провео је четири тешке ратене године на терену Качерског и Колубарског среза.
Половином јуна 1944.год. на скупу 11.000 четника у селу Брајковцу изабрано је 485 елитних војника за формирање Јуришне Рудничке бригаде за одлазак на Лим да би се спречио продор партизана у Србију. Бригаду су чинила два батаљона са око 485 војника и официра. Том приликом Веселину предају Бригадну заставу да је носи тј. да буде начелу колоне као бригадни барјактар – заставник.
Крајем децембра 1944. год .бригада се нашла у једном селу код Горажда. Ту буду опкољени са свих страна од партизана. Четничке снаге су остали без муниције, хране и без ичије помоћи. Ту буде уништена цела бригада, сем њих девет који су се, захваљујући Богу и Вуку Калајитовићу, извукли и дошли кући. У немогућности да пренсе бригадни барјак у Србију, сакрива га на скровитом месту, које никад није могао да препозна. Пут до куће био је тежак уз сталну глад и хладноћу.
Демобилисан је крајем 1945.год. Наставља живот на очевом и својем имању где заснива породицу. Није поклекнуо ни у најтежим послератним данима комунизма
Остаје доследан традицији, вери, монархији и Краљу. У томе је била његова вредност, као чувара српства и светосавља. Због свега тога ми равногорци уважавали смо га великом пажњом и поштовањем. И као такав остаће нам у дубоком сећањи заувек.
Данас наш војвода подноси рапорт свом ђенералу и Краљу, пред Богом, и може поносно рећи да их није изневерио.
+ РУДНИЧКИ ВОЈВОДА ВЕСЕЛИН САВКОВИЋ +
Са тугом и искреним поштовањем дана 12.09.2015. смо се опростили од упокојеног нам војводе Рудничког Веселина Савковића.
Био је изузетан и честити домаћин, муж, отац, деда, прадеда србин и равногорац.
Био је личност којој је породица, дом, вера, традиција, монархија, отаџбина били светиње, а морал и етика смисао живота. Имао је све одлике правог србина и србског домаћина.
Рођен је на дивном, здравом тлу, у селу Заграђу под дно Рудника давне 1917.године, у вихору првог светског рата, од честитих родитеља оца Радивоја и мајке Милке, рођене Петровић из Рудника.
Основну школу, 4 разреда, завршио је у свом родном селу Заграђу.
Као дете сиромашног оца у оно суромашно време показао се врло вредан, бистар и радан.
Одлази у војску 1939 године. Упућен је у Загреб, у 30-ти артиљериски пук „Краљевић Томислав“. Заклетву војничку коју је тада дао није ју је целог живота заборавио. Знао ју је напамет све до вечног уснућа. И што је нај важније није ју је издао, као што су то многи учинили. Верно је служио Богу, Краљу и Отаџбини.
И Бог га је наградио богатом породицом и богатим и дугим животом.
Други Светски рат Веселина затиче у војсци. Тада је чуо за пуковника Драгољуба Михаиловића , за Равну Гору и за Дражин покрет. Без двоумљена иде Веселин тамо где се осећа српски и Светосавски дух, у равногорце. Провео је четири тешке ратене године на терену Качерског и Колубарског среза.
Половином јуна 1944.год. на скупу 11.000 четника у селу Брајковцу изабрано је 485 елитних војника за формирање Јуришне Рудничке бригаде за одлазак на Лим да би се спречио продор партизана у Србију. Бригаду су чинила два батаљона са око 485 војника и официра. Том приликом Веселину предају Бригадну заставу да је носи тј. да буде начелу колоне као бригадни барјактар – заставник.
Крајем децембра 1944. год .бригада се нашла у једном селу код Горажда. Ту буду опкољени са свих страна од партизана. Четничке снаге су остали без муниције, хране и без ичије помоћи. Ту буде уништена цела бригада, сем њих девет који су се, захваљујући Богу и Вуку Калајитовићу, извукли и дошли кући. У немогућности да пренсе бригадни барјак у Србију, сакрива га на скровитом месту, које никад није могао да препозна. Пут до куће био је тежак уз сталну глад и хладноћу.
Демобилисан је крајем 1945.год. Наставља живот на очевом и својем имању где заснива породицу. Није поклекнуо ни у најтежим послератним данима комунизма
Остаје доследан традицији, вери, монархији и Краљу. У томе је била његова вредност, као чувара српства и светосавља. Због свега тога ми равногорци уважавали смо га великом пажњом и поштовањем. И као такав остаће нам у дубоком сећањи заувек.
Данас наш војвода подноси рапорт свом ђенералу и Краљу, пред Богом, и може поносно рећи да их није изневерио.
Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.