20-09-2015, 04:04 PM
ЗАШТО СРБИ ПИШУ ХРВАТСКИМ ПИСМОМ...
U S T A Š I C O M ?
Постоји само један начин да се сачува Србско Писмо:
Државним Указом, односно доношењем Закона да се Србски Језик има писати само и једино Србским Писмом, као што је то случај и са дословце свим другим језицима на свету (један језик - једно писмо).
Свако друго решење је лаж, замајавање ионако слуђеног Народа и манипулација у корист србских најцрњих душмана, такозваних „хрвата”!
Први Србин који се потписао хрватским писмом, будућом
U S T A Š I C O M,
био је Вук Стефановић Караџић, Србин који је због сукње и службе за рачун Ка унд Ка Монархије прешао у кримокатоличку јерес латинску.
Било је то 16-ог марта 1850-е године по Србском Календару, у Бечу, а догађај је остао познат у историји под именом „Бечки договор”.
Договор су постигли легитимни представници такозваних „хрвата” из Илирског покрета похрваћеног њемчура Лудвига Гаја и нелегитимни представници Срба, кримокатолик Вук Караџић и Ђуро Даничић!
Ова двојица су били нелегитимни - јер су листом све србске установе биле противне „Вуковој работи”!
Поред осталог, тога дана је утаначено да друго Србско Писмо буде хрватска латиница, потоња
U S T A Š I C A,
а друго хрватско писмо Србска Ћирилица.
Испод текста договора такозвани „хрвати” су се потписали хрватским писмом-
U S T A Š I C O M,
а кримокатолик Вук Караџић - такође хрватским писмом
U S T A Š I C O M !
И у сваком обраћању такозваним „хрватима” кримокатолик Вук Караџић и Ђуро Даничић користили су хрватско писмо-USTAŠICU, док су у обраћању њима такозвани „хрвати” користили - такође хрватско писмо-USTAŠICU.
Тако је то почело...и тако то траје и постаје све горе и горе до...ТРАГИЧНЕ СИТУАЦИЈЕ КОЈА МОЖЕ ГОЛИМ ОКОМ ДА СЕ ВИДИ У ОВОЈ БАЈАГИ СРБСКОЈ ДРЖАВИ ГДЕ ВЕЋИНУ ГРАЂАНА ЧИНЕ ЛАТИНИЧАРИ, НЕДОВРШЕНИ ХРВАТИ!
А ШТА СУ МИСЛИЛИ И ГОВОРИЛИ МИЛОШ И ЊЕГОШ О КРИМОКАТОЛИКУ ВУКУ?!
Међутим!
Кад кажемо „Србско Писмо”, ми заправо мислимо на „Вукову Ћирилицу”, а у оно доба то су била два различита појма.
Под „Србским Писмом” разумело се писмо Кнеза Мирослава и Светог Саве, које је, реформисано више пута, до 1868-е године било Србско Службено Писмо!
Користило се у свим државним и културним установама, у школи, Цркви, грађанству... Укратко, њиме је писао свако ко је био писмен!
Под „Вуковом Ћирилицом”, или „Вуковим писмом”, као што му име каже, подразумевало се писмо које је саставио плаћени „кадар” Ка унд Ка Монархије и кримокатолик Вук Караџић!
То, дакле, није било Србско Писмо, а у ствари није било ни Вуково, јер он није пресудно утицао на његову израду!
То писмо којим сада пишемо, наиме, направио је Хијеронимус (у србске наиве познатији као Јернеј) Копитар, особа коју је Бечки Двор одредио за спровођење једног опсежног пројекта усмереног против Срба, који ће у историји остати познат под именом „Вукова реформа”!
О циљу прављења новог писма за Србе, Хијеронимус Копитар је 12-ог фебруара 1822-е године претпостављенима поднео следећи извештај:
-„Рјечник” (мисли се на Вуков „Србски рјечник” из 1818-е године, објављен под Вуковим именом „да се Власи не сете”, а уз одлучујући Копитарев рад) треба дефинитивно да утврди (србску) ортографију тако да може издржати испит пред критичарима и, истовремено, пред аустријским патриотом, који преко ње жели да олакша себи прелаз на латинични алфабет„!
ОВЕ РЕЧИ ВРХОВНОГ ЦЕНЗОРА ВЕОМА КРИМОКАТОЛИЧКЕ КА УНД КА МОНАРХИЈЕ, УРЕЖИ СРБИНЕ ЛАТИНИЧАРУ У КОЦКАСТУ ГЛАВУЏУ ПОЛУПИСМЕНОГ ИНАЏИЈЕ!
ОВЕ РЕЧИ СУ ТИ СКРОЈИЛЕ И КРОЈЕ СУДБИНУ!!!
Дакле, „Вуково писмо” је представљало једну фазу у латиничењу Срба, јер наметање комплетног латиничног писма одједном није било могуће!
И овако је србски отпор „Вуковој Ћирилици” био снажан. Из правог малог рата вођеног тим поводом остала је у сећању борба око латинског слова „ј”, мада је она чинила само врх леденог брега.
„Вукова” слова су, наиме, подешена тако да у целини више личе на латиницу него на стару Србску Азбуку, а водило се рачуна и о томе да добар део „Вукове” азбуке граде латинска слова!
