[Владимир Петровић]

Obuka ljudstva tenkovskih jedinica vojske Kraljevine Jugoslavije



.....Prvi jugoslovenski oficiri tenkisti obučeni su zahvaljujući francuskoj armiji, i to u nekoliko navrata: u toku 1920, zatim 1927/28, 1929/30.(81) i 1936. godine.(82) Kroz obuku u francuskoj vojsci prošlo je ukupno devet oficira i dva podoficira, od kojih će sedmorica nastaviti karijeru u oklopnim jedinicama vojske Kraljevine Ju- goslavije. Sa nabavkom „Škodinih" tanketa za motorizaciju Konjice u toku 1937. je na tromesečni kurs za tenkiste u Moravicu u Čehoslovačkoj poslat i manji broj konjičkih i pešadijskih oficira.(83)
.....Za otpočinjanje organizovane obuke u zemlji, pored formiranja većih tenkovskih jedinica, najpre je bilo potrebno izraditi odgovarajuća pravila. Rad na Uputu za upotrebu oklopnih jedinica i odbranu od oklopnih kola, koji je predstavljao osnovu za izvođenje obuke u vezi sa taktičkom upotrebom tenkova i odbranom od njih, otpočeo je u leto 1936. kada je formiran Prvi bataljon bornih kola, a u planu je, kako smo videli, bilo i proširenje tenkovskih jedinica. Ovaj Uput je štampan u štamparskoj radionici Ministarstva vojske i mornarice tek 1938. godine.(84) Ovo uputstvo zasnivalo se na francuskim doktrinarnim stavovima prema kojima su tenkovi imali ulogu pomoćnog oruđa pešadije i nisu se mogli upotrebljavati za samostalna borbena dejstva.
....U toku rada na Uputu vršene su i neke združene vežbe dela tenkovskih jedinica sa ostalim rodovima vojske. Kada su u 1937. godini vršena odredska bojeva gađanja, tenkovi su korišćeni samo kod Šumadijske divizijske oblasti, ali je iskustvo sa zastarelim „Renoovim"modelima bilo razočaravajuće. Naime, oni već na nagibu od 25° nisu mogli da prate pešadiju. Kretali su se vrlo sporo uz dosta kvarova, tako da je pešadija sama izvršila juriš. Zaključak Inspekcije pešadije, s tim u vezi, bio je da su tenkovi marke Reno zastareli i nisu sposobni da prate pešadiju na brdovitom zemljištu, da na pešadiju ostavljaju vrlo rđav utisak, pa ih zbog toga treba što pre zameniti kakvim novim modelom.(85)
.....Nakon usvajanja Uputa obuka tenkovskih jedinica izvođena je u skladu sa njegovim postavkama. Već je Planom izlaska jedinica bornih kola na vežbališta u 1939. godini bilo predviđeno da sve tri čete bataljona, kao i eskadron brzih bornih kola rade u sastavu bataljona i od 13. do 23. septembra izvedu zajedničku dopunsku bataljonsku obuku koja je uključivala borbene vežbe, Egzercirna pravila bornih kola, Ratnu službu i izvršenje preostalih gađanja, nakon čega je trebalo da sve tenkovske jedinice od 26. septembra do 1. oktobra uzmu učešća u Kolubarskom manevru zajedno sa trupama I armijske oblasti. Istim planom bilo je predviđeno da 1. četa Bataljona bornih kola sa desetinom za vezu izvede vežbe sa trupama Zaječarskog (šest dana), Niškog (osam dana) i Skopskog garnizona (osam dana), 2. četa sa trupama Dravske divizijske oblasti (sedam dana) i Osječke divizijske oblasti (četiri dana), te sa trupama Varaždinskog (osam dana) i Zagrebačkog garnizona (10 dana), dok je 3. četa bila najviše angažovana. Trebalo je da ona, pored izvođenja obuke sopstvenih vojnika i starešina i propisanih gađanja, izvede i vežbe sa slušaocima Komande škola za pešadijske i artiljerijske oficire u Kalinoviku i sve to u trajanju od 69 dana.(86) Prema ovom planu, Bataljon bornih kola je prvi put trebalo da izvede obuku kao celina. Kako se može videti iz izloženog, u svim ovim vežbama o mogućem sadejstvu tenkova sa vazduhoplovstvom nije bilo ni pomena. Da nesreća bude veća, ovo naređenje obustavljeno je samo 20 dana nakon što je izdato, tako da planirana obuka nije ni realizovana.(87)
.....0 stanju obučenosti ljudstva i ispravnosti borbenih sredstava u tenkovskim jedinicama najbolje svedoči izveštaj zastupnika komandanta Bataljona bornih kola, kapetana I klase Stanimira Mišića o izvršenju letnje nastave u toku 1939. godine. Prema tom izveštaju, u drugoj četi stacioniranoj u Zagrebu, čiji je komandir bio kapetan I klase Blagoje Nebreklijević, nalazila su se i dva neobučena komandira voda, dok je stanje i ispravnost tenkova i ostalih vozila, kao i oružja i oružanog pribora bilo dobro. Te 1939. godine ova četa nije izlazila na poligon radi izvršenja gađanja, jer u okolini Zagrebačkog garnizona nije bilo pogodnog strelišta. U toku godine, na položaju komandira čete, Nebreklijevića je zamenio kapetan II klase Milorad M. Obradović.
