[Бранке]

Тенк renault ft 17




У Југословенској предратној војној терминологији уместо уобицајеног енглеског термина тенк (танк) корисцен је француски термин Борна кола (char de combat).


У Првом Светском рату Српска војска није имала тенкове, сем цетири оклопна аутомобила марке Пезо. Током јула 1919. год у састав француске Угарске војске улази један тенковски батаљон. У његовом саставу су биле две тенковске цете и то 301. у Дески и 303. у Кањизи, те се тако стварају услови да и Југословенски официри упознају ново револуционарно борбено средство. И поред недостатка практицног искуства наси официри нису имали дилеме о будуцности новог орузја те се одмах преузети кораци за набавку првих тенкова. На предлог француског команданта генерала Де Лобита , било је планирано да се у сваку поменуту цету упути по један песадијски вод (1 официр и 30 регрута) зарад обуке на тенковима. У медјувремену обе цете су пребацене у Нови Сад где је поцетком септембра и стигло пробрано људство. Како су јос увек трајале борбе против Бољсевика у Бесерабији у Румунији, француски батаљон добија наредјење за покрет, а људство из два наса вода, будуци да до 20. септембра није ни запоцело обуку, враца се у своје јединице. Овај неуспех није омео југословенску врховну команду у даљим покусајима набавке тенкова. вец у октобру захтева и добија средином новембра, од француског министарства рата правилнике о употреби лаких и теских тенкова. Истовремено се и даље ради на набавци, те се подноси захтев преко пуковника Васе Бозидаревица за уступање 26 тенкова из поменутог батаљона, ције је ново одредисте била Софија (24 тенкова је било послато у Румунију). И овога пута Француско министарство рата одбија југословенски предлог, уз образлозење да немају висак тенкова за продају те да се сацека наставак производње овог модела. И после овога неуспеха не јењава иницијатива, те заступник нацелника стаба врховне команде ген. Петар Песиц обраца се команданту савезницке Истоцне армије ген. Франце д'Епереу, 14.11.1919. год са молбом да испослује продају поменутих 26 тенкова. Врло брзо стизе охрабрујуца вест да Краљевина СХС мозе рацунати на једну цету од 8 тенкова из Софије, стим сто це они дефинитивно бити предати по средјивању прилика у Сирији. По препоруци ген. д'Епереа требало је одмах упутити потребно људство у Бугарску престоницу, зарад обуке, а официри из тог контигента би уједно касније били и цланови комисије за примопредају тенкова. По плану врховне команде тенкови би требали бити стационирани у Скопљу, где би се обуцавало људство из свих армија, а инструктори би били официри из ИИИ армије који су и требали примити обуку у Софији, тј. Цариграду ако се тенкови дислоцирају тамо. У медјувремену набављена су и правила употребе и садејства тенкова Британске војске, сто само сведоци о озбиљности припрема и схватању знацаја новог борбеног средства. Тенкови намењени Српској војсци током јануара. 1920. год бивају пребацени у Макрикеј, близу Цариграда, па ген. д'Епере обавестава врховну команду да тенкови не могу бити уступљени због тренутних потреба француске Истоцне армије, али да је потребно да се упути људство зарад обуке. Група је кренула 26. фебруара 1920. год преко Софије у Цариград, где је изврсена обука у 303. цети борних кола 17.колонијалне дивизије, а обуцено људство се вратило у земљу 1. јула 1920.год. По мисљењу врховне команде, планирана је набавка јос осам примерака у Француској (која је планирала ново покретање производње овог модела) те би се по добијању цете стациониране у Цариграду располагало са 16 тенкова од којих би се формирала 4 вода. Југословенски војни врх се одлуцио за лаке моделе (цхарс д'ассаут легес) јер су се тези модели француских тенкова показали лосе. Ипак остављена је могуцност да се ипак набави једна цета тезих тенкова у слуцају да су знатније усврсени. Овако мала колицина планирана је пре свега због високе цене тенкова и планирани су само за обуку. Француска је прихватила да се сав испоруцен материјал плати у натури, те је изгледало да је набавка 16 тенкова (8 нових плус 8 половних) савим извесна и заврсена ствар. Нове цињенице су се ипрециле позитивном ресењу набавке. Југословенски техницки делегат у Паризу пук. Бозидаревиц је 19.