Кнез Милош Обреновић је у вези с тим писао Владици Петру Петровићу Његошу, 20-ог октобра 1836-е године по Србском Календару, па каже:
„Има једна рђава секта, вуковка названа, која дебело јер изоставља, и још гдекоја измењенија захтева, и све се бојим да не буде отров ученија ове секте и до у Црну Гору, досад свагда чисту и невредиму пребившу, приспео, и ако би то било, то би ми заиста врло тешко и жао пало, јербо је доста верно познато да та секта изостављањем дебелог јер и увођењем некаквог ”ј„ одводи од Православља и приводи к римокатоличанству.
Познат ће Вам бити кустос Ц. К. (Царско-Краљевске, Ка унд Ка, прим. ПР0СВЕТАР)Библиотеке, Копитар, римокатолик, овај је та ученија разврата дао Вуку, а Вук вуче туђу будалаштину не знајући ни шта вуче ни нашта.
Но ово, мислим, сами за себе задржите, да не дође до нечастивих ушију.
Та је секта и овде била почела исто учење распрострањивати, но ја сам то у согласију с Митрополитом Карловачким Сратимировићем предупредио многе такове књиге у ватру бацивши а многије читавим сандуком побацавши”.
...
И ОВЕ РЕЧИ МИЛОША ВЕЛИКОГ ЗАПАМТИ СРБИНЕ-ЛАТИНИЧАРУ, ТРЕБАЋЕ ТИ ЈЕР ЋЕМО И МИ, ШАКА СИРОМАХА-ПРАВОСЛАВНИХ СРБА, ПО УГЛЕДУ НА МИЛОША ВЕЛИКОГ, КЊИГЕ ПИСАНЕ ПРОКЛЕТОМ
U S T A Š I C O M
У ОГАЊ ЈЕДНОГА ДАНА БАЦАТИ!
ОВАЈ ГРМ ЋЕ ВРЕМЕ ДА ОСУШИ,
И КАМЕНИ СТУБ ЋЕ ДА ПОРУШИ,
АЛ'СРБИЈА ВЕЧИТО СТАЈАЋЕ,
И МИЛОША ИМЕ СПОМИЊАЋЕ!
Његош се у одговору сложио да су Вукова „правила ортографическа сасвијем противна правилима ортографије књигопечатни Црквено славенски књига нашег Вјероисповеданија”!
Вука није обавестио о својој преписци са Кнезом Милошем и до краја живота се држао старе Србске Азбуке, како у својим књигама, тако и приватно.
Док се под аустријским надзором Србско Писмо (Вуково) приближавало латинском, истовремено је први пут у историји прављено хрватско службено писмо!
При томе су се Аустријанци руководили истим принципом, у обратном смеру:
Хрватско писмо морало је да личи на „Вукову Ћирилицу”!
Зато није прихваћено писмо које је саставио похрваћени шваба Лудвиг Гај по чешком узору, па је тзв. гајевица модификована у правцу решења из „Вукове Ћирилице”.
Још док је питање хрватског писма било отворено, многи су сматрали, па и кримокатолик Вук Караџић, да ће „Вукова Ћирилица” бити и једино Србско и једино хрватско писмо, као компромисно решење између Србских и латинских узора.
Тако је Игњат Брлић из Славонског Брода писао:
„Шта нас уздржава да се не сагласимо један и исти језик и једном истом азбуком писати?
Србо-Илири треба да попусте нешто од Ћирилице, а илирски католици нешто од латинске азбуке, и да се обе партије братски сједине у од Вука истављеној средини”.
Брлић се, иначе, сматрао Славонцем, а Вук га је називао Шокцем пошто је био кримокатолик.
Он је говорио Србски Језик и заправо је био један од преко милион Срба кримокатолика, који ће у наредном периоду бити похрваћени пројектом „Вукова реформа” и од којих ће касније настати најцрњи најпре Крижари папотом Усташе!
На изради једног писма за све Јужне Словене радио је и Хијеронимус Копитар. Како је он био главни носилац пројекта, у име Беча, то су његовим писмом имале да буду решене све полемике и све дилеме; појавом тог писма нестало би и „Вукове Ћирилице” и гајевице.
Копитар, међутим, крајем тридесетих година 19-ог века, напушта пројекат и ново писмо се није појавило.
То је била срећна околност по Србе (но како данас видимо, само привремена. Прим. ПР0СВЕТАР), јер је Копитарево писмо било латинично, а Вук Караџић је унапред показивао спремност да га прихвати, стално пожурујући Копитара у раду.
Примера ради, он је 27-ог јануара 1838-е године писао овом свом ментору, па каже:
„Вриједно је да се ви око тога потрудите, па бих ја мој Рјечник штампао и тим словима, а може бити и пјесме”.
Да је идеја стварања једног писма за Србе и такозване „хрвате” имала велике шансе за успех, можемо видети и по томе што је успела идеја наметања једног језика, тзв. србскохрватског!
Вуку Караџићу и његовим, тада малобројним, присталицама, деловала је прихватљиво јер су такозвани „хрвати” практично без икаквих отпора узели Србски Језик. Зашто онда - сматрали су они - Срби не би узели латинско писмо, у интересу „народног јединства”?!
