[Vlad Alekš]

Вукова реформа је извикана у односу на стварање Београдског стила.

На шта конкретно мислиш?

Otprilike mislim na ovo što je naveo komentator Benito. Stvaranjem "beogradskog stila" najveći pisci, pesnici, naučnici, inelektualci iz svih srpskih krajeva su od Vukovog deseteračkog i epskog jezika stvorili moderan srpski književni jezik.
Jovan Skerlić, Vojislav Ilić, Ljubomir Nedić, Milan Rakić, Rastko Petrović i Bogdan Popović iz Beograda, Slobodan Jovanović sticajem okolnosti rođen u Novom Sadu inače rodom iz Šapca, Stanislav Vinaver Jevrejin iz Šapca, Simo Matavulj Srbin iz Šibenika, Jovan Dučić iz Trebinja, Branislav Nušić Cincarin iz Smedereva...
Na primer, Svetislav Vinaver ukazuje u eseju "Jezičke mogućnosti" kako je Vukov jezik vrhunac jednog stanja, ali da je zaostao za novo doba - "Šta se može učiniti sa zrelinom 17. veka u 20. veku?".
Svaki od ovih autora je pisao svojim stilom, razume se, ali ono što im je bilo zajedničko jeste bila ista sintaksa, herojsko-epski ritam je zamenio intelektualizam kao jedno od glavnih obeležja.
Po meni je ova reforma srpskog jezika potcenjena, skrajnuta i marginalizovana u odnosu na Vukovu reformu, koja jeste bila važna, ali je već odavno postala istorija.
Tekstovi "beogradskog stila" su pisani ćirilicom, ekavskim izgovorom, govorom koji je najbliži bio govoru Valjeva, Šapca i okoline.
Dve najlepše knjige pisane ovim stilom su "Vođi francuske revolucije" Slobodana Jovanovića i "Gradovi i himere" pesničkog genija Jovana Dučića. Čini mi se da je ekavica "odnela pobedu" nad ijekavicom upravo onda kada je Dučić, Srbin iz Hercegovine, objavio ovu svoju knjigu na ekavici.