марта 1920. год известио артиљеријско - техницко одељење Министарства војног да у француском министарству ниста незнају о уступању тенкова из Цариграда, а сто се тице нових њихова набавка је једино могуца ако порудзбина достигне потразњу од 500 комада, када би се покренула производња. У вези с тим делегату у Цариграду је налозено да договори макар набавку 2 примерка. Развој догадјаја у Сирији и проблем кредитирања омео је и ове покусаје. Упркос свим неуспесима и даље се ради на овој теми, те се командама армијских области достављају упуства о борби против тенкова и блиндираних аутомобила, израду и русења препрека, а одрзано је и висе популарних предавања по гарнизонима са циљем информисања официра о тенковској техници. Поред овога ради се и на сколавању струцног кадра за будуце оклоне једенице па се током 1922 у периоду од 1. марта до 20. августа мајор Јеврем Топаловиц одрадјује курс у 501.пуку борних кола у Туру. Било је планирано да овај официр постане командант будуце тенковске јединице. У медјувремену тенкове су набавиле многе Европске дрзаве, медју којима и близе окрузење: Румунија, Грцка, Италија, сто је посебно забрињавало југословенски војни врх. У периоду 1927-1930 поново је у неколико група у Француску упуцен један мањи број официра и подофицира зарад обуке на новим средствима. Први потпуно обуцени тенкисти су били песадијски поруцници Данило С. Зобеница и Благоје Д. Небреклијевиц, који су имали најдетаљнију обуку. Први део обуке је трајао од 1.децембра 1928. до 31.јула 1929 год., да би се обука наставила у 508. пуку борнух кола у Линевилу (1.август - 1.октобар 1929.) да се затим обука наставила у Версају до 31.јула 1930. год.
.....Ипак за набавку је мозда најпресуднија била финансијска ситуација, која је у том периоду била једнако лоса. Крајем 1923. год Краљевини СХС је одобрен ратни зајам од 300.000.000 франака, али листа приоритета је предвидјала много ста, те је планирано да се тек после набавке 100.000 комплета војницких униформи, на ред додју и тенкови. Испоруке уговорене на основу овог зајма развлацене су све до краја 1929. год када је конацно отворена могуцност за куповину тенкова. Конацно априла 1929(1930?). год. испоруцује се 10 тенкова Рено, а додатних 11, преко Дубровника у јулу исте године. Радило се о 21 тенку Ренаулт ФТ, усаврсене верзије познатих и као Ренаулт - Кегрессе М28(наса ознака М-26). Имали су гумиране гусенице и представљали су унапредјенију, покретљивију верзију од ратне ФТ17. Тенкови су најпре стационирани у Крагујевцу, због лаксег одрзавања, где је поцетком априла формирана тенковска цета. Командант цете је био капетан И класе Фридрих Ренер, а цети се убрзо, након заврсетка сколовања у Версају придрузују сеи официри Зобеница и Небреклијевиц. Приликом војнег дефилеа 6. септембра поводом додела ратних застава пуковима и у цаст седмог родјендана престолонаследника Петра, 1930. год на Бањици, уцествовало је и 10 тенкова, па су градјани имали прилику да се упозанају са "најсавременијем" борбеним средством тада. У колони су пет тенкова били модел наорузан топом и пет са митраљезима. Тенкови су крајем маја и поцетком јуна 1931. год пребацени у Калиновик у састав Песадијске и Артиљеријске официрске сколе., где су корисцени у процесу обуке.
.....Убрзо после поцетног одусевљења, војни кругови су постали свесни техницке несаврсености тадасњих тенкова, те веома великих троскова употребе. Југословенска индустрија није била у стању задовољити потребе за резервним деловима. Тенковске гусенице су вец биле пуно истросене, а резервне нису постојале, те је само 10 тенкова било исправно.. Током те 1931. и Албанија набавља 6 лаких тенкова за своје потребе. Тенковски парк је симболицно увецан 1932. год. када је из Пољске на основу војног споразума испоруцено 6-7 Рено ФТ17. У духу цињенице да су тадасњи тенкови костали од 150.000 до 2.000.000 франака. те да је ратни ветеран Рено ФТ увелико застарео нису предузимане нове набавке, све до 1935. год када је у оквиру бесплатне Француске војне помоци добијено 20 половних Рено ФТ(наса ознака М-17), од који је један део испоруцен 1936. год. Септембра 1936.год у Београду формира се батаљон борних кола од три оклопне и једне помоцне цете. Фактицки активна је била само једна цета, у којој је изводјена обука. Команданти цета су били сколовани тенкисти Д. Зобеница, Б. Небреклијевиц и Љ. Терзиц (на сколавању у периоду фебруар-септембар 1936.год.). Новоформирани батаљон је узео уцесца на паради септембра 1936.год. Марта 1937.год. батаљон је имао по једну цету за обуку у Загребу и Сарајеву и једну цету у Београду. На располагању је било укупно 47 тенкова ФТ17 и Кегресе, приблизни однос је био 1/3 са митраљезом, 1/3 са топом и 1/3 модела М28. Модели са митраљезом, цесто су називани "зенски", а примерци са топом "муски"

