[Милослав Самарџић]

Искрене честитке Гос'н Самарџићу и са наше стране поводом уласка у ДВЕРИ!

Међутим!

За разлику од претходног говорника, ми би саветовали Гос'н Самарџића да НИКАКО не саветује ДВЕРИ да се баве политиком СЕДЕЊА НА ДВЕ СТОЛИЦЕ, нарочито сад кад је од јуче постало јасно као дан да се те две столице налазе У ДВЕ РАЗЛИЧИТЕ СОБЕ!

Погледајмо мало реал-политику, ДАНАС И ОЂЕ, манимо се прича о "демонократској традицији Србије" из прошлог века и европским "саааааааааааавезницима"!

Па каже:

Дванаестог септембра Лета Господњег 2015-е (по папском и шокачком календару), на XX-ој годишњој конференцији Балтичког форума, под називом “САД, ЕУ и Русија – нова реалност”, који је одржан у Риги (Летонија), бивши министар спољних послова Русије и председник најутицајнијег института који помаже у обликовању руске спољне политике – Руског савета за међународне послове (РСМД на руском), Игор Иванов је у свом наступу објавио крај пројекта Велике Европе од Лисабона до Владивостока и да почетак новог пројекат Велике Евроазије од Шангаја до Минска!

Овај иступ Игора Иванова има посебну тежину, када се зна да се ради о човеку који се итекако залаго за остварење пројекта Велике Европе и који, као врхунски дипломата, мери сваку реч коју јавно изнесе.

Игор Иванов наводи да су људи његове генерације маштали о заједничкој и неподељеној Великој Европи, али да су увек постојали скептици који су сматрали да је идеја нереална, а да су тон пројекту давали сањари и романтици који су веровали у своју звезду.

Са падом Берлинског зида и окончањем Хладног рата изгледало је да ништа не би требало да смета стварању Велике Европе, а сама Русија је, без обзира на све тешкоће кроз које је пролазила 90-тих година прошлог века, почела да спроводи политику, која је била усмерена на зближавање са Европом.

У том смислу били су потписани одговарајући документи о сарадњи са Европском Унијом и НАТО, а Русија је постала члан Савета Европе. Почетком XXI-ог века почеле су да се појављују контуре будуће Велике Европе од Лисабона до Владивостока.

У датом тренутку је чак изгледало да је до Велике Европе остало свега неколико корака – била су усаглашена четири пространства у којима је она требала да се гради и биле су припремљене “мапе пута” по којима су сви требали да се крећу. Бурно су се развијали трговинско-економски односи, заједнички пројекти у образовању и науци, у култури и у развоју грађанског друштва. Све је то било сасвим недавно, по историјским мерилима – буквално јуче.

Међутим!

Пројекат Велике Европе није успео!!!

Шанса која се појављује једном у сто година није била реализована. А друга шанса за садашњу генерацију политичара на Истоку и Трулом Западу, по свему судећи, неће се појавити.

Такозвана "украјинска" криза је јасно демонстрирала неспремност политичких елита и у Русији и у Европи да иду у сусрет једно другом и да граде општу судбину света у XXI-ом веку.

Надежда да ће међусобне економске везе натерати сукобљене стране да покажу политичку флексибилност, амортизују кризу и стимулишу потрагу за компромисима, разбила се о реалност санкција и анти-санкција.

Двадесет година интензивних научних, културних, образовних и хуманитарних контаката нису спречили невиђену експлозију међусобног непријатељства, неповерења и обнове најархаичнијих друштвених стереотипова и митова из времена Хладног рата.

О свему томе је већ много писано и у Русији и на Трулом Западу, али је важно, по мишљењу Иванова, довести све те констатације до њиховог логичког краја и...поштено признати да се путеви Европе и Русије озбиљно и задуго разилазе, не на месеце и чак не на године, већ, вероватно, на десетлећа унапред.

Тај континентални раскол, разлаз две европске геополитичке стране, имаће велики и дугорочан утицај, како на Европу, тако и на Трули Запад уопште а и свет у целости.

Повратак на ситуацију из јесени 2013-е године је већ немогућ, чак и ако се ситуација у такозваној "украјини" и око ње неким чудом нормализује. Оно што се дешава пред нашим очима носи не само радикални, већ и неповратни карактер, који поништава једне гео-политичке пројекте, а открива могућности за друге.

Па каже Игор Иванов:

По мом мишљењу, нема ништа горе од продужавања убеђивања себе и једно другог да још није све изгубљено, да ће се проблеми у сваком случају решити, а да ће се европска политика вратити на пут на који смо навикли и по коме се она кретала последњих четврт века. На жалост, “прозор могућности”, који нисмо умели да искористимо се залупио.

Значење новог геополитичког раскола се појачава и сложеном ситуацијом у којој се налазе и Европска Унија и Русија.

Са једне стране Европска Унија се налази, можда, пред најтежим искушењима од свог постанка, а која су везана за правце њеног даљег унутрашњег развоја, економску стагнацију, кризу евро зоне, претње сепаратизма у Шкотској и Каталонији, сукоб између севера и југа...рецимо пример Грчке или чињеница да богата Европа са севера двосмислено и погрдно назива Европу југа pigs (свиње), а што је скраћеница за Португал, Италију, Грчку и Шпанију.