ПА ЕВО И СРБИ СЕ ДОБРОВОЉНО ПРЕСАЛДУМИШЕ И МАСОВНО ПИШУ
U S T A Š I C O M,
ЗБОГ КОЈЕ СУ СПРЕМНИ НЕ САМО ДА БРАТА СРБИНА ДАНАС БИЈУ НЕГО СУТРА И ДА...УБИЈУ!!!
„МРЖЊА КОНВЕРТИТА” ЈЕ У ПСИХИЈАТРИЈИ ДОКАЗАНО ПАКЛЕНО ЗЛО КОЈЕ ОПСЕДА И ДУХ И МОЗАК БОЛЕСНИКА!
ЗАШТО СУ ТАКОЗВАНИ „ХРВАТИ” УСВОЈИЛИ СРБСКИ ЈЕЗИК?
Наметање Србског Језика такозваним „хрватима” изведено је ради ширења хрватског имена, и самим тим аустријског утицаја, на Србе који су прихватили кримокатоличку јерес лкатинску и продали „Веру за вечеру”.
У наредних сто година похрваћени су практично сви Срби кримокатолици у Славонији, Далмацији, Дубровнику, Босни и Херцеговини-Светог Саве Ђедовини.
Најпре је њихов језик проглашен „хрватским”, а онда су они преименовани у „хрвате”.
Пре овог доба, такозвани „хрвати” нису имали свој службени језик.
Код њих је била ситуација отприлике као сада у Индији:
Сви образовани Индијци говоре енглески језик, а ко не иде у школу говори само локалне индијске дијалекте!
Тако су образовани такозвани „хрвати” говорили латински, мађарски, италијански или немачки, зависно од историјског периода и територије на којој су живели.
И некада, када су прави Хрвати имали своју државу, од 900-е до 1100-е године, ни ти Хрвати нису имали сопствени књижевни језик, већ је то био латински као и код Маџара!
Латински је био службени језик у такозваном „хрватском” Сабору и у првој половини 19-ог века.
Када је 1832-е године један посланик затражио увођење „хрватског службеног језика”, свој предлог је морао да образложи на латинском, јер да је говорио на том „хрватском” нико га не би разумео!
Наиме, како нису постојале хрватске школе, књиге, новине, итд, образовани такозвани „хрвати” су временом и приватно почели да користе стране језике, заборављајући свој матерњи језик.
„Право рећи”, писао је „хрватски” историчар Фердо Шишић, пре 1848-е године хрватски језик није се користио „ни у кућама”!
А Антун Мажуранић је писао 1852-е године:
„Ни најученији наши људи нису могли складно и углађено ни десет риечи проговорити нашим језиком”.
У „хрватском” Сабору неко је први пут проговорио на „хрватском” језику (а заправо на Србском) тек 2-ог маја 1843-е године!
Био је то Иван Кукуљевић, који је тада дословце рекао:
„Ми смо мало Латини, мало Нијемци, мало Маџари, мало Словени, а искрено говорећи нијесмо укупно ништа. Мртви језик римски, а живи језици: маџарски, њемачки и талијански - то су наши тутори”.
Наравно, Кукуљевића нико у том „хрватском” Сабору није разумео!!!
Али, шта се подразумевало под појмом „хрватски језик”?
По том питању европски лингвисти нису били сложни. Једни су давали предност чакавском говору, други кајкавском, а трећи су сматрали да оба ова дијалекта припадају такозваним „хрватима”.
Углавном, пре аустријског пројекта „Вукова реформа” ниједан лингвиста није сматрао штокавски говор хрватским - сви су га рачунали у Србски Језик.
Онда је бечки Двор одлучио да такозваним „хрватима” наметне Србски штокавски Језик ијекавског, херцеговачког, наречја.
„То је испрвце било врло тешко многим ”хрватским„ писцима, јер су познавали само кајкавштину, у школи учили латински језик, а у обитељи говорили већином немачки.
Многи Илирци почну марљиво учити штокавско наречје”, писао је „хрватски” историчар Рудолф Хорват.
А „хрватски” историчар, теолог Шиме Љубић, средином 19. века писао је овако:
„Данашњи Хрвати, којих нема много, на Гајев позив одлучно одступише од свога (језика) помиешаног пориекла... те су озбиљно попримили такозване србске начине и облике језичне... до циела у учењу и у јавном животу”.
За обиље сличних цитата читаоца упућујемо на књигу др Лазе Костића „Крађа србског језика”!
Илирски покрет је Србски Језик прогласио за службени језик такозваних „хрвата” 1836-е, а „хрватски” Сабор 1861-е године.
Била су у оптицају три имена за назив новог језика:
1.
Илирски,
2.
Југословенски или
3.
хрватски.
Сабор се определио за трећу опцију, па је Србски Језик преименован у „хрватски” језик.
По природи ствари, остављање Србског Имена није долазило у обзир.
Па ипак, током наредних деценија такозвани „хрвати” нису скривали овај чин, просто зато што то није било могуће. Лудвиг Гај је, још док процес није био окончан, 1846-е године, писао:
„Ну нама још из далека није на ум пало тврдити да то није Србски већ (да је) илирски језик; паче се поносимо и хвалимо Богу великому што ми Хрвати с браћом Србљима сада један књижевни језик имамо”.