Стицајем разних околоности Југославија је своје оклопне јединице поцела стварати пред сами Други Светски рат, са непромењеним ставом да је тенк само орудје за працење песадије, те му је тиме унапред и одредјена улога. Тенкови су били под непосредном командом Врховне команде, а за време мира под Министарством војске. Године 1936 донета је Уредба о мирнодопској и ратној формацији војске. На основу овог документа батаљон је био сацињен од три тенковске цете и једне парковске цете. Било је предвидјено формирање и цете допунске команде, саства три вода тенкова, парковског вода и опстег дела. Уредба је такодје предвидјала у наредном периоду формирање два батаљона средњих тенкова са укупно 66 возила, један лаки батаљон, са 36 тенкова и ескадрон од 8 лаких коњицких тенкова. Вец крајем 1938, усвајајусе нови план набавке наорузања, који предвидја набавку 252 средња тенка за седам батаљона, за сваку армију по један и 36 теских тенкова, који би цинили батаљон подцињен Врховној команди. Ипак до поцетка рата од нове тенковске технике набављен је само један батаљон средњих тенкова Рено Р-35, скупа 54 возила.
.....У медјувремену тенковски батаљон је до поцетка рата имао јос две веце организацијско - формацијске промене. Најпре је фебруара 1938. год. донета одлука да свака тенковска цета (цета борних кола) будесацињена од три вода тенкова ФТ17 и једног вода М28, те су на тај нацин сви располозиви тенкови прикупљени у једном батаљону. Априла 1940. год. након пристизања Реноа 35 и формирања Другог батаљона борних кола, дотадасњи батаљон постаје Први, али усваја се и нова формација (од 30.12.1940), која је иста за оба батаљона.

.....Током 1940/41. год. било је одредјених планова за формирање оклопног пука, у који би усла оба батаљона, са несто другацијом формацијом. Планирано је обједињавање коморе оба батаљона у једну целину, као и појацање помоцне цете, која би имала веци број тенкова предвидјених за попуну губитака. До поцетка априлског рата мало је тога и практицно уцињено.
Како је поред тенкова од Француске војске преузета и комплетна доктрина и нацин корисцења, највероватније и систем ознацавања је био као код Француза: Сваки вод и цета су имали своје знакове, тако да је први вод био ознацаван са кец пик, други са кец херц, треци кец каро и цетврти кец треф. Прва цета је имала знак у облику круга (Бела плоца прецника 350мм, на коју је наносен знак вода). Друга цета је имала знак у облику квадрата (Такодје бела плоца са страницама од 300мм), док је треца цета као ознаку носила троугао (Бели троугао са основицом од 450мм и висином од 400мм). Сви наси Ренои су испоруцени у тамно зеленој боји са серијским бројем од 66000 до 73000.