Затим нагли пораст миграционих проблема, најезда муслимана-избеглица са Блиског истока и северне Африке, питања такозване "украјине" и много, много другог.

Са друге стране, Русија се, такође, налази у сложеној ситуацији, када треба тражити принципијелно нове изворе економског раста и место земље у глобалној економији XXI-ог века. У тим условима Русија и Европа у великој мери посматрају једно на друго као на још један проблем, а не као део решења проблема.

Тако да уместо схватања и прихватања да евроатлански простор треба да се, као минимум, простире до Урала, а могуће и до Владивостока, наступа драстична промена, јер се у Русији сада евроатлански простор схвата као Западна Европа и САД, то јест Трули Запад у свом најгорем издању.

Са друге стране, развијају се пројекти везани за евроазијски простор, како интеграциони, тако и они који се односе на појачану билатералну и мултилатералну сарадњу. Ту спадају Евроазијски економски савез (ЕАЕС), Шангајска организација сарадње (ШОС) и пројекат Новог пута свиле.

Сада је у Русији модерно говорити да уместо Велике Европе од Лисабона до Владивостока, долази Велика Евроазија од Шангаја до Минска.

При томе треба рећи да иако контуре Велике Евроазије нису још увек сасвим јасне, ипак се Евроатлантика и Евроазија формирају као глобални центри и главна оса око које ће се вртети будућа светска политика.

Игор Иванов се даље пита како ће се развијати односи између евроатланског и евроазијског пола и сматра да треба учинити све да се избегне нова биполарност у светским односима у смислу стварања стања њихове супротстављености, мислећи вероватно на могућност избијања новог глобалног војног сукоба, који би био на штету свих.

Ако се не реши тај задатак, онда ћемо бити осуђени на историјски дугу биполарност у њеној најгорој варијанти.

У тој новој геополитичкој реалности, Русија престаје да буде источно крило неуспеле Велике Европе и претвара се у западно крило Велике Евроазије у формирању.

При томе, пренос стратешких акцената са западног на источни правац, неће бити једноставан, већ дугорочни, болни и врло деликатан процес, који ће захтевати не само политичку вољу, већ и високи професионализам.

Тај пренос стратешких акцената са запада на исток, значи да Москва мора да инвестира суштински политички капитал у развој механизама ЕАЕС, ШОС и других структура Велике Евроазије. При томе, многи од тих механизама се граде од нуле, а руска спољашња политика има све могућности да одигра активну, а у неким правцима и водећу улогу у њиховом формирању.

При томе, сматра Игор Иванов, Русија не треба потпуно да окрене леђа Европи, јер је то и немогуће, с обзиром на досадашње историјске односе, а и на многобројну рускојезичну дијаспору, која се налази у скоро свим европским земљама од Пољске до Шпаније. Зато јој је потребно да покуша да обезбеди сигурност и стабилност на свом западном крилу, стварајући нове, прагматичне и међусобно корисне односе са својим европским комшијама.

Међутим!

Поставља се питање где је туна Србија у контексту краја пројекта Велике Европе?

Не треба ни подвлачити да НАС необично радује крај пројекта Велике Европе, јер је он био историјски нереалан, узимајући у обзир миленијумску цивилизацијску супротстављеност Православног Истока и Трулог Запада.

Међутим!

При томе треба рећи да свакако заслужује велико поштовање искрено прегалаштво руске политичке елите која је покушала да сарађује на овом утопијском пројекту.

А када, као што смо већ рекли, један политичар и дипломата таквог формата, као што је Игор Иванов, искаже овако јасне оцене, онда је то заиста преокрет вредан пажње.

Србија би дакле требало да схвати да се у данашњем свету не може седети на две столице које се налазе у две различите собе, јер су механизми утицаја центара моћи толико развијени и снажни да то може само да доведе до растрзаности земље и њене даље пропасти, која је евидентна у свим сферама.

Зато Србија треба да се определи.

За кога?

Одговор на ово питање је врло једноставан и њега скоро сви знају ама праве се луди!

Србија дакле, мора и треба да се определи за ону страну

-која нас није бомбардовала,
-која нам није отела територију,
-која нас не уцењује и не понижава и...
-са којом у савезу (не у класичној билатералној сарадњи било ког интензитета) имамо светлију будућност од оне коју нам нуди непријатељски Трули Запад и умирућа Европска Унија.

Зато је овај сигнал од стране Игора Иванова који је иступио у име Русије, више него јасан знак да Русија креће на Исток, а како су преко око сто година и предлагали први евроазијци Трубецки, Савицки и други.

Тај сигнал је уједно и знак за Србију да се пробуди и учини нешто за свој спас, а пре свега је знак за српску патриотску опозицију да се уозбиљи и учини нешто по питању српских евроазијских интеграција, које представљају историјску шансу да се Србија врати цивилизацијском моделу коме органски припада или да се уклони и препусти место неким другим људима јер се досад показала као:

-политички незрела,
-нејака,
-дезорјентисана и...
-забављена међусобним размирицама, све у стилу "свака вашка обашка",

Паметном доста!

Просветару, као саветник радо ћу разматрати и твоје савете, само ако можеш краће и сажетије да их изенесеш.