Ако ставимо на страну Деретића, по коме су СВА писма настала од Винчанске Србице пре много десетина хиљада година, стоји чињеница да је Ка унд Ка Монархија, у согласју са Немачким државицама и касније Царевином, кумовала обликовању латинских писама словенских Народа под немачком латинском чизмом, рецимо Чеха, Пољака, Словака и Лужичких Срба!
Тако је исто иста Ка унд Ка склепала и латинско писмо намењено Србима који су продали веру за вечеру и масовно прешли у кримокатоличку јерес латинску!
То је спроведено у дело и ми ође дајемо тачне датуме КАД и КАКО!
Тако је настала та „хрватска” латиница којом већина НЕДОВРШЕНИХ ХРВАТА шкраба у државици Ново-Србијици!
А ево веома логичног питања ЛАТИНИЧАРИМА-НЕДОВРШЕНИМ ХРВАТИМА:
КАД СЕ ВЕЋ КРИЈЕТЕ ИЗА ЂЕДА ДЕРЕТИЋА КОЈИ ТВРДИ ДА СУ СВА ПИСМА НАСТАЛА ОД СРБИЦЕ ПА И ЛАТИНИЦА, ЗАШТО ОНДА НА УСВОЈИТЕ РЕЦИМО ПИСМО НАШИХ КРИМОКАТОЛИЧКИХ РОЂАКА ПОЉАКА ИЛИ ПРАВОСЛАВНИХ ПОЉАКА КОЈИ ПИШУ ЛАТИНИЦОМ ИЛИ ПРАВОСЛАВНИХ ЧЕХА, КОЈЕ ЈЕ СРБСКА ЦРКВА ОФОРМИЛА, НЕГО СТЕ ЗАПЕЛИ ДА КОРИСТИТЕ БАШ КРВАВУ
U S T A Š I C U
НАШИХ СМРТНИХ НЕПРИЈАТЕЉА?
Е па ми ћемо да одговоримо:
ТО ЈЕ ЗАТО ШТО ВИ НИСТЕ НЕДОВРШЕНИ ЧЕСИ НЕГО СТЕ НЕДОВРШЕНИ ХРВАТИ!
И да закључимо:
Исписивање Србског Језика латинским кукама нема везе са употребом енглеског, нити ће неки Енглез у пословном односу боље разумети саобраћајне знаке или писмо на Србском Језику писано на Србској Ћирилици, од писма или знака на
U S T A Š I C I!
Прави разлог безмерне љубави Новосрба, то јест НЕДОВРШЕНИХ ХРВАТА, према USTAŠICI треба тражити у наслеђу титовске СФР Шугославије, која је том народу још увек неизмерно драга успомена, пос%$&/ем им се и на њу и на Кућу смећа, ђе НЕДОВРШЕНИ ХРВАТИ још увек под стражом чувају мрца од Амброза!
Паметном доста!
Један Језик а два писма-то је само доказ НЕДОРЕЧЕНОСТИ и ШИЗОФРЕНИЈЕ на нивоу целе Нације!
А та прича „исток на западу...” је прича из Средњег Века пројектована у Брозовску „несврстану” (а уствари веооома сврстану) СФР Шугославију и о седењу на две столице!
С'ТИМ ЈЕ ГОТОВО!!!
Писање Србског Језика Ћирилицом, као што су нам Преци чинили хиљаду година, сигурно неће одмоћи претензијама Србства на СОПСТВЕНИ ПУТ, ДРЖАВУ И КУЛТУРУ, док ће нас писање усташким писмом сигурно докусурити и гурнути у наручје трулог Запада!
ДАНАС,
и словима
Д А Н А С
наш циљ треба да буде ПРИБЛИЖАВАЊЕ РУСИЈИ И РУСИМА, зарад нашег
ГОЛОГ
ОПСТАНКА,
а теорије Ђеда Деретића о Нину Беловом, причу „Исток на западу...” да оставимо историчарима и академицима да решавају док ми ђецу правимо и руске војне базе по Србским Земљама монтирамо!
СРБИ...ПРЕОСТАЛИ СРБИ, НЕ ПОТКОПАВАЈТЕ ДАКЛЕ ПОСЛЕДЊЕГ СРБСКОГ ГРУДОБРАНА ЗБОГ ВАШЕ ЛЕЊОСТИ ДУХА И ТЕЛА ДА СЛЕДИТЕ УСКУ СТАЗУ ПО КОЈОЈ СУ НАШИ СВЕТИ ПРЕЦИ КОРАЧАЛИ У УСИЉЕНОМ МАРШУ КРОЗ ИСТОРИЈУ, САМО И ЈЕДИНО ЗБОГ ИЗГОВОРА ЗА ВАШ ИНТЕЛЕКТУАЛНИ ХЕДОНИЗАМ!
Ми рекосмо, по пустињи викасмо, ма Душу спасисмо!
U S T A Š I C O M ?
Постоји само један начин да се сачува Србско Писмо:
Државним Указом, односно доношењем Закона да се Србски Језик има писати само и једино Србским Писмом, као што је то случај и са дословце свим другим језицима на свету (један језик - једно писмо).