Рено ФТ у Априлском рату

Сестог априла 1941. Немацка је са својим савезницима запоцела опсти напад на Краљевину Југославију. Тадасња војска је од оклопних јединица имала 2 тенковска батаљона, ескадрон танкета и један вод оклопних аутомобила мале борбене вредности. Тенкови су били по цетама растркани по целој територији тако да су 3 цете попуњене са ФТ-17 биле додељене 2. 3. и 4. Армији. Ове цете су биле лоциране у Сарајеву, Скопљу и Загребу. Други тенковски батаљон (Р35тенкови) налазио се у Београду, у резерви Врховне команде, али је његова 3 цета јос у јесен 1940. прекомандована у Скопље у састав 3. Армије. Ескадрон танкета (брзих борних кола Скода) је остао у Земуну са задатком противдесантне одбране тамосњег аеродрома или за затварање праваца из Срема према Београду. Борбена готовост је била на јако ниском нивоу. Све јединице, поцетак рата је затекао у гарнизонима. Возила нису била попуњена горивом и муницијом, тако да например. ескадрон танкета није добио панцирну муницију, а једино је се ова јединица могла ефикасно супроставити немацким тенковима. Издаја, опсте расуло и дезоријентисаност која је захватила комплетну војску утицало је и на ове јединице.

.....У тренутку избијања рата Првим тенковским батаљоном командовао је мајор Станимир Мисиц. Према мобилизицијском плану команда и помоцна цета (без тенкова) из Београда се упуцује у рејон Велике плане, где се требала прикупити главнина батаљона без прве цете. Команда и помоцна цета у исцекивању у В. Плани остају до 9. априла и како се до тада није појавила ни једна цета, крецу са повлацењем у правцу Босне, али вец у Узицу бивају заробљени од немацких јединица.
.....Прва цета тенкова ФТ17 је ноцу 6/7 априла натоварена на зелезницке вагоне у Скопљу. По плану 3. Армије ова цета је требала уци у састав Сумадијске дивизије у Струмицком пољу. Ујутро 7. априла (у то време главнина Сумадијске див. је вец била разбијена) цета се искрцала на зелезницкој станици Струмица, код Удова. Изврсен је марс према селу Пирово и око 10 цасова пресла је у одбрану у рејону Стрелисте, северно од пута Валандово - Удово. Преостале снаге Сумадијске дивизије су махом биле одбацене по околним брдима те је једина препрека немацком надирању према Дјевдјелији била ова тенковска цета, која је вец остала без једног тенка, који је остао у квару током марса. Око 13 цасова Немацке извидјацке јединице СС дивизије Адолф Хитлер приметиле су полозаје тенкова, али командир цете је забранио отварање ватре. Следио је изненадни напад ЈУ-87, Стука, док су се привлацили непријатељски тенкови и песадија. Комадир цете је побегао, а вецина цете је унистена у ваздусном нападу. Део цете је ипак прузио отпор, али услед застарелих топова и неодговарајуце муниције, без вецег ефекта. Простала цетири тенка ове цете су заједно са остацима разбијених дивизија, одступила на територију Грцке, код села Кременице 8.априла. Код Лерина у Грцкој, највероватније, унистена су сва цетири тенка јер висе нису били борбено употребљиви.

