[Бенито]

Читај мало пажљивије.
На Слободана ( 1869) је највише утицао Богдан Поповић(1864), а ако хоћеш и даље Стојан Новаковић и Љубомир Недић,њихови професори из гимназије. Поготово што се тиче Новаковићеве реформе школства која је закачила обојицу, па и Скерлића(1877).
Знам да је тешко то данас схватити, али Скерлићу у његово време нису спочитавали екстремно левичарство, него екстремни национализам. Око критика нема благе везе да ли је неко био леви или десни (не знам одакле ти то),него је он сматрао да је:
1. све што се напише на српском језику, било овде, било у свету, део српске књижевности (ово је иницирао Богдан Поповић, касније је Јован Н. Томић, историчар и директор НБС, то и увео у своју институцију, па ми данас можемо пронаћи читаве бројеве разних часописа, књига итд., што пре њих није био случај)
2. књижевност мора служити својој нацији и њеној култури
Због овог другог правила, којег се строго придржавао, био је неоправдано оштар према неким ауторима и делима, која су настала у његово време, а касније су постали класици наше књижевности(чувен је пример прве Дисове збирке песама из 1908.године).
А што се тиче прожимања утицаја између њих, он се развијао кроз СКГ. Заједно су га основали:Богдан и Павле Поповић, Јован Цвијић, Мика Алас, Слободан Јовановић, Павле Маринковић, Јован Дучић, Јован Жујовић, Јован Скерлић, Светислав Симић(он је прави оснивач и гуру овог часописа), Јован Јовановић Пижон, Милан Ракић, Михаило Гавриловић, Јован Н. Томић итд. Часопис је замишљен као културни, а не страначки, какав је био обичај до тада. Ово је француски утицај. Кроз часопис су се сви они зближили, иако су страначки и идеолошки били различити. Кроз часопис су признали првенство Скерлићу, сматрајући га генерацијским вођом, иако је био најмлађи(Жујовић је, рецимо, био старији 21 годину).
Могло би много више да се пише о њима, али довољно је ово за сада. И немој упоређивати различита времена, поготово титоисте са било ким.