Свако друго решење је лаж, замајавање ионако слуђеног Народа и манипулација у корист србских најцрњих душмана, такозваних „хрвата”!
Први Србин који се потписао хрватским писмом, будућом
U S T A Š I C O M,
био је Вук Стефановић Караџић, Србин који је због сукње и службе за рачун Ка унд Ка Монархије прешао у кримокатоличку јерес латинску.
Било је то 16-ог марта 1850-е године по Србском Календару, у Бечу, а догађај је остао познат у историји под именом „Бечки договор”.
Договор су постигли легитимни представници такозваних „хрвата” из Илирског покрета похрваћеног њемчура Лудвига Гаја и нелегитимни представници Срба, кримокатолик Вук Караџић и Ђуро Даничић!
Ова двојица су били нелегитимни - јер су листом све србске установе биле противне „Вуковој работи”!
Поред осталог, тога дана је утаначено да друго Србско Писмо буде хрватска латиница, потоња
U S T A Š I C A,
а друго хрватско писмо Србска Ћирилица.
Испод текста договора такозвани „хрвати” су се потписали хрватским писмом-
U S T A Š I C O M,
а кримокатолик Вук Караџић - такође хрватским писмом
U S T A Š I C O M !
И у сваком обраћању такозваним „хрватима” кримокатолик Вук Караџић и Ђуро Даничић користили су хрватско писмо-USTAŠICU, док су у обраћању њима такозвани „хрвати” користили - такође хрватско писмо-USTAŠICU.
Тако је то почело...и тако то траје и постаје све горе и горе до...ТРАГИЧНЕ СИТУАЦИЈЕ КОЈА МОЖЕ ГОЛИМ ОКОМ ДА СЕ ВИДИ У ОВОЈ БАЈАГИ СРБСКОЈ ДРЖАВИ ГДЕ ВЕЋИНУ ГРАЂАНА ЧИНЕ ЛАТИНИЧАРИ, НЕДОВРШЕНИ ХРВАТИ!
А ШТА СУ МИСЛИЛИ И ГОВОРИЛИ МИЛОШ И ЊЕГОШ О КРИМОКАТОЛИКУ ВУКУ?!
Међутим!
Кад кажемо „Србско Писмо”, ми заправо мислимо на „Вукову Ћирилицу”, а у оно доба то су била два различита појма.
Под „Србским Писмом” разумело се писмо Кнеза Мирослава и Светог Саве, које је, реформисано више пута, до 1868-е године било Србско Службено Писмо!
Користило се у свим државним и културним установама, у школи, Цркви, грађанству... Укратко, њиме је писао свако ко је био писмен!
Под „Вуковом Ћирилицом”, или „Вуковим писмом”, као што му име каже, подразумевало се писмо које је саставио плаћени „кадар” Ка унд Ка Монархије и кримокатолик Вук Караџић!
То, дакле, није било Србско Писмо, а у ствари није било ни Вуково, јер он није пресудно утицао на његову израду!
То писмо којим сада пишемо, наиме, направио је Хијеронимус (у србске наиве познатији као Јернеј) Копитар, особа коју је Бечки Двор одредио за спровођење једног опсежног пројекта усмереног против Срба, који ће у историји остати познат под именом „Вукова реформа”!
О циљу прављења новог писма за Србе, Хијеронимус Копитар је 12-ог фебруара 1822-е године претпостављенима поднео следећи извештај:
-„Рјечник” (мисли се на Вуков „Србски рјечник” из 1818-е године, објављен под Вуковим именом „да се Власи не сете”, а уз одлучујући Копитарев рад) треба дефинитивно да утврди (србску) ортографију тако да може издржати испит пред критичарима и, истовремено, пред аустријским патриотом, који преко ње жели да олакша себи прелаз на латинични алфабет„!
ОВЕ РЕЧИ ВРХОВНОГ ЦЕНЗОРА ВЕОМА КРИМОКАТОЛИЧКЕ КА УНД КА МОНАРХИЈЕ, УРЕЖИ СРБИНЕ ЛАТИНИЧАРУ У КОЦКАСТУ ГЛАВУЏУ ПОЛУПИСМЕНОГ ИНАЏИЈЕ!
ОВЕ РЕЧИ СУ ТИ СКРОЈИЛЕ И КРОЈЕ СУДБИНУ!!!
Дакле, „Вуково писмо” је представљало једну фазу у латиничењу Срба, јер наметање комплетног латиничног писма одједном није било могуће!
И овако је србски отпор „Вуковој Ћирилици” био снажан. Из правог малог рата вођеног тим поводом остала је у сећању борба око латинског слова „ј”, мада је она чинила само врх леденог брега.
„Вукова” слова су, наиме, подешена тако да у целини више личе на латиницу него на стару Србску Азбуку, а водило се рачуна и о томе да добар део „Вукове” азбуке граде латинска слова!
Кнез Милош Обреновић је у вези с тим писао Владици Петру Петровићу Његошу, 20-ог октобра 1836-е године по Србском Календару, па каже:
„Има једна рђава секта, вуковка названа, која дебело јер изоставља, и још гдекоја измењенија захтева, и све се бојим да не буде отров ученија ове секте и до у Црну Гору, досад свагда чисту и невредиму пребившу, приспео, и ако би то било, то би ми заиста врло тешко и жао пало, јербо је доста верно познато да та секта изостављањем дебелог јер и увођењем некаквог ”ј„ одводи од Православља и приводи к римокатоличанству.