.....Друга тенковска цета у Загребу није ни изасла из касарне, где је и сацекала Немце. Треца цета из Сарајева возом је упуцена према Арандјеловцу у састав Унске дивизије. Након доласка 9. априла распоредјена је у околини Орасца. Три дана касније добија задатак да ноцу марсира правцем Арандјеловац - Лазаревац, да би заститила одступање неког пука. Рано ујутро цета је подно Рудника остала без горива, а да се пук није ни појавио. Командир цете је од команде дивизије захтевао попуну бензином на ста је одговорено да су цистерне запленили Немци у Брдјанској клисури, измедју Г. Милановца и Цацка. Са тенковских топова скинути су затвараци и демонтирани митраљези, те се људство камионима упутило према Сарајеву. Могуце је да је део ове цете ипак наставио према Тополи. У Брдјанској клисури су наисли на велике колицине разливеног бензина, који је текао из зелезницких цистерни. Поред насипа пруге направило се мало језеро од бензина, по коме су плутали разни предмети и бурад. Остало је питање да ли ово била саботаза или нузна акција. Људство је продузило до Позеге, где је са лицним наорузањем распустено куцама, а да није ни ступило у контакт са непријатељем.

.....Тако је заврсен неславни ратни пут Првог батаљона борних кола. Део заробљених Реноа уступљен је Устаској војсци, а мањи број могуце да је корисцен у противпартизанске сврхе.

Карактеристике тенка Рено ФТ17 / М-28 Кегрессе

Рено ФТ17 настао је као резултат рада француског пуковника Жана Естјена и представљао је преокрет у дизајну тенкова, јер је уз висеструко мању масу пружао исту оклопну заштиту као код тешких тенкова захваљујући мањој оклопљеној запремини (Марк ВИИИ је имао 37 тона и 16мм чеоног оклопа, а ФТ 7 тона и 22мм чеоног оклопа). Рено ФТ 17 је једини тенк првог светског рата који је учествовао и Другом светском рату (У Италији коришћен све до 1943 године) Производња Реноа ФТ 17 у Француској започела је 1917. год, а озбиљнија употреба тек 1918. год. Међутим овај модел убрзо постаје најефикаснији и у највећем броју произведен тенк Првог Светског рата. Производња се зауставила на 3800 тенкова. Поред Француске коришћен је и у САД, Канади, Русији, Пољској, Италији, Јапану, шпанском грађанском рату, Грчкој, Финској, Краљевини Југославији ...Велик број запленили су Немци у Другом Светском рату и користили их махом у одбрани аеродрома, против-партизанским акцијама, за разне надоградње и сл. Постојале су две основне варијанте: Митраљеска ("женска") и топовска верзија ("мушка"). У првом случају основно оружје је био митраљез Хочкинс 8мм, односно топ СА 18 од 37мм. Ови тенкови су константно усавршавани тако да су биле развијене многобројне варијанте. Године 1926.појавила се верзија Рено М28. Највеће разлика у односу на старије моделе је у ходном делу, који се састојао од цетири пара малих точкова и један ваљак за ношење гусенице. Гусенице су биле обложене гумом и ојачане челичним елементима. Двадесетак ових тенкова је уведено у наоружање војске Краљевине Југославије под званичним називом Рено Кегрес М 26. Брзина ових тенкова захваљујући доста бољем ходном делу била је скоро двоструко више у односу на старије моделе. У добрим условима ови тенкови су дневно могли прелазити 40-50км,а пун резервоар је обезбеђивао аутономију од 8 часова. Због своје релативно мале тежине Рено тенкови су могли бити транспортовани и камионима. Највеци недостатак ових тенкова је била двочлана посада, сачињена од возаца-механичара и командира који је био и нишанџија и послужилац на оруђу, те је морао осматрати и уочавати циљеве и одржавати везу са осталим тенковима. Због оваквих услова топ и митраљез су имали успешно дејство само до 400м. Иако најбољи тенк у Првом Светском рату Рено ФТ 17 / М28 су у Другом Светском рату имали су занемарљиву борбену вредност.


Рено ФТ 17 са топом од 37мм


усавршена варијанта Рено-кегрес