[ЛукаЛоко]

По постојању три дијалекта наш језик се не разликује од других: сви европски језици имају више дијалеката, понекад чак међусобно неразумљивих.

Због тог разлога мислим да случај српског језика није исти као онај неких других европских језика.
У Италији се многобројни дијалекти битно разликују тако да нема у највише случајева међусобног разумевања. Зато створење једног стандардног књижевног језика ту и у неким другим земљама било је прекопотребно за политичку сврху, за науку и културу и за разлоге обичног живота.
То није исти случај овде где су људи из различитих српских крајева и неки писају на ијекавици и сви се ипак схватате друг друга.
У Италији не само постоји много различитих крупних дијалеката, него да дијалекат може варира унутар исте покрајине од града до града, у мом крају и од села до села.
Нормално се сматра Балкан као регион посебно компликованог етничког и језичког мозаика. Мислим да је за то допринео и верски фактор. Међутим, различита језичка ситуација је постојала и у западним европским земљама, ту су то ипак најчешће урешили са великом националном и језичком хомогенизацијом, док на Балкану и у неким земљама источне Европе увек је дато превише пажње различитостима и то разликовање је охрабрено и од страних сила.
Ја то пишем јер мислим да је то важно политичко питање: заиста је по мени апсурдно и потпуно несхватљиво да од једне покрајине Црне Горе се прави једна „нација“ и прича се данас о неким језицима типа „црногорски“ и „босански“.
Колико знам једна поборница црногорске независности Весна Килибарда је професорка италијанског језика и такво нешто о италијанским дијалектима не може а да не зна.
Ја не знам како то да се људи „диве“ Западу а потом се поступају потпуно другачије од западника.
Да би се у Италији искористило исто мерило као у Црној Гори, не само да би се полуострво распало у више државица, него да би се вратило на средњи век, када је сваки град био посебна државица.