Познат ће Вам бити кустос Ц. К. (Царско-Краљевске, Ка унд Ка, прим. ПР0СВЕТАР)Библиотеке, Копитар, римокатолик, овај је та ученија разврата дао Вуку, а Вук вуче туђу будалаштину не знајући ни шта вуче ни нашта.
Но ово, мислим, сами за себе задржите, да не дође до нечастивих ушију.
Та је секта и овде била почела исто учење распрострањивати, но ја сам то у согласију с Митрополитом Карловачким Сратимировићем предупредио многе такове књиге у ватру бацивши а многије читавим сандуком побацавши”.
...
И ОВЕ РЕЧИ МИЛОША ВЕЛИКОГ ЗАПАМТИ СРБИНЕ-ЛАТИНИЧАРУ, ТРЕБАЋЕ ТИ ЈЕР ЋЕМО И МИ, ШАКА СИРОМАХА-ПРАВОСЛАВНИХ СРБА, ПО УГЛЕДУ НА МИЛОША ВЕЛИКОГ, КЊИГЕ ПИСАНЕ ПРОКЛЕТОМ
U S T A Š I C O M
У ОГАЊ ЈЕДНОГА ДАНА БАЦАТИ!
ОВАЈ ГРМ ЋЕ ВРЕМЕ ДА ОСУШИ,
И КАМЕНИ СТУБ ЋЕ ДА ПОРУШИ,
АЛ'СРБИЈА ВЕЧИТО СТАЈАЋЕ,
И МИЛОША ИМЕ СПОМИЊАЋЕ!
Његош се у одговору сложио да су Вукова „правила ортографическа сасвијем противна правилима ортографије књигопечатни Црквено славенски књига нашег Вјероисповеданија”!
Вука није обавестио о својој преписци са Кнезом Милошем и до краја живота се држао старе Србске Азбуке, како у својим књигама, тако и приватно.
Док се под аустријским надзором Србско Писмо (Вуково) приближавало латинском, истовремено је први пут у историји прављено хрватско службено писмо!
При томе су се Аустријанци руководили истим принципом, у обратном смеру:
Хрватско писмо морало је да личи на „Вукову Ћирилицу”!
Зато није прихваћено писмо које је саставио похрваћени шваба Лудвиг Гај по чешком узору, па је тзв. гајевица модификована у правцу решења из „Вукове Ћирилице”.
Још док је питање хрватског писма било отворено, многи су сматрали, па и кримокатолик Вук Караџић, да ће „Вукова Ћирилица” бити и једино Србско и једино хрватско писмо, као компромисно решење између Србских и латинских узора.
Тако је Игњат Брлић из Славонског Брода писао:
„Шта нас уздржава да се не сагласимо један и исти језик и једном истом азбуком писати?
Србо-Илири треба да попусте нешто од Ћирилице, а илирски католици нешто од латинске азбуке, и да се обе партије братски сједине у од Вука истављеној средини”.
Брлић се, иначе, сматрао Славонцем, а Вук га је називао Шокцем пошто је био кримокатолик.
Он је говорио Србски Језик и заправо је био један од преко милион Срба кримокатолика, који ће у наредном периоду бити похрваћени пројектом „Вукова реформа” и од којих ће касније настати најцрњи најпре Крижари папотом Усташе!
На изради једног писма за све Јужне Словене радио је и Хијеронимус Копитар. Како је он био главни носилац пројекта, у име Беча, то су његовим писмом имале да буду решене све полемике и све дилеме; појавом тог писма нестало би и „Вукове Ћирилице” и гајевице.
Копитар, међутим, крајем тридесетих година 19-ог века, напушта пројекат и ново писмо се није појавило.
То је била срећна околност по Србе (но како данас видимо, само привремена. Прим. ПР0СВЕТАР), јер је Копитарево писмо било латинично, а Вук Караџић је унапред показивао спремност да га прихвати, стално пожурујући Копитара у раду.
Примера ради, он је 27-ог јануара 1838-е године писао овом свом ментору, па каже:
„Вриједно је да се ви око тога потрудите, па бих ја мој Рјечник штампао и тим словима, а може бити и пјесме”.
Да је идеја стварања једног писма за Србе и такозване „хрвате” имала велике шансе за успех, можемо видети и по томе што је успела идеја наметања једног језика, тзв. србскохрватског!
Вуку Караџићу и његовим, тада малобројним, присталицама, деловала је прихватљиво јер су такозвани „хрвати” практично без икаквих отпора узели Србски Језик. Зашто онда - сматрали су они - Срби не би узели латинско писмо, у интересу „народног јединства”?!
ПА ЕВО И СРБИ СЕ ДОБРОВОЉНО ПРЕСАЛДУМИШЕ И МАСОВНО ПИШУ
U S T A Š I C O M,
ЗБОГ КОЈЕ СУ СПРЕМНИ НЕ САМО ДА БРАТА СРБИНА ДАНАС БИЈУ НЕГО СУТРА И ДА...УБИЈУ!!!
„МРЖЊА КОНВЕРТИТА” ЈЕ У ПСИХИЈАТРИЈИ ДОКАЗАНО ПАКЛЕНО ЗЛО КОЈЕ ОПСЕДА И ДУХ И МОЗАК БОЛЕСНИКА!
ЗАШТО СУ ТАКОЗВАНИ „ХРВАТИ” УСВОЈИЛИ СРБСКИ ЈЕЗИК?
Наметање Србског Језика такозваним „хрватима” изведено је ради ширења хрватског имена, и самим тим аустријског утицаја, на Србе који су прихватили кримокатоличку јерес лкатинску и продали „Веру за вечеру”.
У наредних сто година похрваћени су практично сви Срби кримокатолици у Славонији, Далмацији, Дубровнику, Босни и Херцеговини-Светог Саве Ђедовини.
Најпре је њихов језик проглашен „хрватским”, а онда су они преименовани у „хрвате”.
Пре овог доба, такозвани „хрвати” нису имали свој службени језик.
Код њих је била ситуација отприлике као сада у Индији:
Сви образовани Индијци говоре енглески језик, а ко не иде у школу говори само локалне индијске дијалекте!
Тако су образовани такозвани „хрвати” говорили латински, мађарски, италијански или немачки, зависно од историјског периода и територије на којој су живели.
И некада, када су прави Хрвати имали своју државу, од 900-е до 1100-е године, ни ти Хрвати нису имали сопствени књижевни језик, већ је то био латински као и код Маџара!
Латински је био службени језик у такозваном „хрватском” Сабору и у првој половини 19-ог века.
Када је 1832-е године један посланик затражио увођење „хрватског службеног језика”, свој предлог је морао да образложи на латинском, јер да је говорио на том „хрватском” нико га не би разумео!
Наиме, како нису постојале хрватске школе, књиге, новине, итд, образовани такозвани „хрвати” су временом и приватно почели да користе стране језике, заборављајући свој матерњи језик.
„Право рећи”, писао је „хрватски” историчар Фердо Шишић, пре 1848-е године хрватски језик није се користио „ни у кућама”!
А Антун Мажуранић је писао 1852-е године:
„Ни најученији наши људи нису могли складно и углађено ни десет риечи проговорити нашим језиком”.
У „хрватском” Сабору неко је први пут проговорио на „хрватском” језику (а заправо на Србском) тек 2-ог маја 1843-е године!
Био је то Иван Кукуљевић, који је тада дословце рекао:
„Ми смо мало Латини, мало Нијемци, мало Маџари, мало Словени, а искрено говорећи нијесмо укупно ништа. Мртви језик римски, а живи језици: маџарски, њемачки и талијански - то су наши тутори”.
Наравно, Кукуљевића нико у том „хрватском” Сабору није разумео!!!
Али, шта се подразумевало под појмом „хрватски језик”?
По том питању европски лингвисти нису били сложни. Једни су давали предност чакавском говору, други кајкавском, а трећи су сматрали да оба ова дијалекта припадају такозваним „хрватима”.
Углавном, пре аустријског пројекта „Вукова реформа” ниједан лингвиста није сматрао штокавски говор хрватским - сви су га рачунали у Србски Језик.
Онда је бечки Двор одлучио да такозваним „хрватима” наметне Србски штокавски Језик ијекавског, херцеговачког, наречја.
„То је испрвце било врло тешко многим ”хрватским„ писцима, јер су познавали само кајкавштину, у школи учили латински језик, а у обитељи говорили већином немачки.
Многи Илирци почну марљиво учити штокавско наречје”, писао је „хрватски” историчар Рудолф Хорват.
А „хрватски” историчар, теолог Шиме Љубић, средином 19. века писао је овако:
„Данашњи Хрвати, којих нема много, на Гајев позив одлучно одступише од свога (језика) помиешаног пориекла... те су озбиљно попримили такозване србске начине и облике језичне... до циела у учењу и у јавном животу”.
За обиље сличних цитата читаоца упућујемо на књигу др Лазе Костића „Крађа србског језика”!
Илирски покрет је Србски Језик прогласио за службени језик такозваних „хрвата” 1836-е, а „хрватски” Сабор 1861-е године.
Била су у оптицају три имена за назив новог језика:
1.
Илирски,
2.
Југословенски или
3.
хрватски.
Сабор се определио за трећу опцију, па је Србски Језик преименован у „хрватски” језик.
По природи ствари, остављање Србског Имена није долазило у обзир.
Па ипак, током наредних деценија такозвани „хрвати” нису скривали овај чин, просто зато што то није било могуће. Лудвиг Гај је, још док процес није био окончан, 1846-е године, писао:
„Ну нама још из далека није на ум пало тврдити да то није Србски већ (да је) илирски језик; паче се поносимо и хвалимо Богу великому што ми Хрвати с браћом Србљима сада један књижевни језик имамо”.
Ако ставимо на страну Деретића, по коме су СВА писма настала од Винчанске Србице пре много десетина хиљада година, стоји чињеница да је Ка унд Ка Монархија, у согласју са Немачким државицама и касније Царевином, кумовала обликовању латинских писама словенских Народа под немачком латинском чизмом, рецимо Чеха, Пољака, Словака и Лужичких Срба!
Тако је исто иста Ка унд Ка склепала и латинско писмо намењено Србима који су продали веру за вечеру и масовно прешли у кримокатоличку јерес латинску!
То је спроведено у дело и ми ође дајемо тачне датуме КАД и КАКО!
Тако је настала та „хрватска” латиница којом већина НЕДОВРШЕНИХ ХРВАТА шкраба у државици Ново-Србијици!
А ево веома логичног питања ЛАТИНИЧАРИМА-НЕДОВРШЕНИМ ХРВАТИМА:
КАД СЕ ВЕЋ КРИЈЕТЕ ИЗА ЂЕДА ДЕРЕТИЋА КОЈИ ТВРДИ ДА СУ СВА ПИСМА НАСТАЛА ОД СРБИЦЕ ПА И ЛАТИНИЦА, ЗАШТО ОНДА НА УСВОЈИТЕ РЕЦИМО ПИСМО НАШИХ КРИМОКАТОЛИЧКИХ РОЂАКА ПОЉАКА ИЛИ ПРАВОСЛАВНИХ ПОЉАКА КОЈИ ПИШУ ЛАТИНИЦОМ ИЛИ ПРАВОСЛАВНИХ ЧЕХА, КОЈЕ ЈЕ СРБСКА ЦРКВА ОФОРМИЛА, НЕГО СТЕ ЗАПЕЛИ ДА КОРИСТИТЕ БАШ КРВАВУ
U S T A Š I C U
НАШИХ СМРТНИХ НЕПРИЈАТЕЉА?
Е па ми ћемо да одговоримо:
ТО ЈЕ ЗАТО ШТО ВИ НИСТЕ НЕДОВРШЕНИ ЧЕСИ НЕГО СТЕ НЕДОВРШЕНИ ХРВАТИ!
И да закључимо:
Исписивање Србског Језика латинским кукама нема везе са употребом енглеског, нити ће неки Енглез у пословном односу боље разумети саобраћајне знаке или писмо на Србском Језику писано на Србској Ћирилици, од писма или знака на
U S T A Š I C I!
Прави разлог безмерне љубави Новосрба, то јест НЕДОВРШЕНИХ ХРВАТА, према USTAŠICI треба тражити у наслеђу титовске СФР Шугославије, која је том народу још увек неизмерно драга успомена, пос%$&/ем им се и на њу и на Кућу смећа, ђе НЕДОВРШЕНИ ХРВАТИ још увек под стражом чувају мрца од Амброза!
Паметном доста!
Један Језик а два писма-то је само доказ НЕДОРЕЧЕНОСТИ и ШИЗОФРЕНИЈЕ на нивоу целе Нације!
А та прича „исток на западу...” је прича из Средњег Века пројектована у Брозовску „несврстану” (а уствари веооома сврстану) СФР Шугославију и о седењу на две столице!
С'ТИМ ЈЕ ГОТОВО!!!
Писање Србског Језика Ћирилицом, као што су нам Преци чинили хиљаду година, сигурно неће одмоћи претензијама Србства на СОПСТВЕНИ ПУТ, ДРЖАВУ И КУЛТУРУ, док ће нас писање усташким писмом сигурно докусурити и гурнути у наручје трулог Запада!
ДАНАС,
и словима
Д А Н А С
наш циљ треба да буде ПРИБЛИЖАВАЊЕ РУСИЈИ И РУСИМА, зарад нашег
ГОЛОГ
ОПСТАНКА,
а теорије Ђеда Деретића о Нину Беловом, причу „Исток на западу...” да оставимо историчарима и академицима да решавају док ми ђецу правимо и руске војне базе по Србским Земљама монтирамо!
СРБИ...ПРЕОСТАЛИ СРБИ, НЕ ПОТКОПАВАЈТЕ ДАКЛЕ ПОСЛЕДЊЕГ СРБСКОГ ГРУДОБРАНА ЗБОГ ВАШЕ ЛЕЊОСТИ ДУХА И ТЕЛА ДА СЛЕДИТЕ УСКУ СТАЗУ ПО КОЈОЈ СУ НАШИ СВЕТИ ПРЕЦИ КОРАЧАЛИ У УСИЉЕНОМ МАРШУ КРОЗ ИСТОРИЈУ, САМО И ЈЕДИНО ЗБОГ ИЗГОВОРА ЗА ВАШ ИНТЕЛЕКТУАЛНИ ХЕДОНИЗАМ!
Ми рекосмо, по пустињи викасмо, ма Душу спасисмо!
ПРОСВЕТАР, раб Божји и раденик на трудном воздвиженију Часног Крста и срушеног Стлпа Рашко-Сербскјаго.
СРБИН ИМА ПУТИНА ЗА БРАТА,
А ПУТИН ЈЕ ТАТА ОД САРМАТА,
ОД ЛОВЋЕНА ДО УРАЛА,
СВЕ СУ СТРАЖЕ ОД КИНЖАЛА,
ГРАДИЋЕМО НОВИ СЕВАСТОПОЉ,
ШТИТИЋЕ НАС БУЛАВА И ТОПОЉ!