.....U Trećoj četi u Sarajevu, čiji je komandir bio kapetan II klase Ljubiša T. Terzić, prema izveštaju, iskusan komandir, dobar taktičar i vrlo dobar organizator nastave, bila su izvršena sva predviđena gađanja topom i mitraljezom. Četa je preko leta boravila u Trnovu, gde je imala pogodne uslove za izvođenje nastave, jer je nedaleko od kasarne bilo pogodno zemljište za izvođenje predviđenih gađanja. Sva predviđena gađanja izvršila je i Prva četa smeštena u Beogradu čiji je komandir bio kapetan II klase Petar Đ. Petrović.
.....Pored regruta, obuka u letnjem nastavnom periodu 1939. godine izvedena je i sa rezervistima. Tako je od 10. do 25. avgusta na petnaestodnevnoj vojnoj vežbi bilo 26 kaplara i redova koji su tom prilikom osposobljeni za komandire i vozače tenkova, šofere, motocikliste i mehaničare.(88)
.....U novembru 1939. se na opravci u Vojnotehničkom zavodu u Kragujevcu nalazilo šest tenkova Renault Kegresse M28, i to jedan iz prve, dva iz druge i tri iz treće čete. Jedan tenk iz prve čete bio je na opravci u četnoj radionici, dok je jedan tenk iz sastava druge čete bio na opravci u automobilskom puku IV armijske oblasti.(89) Kao što se može videti iz iznetog, najviše defekata imali su tenkovi Renault Kegresse M28 sa gumiranim gusenicama.
.....Prema mišljenju zastupnika komandanta bataljona, kapetana I klase Stanimira Mišića, glavni uzroci koji su ometali pravilno izvođenje nastave kod tenkovskih jedinica bili su u tome što su čete iz sastava bataljona bile locirane u tri garnizona, što je otežavalo komandovanje, kontrolu i uticaj komandanta bataljona na njihov rad. Problem su predstavljale i smeštajne prilike kod svih četa, kao i nedostatak poligona za izvođenje nastave kod čete stacionirane u Zagrebu. Automobili na upotrebi bili su stari i dotrajali, dok je jedan broj vozila nedostajao do punog formacijskog sastava. Tenkovi Reno F. T. 17 već su bili istrošeni i zastareli.(90)
.....Do formiranja Drugog bataljona bornih kola, u maju 1940. godine, jugoslovenska vojska raspolagala je sa svega 19 oficira specijalizovanih za službu u jedinicama bornih kola.(91)
.....Sa prispećem novih tenkova Renault R35 i formiranjem Drugog bataljona bornih kola ljudstvo je najpre trebalo da se upozna sa novonabavljenim borbenim sredstvima. Tako je s ciljem upoznavanja sa tehničkim karakteristikama novoprimljenih tenkova, kao i razrade motora, izvršeno, prema Naređenju ministra vojske i mornarice Pov. Đ. Br. 8543 od 21. juna 1940, probno putovanje sa tenkovima, terenskim automobilima i autoradionicama u dve etape. Prva etapa probnog putovanja izvršena je od 24. do 30. juna 1940, pri čemu je pređen put od 452 kilometra. Na putovanje se pošlo sa 24 tenka, dva terenska automobila, dve autoradionice i jednim putničkim automobilom. Druga etapa izvršena je u vremenu od 8. do 15. jula 1940, pri čemu je pređen put od 449 kilometara. U tom putovanju učestvovalo je 26 tenkova, tri terenska automobila, jedna autoradionica i jedan putnički automobil. Prema izveštaju, posade tenka, a naročito vozači, iskoristile su ovu proveru da se dobro upoznaju sa tenkovima, tako da su rukovale njima veoma dobro.(92)
.....Sa izbijanjem Drugog svetskog rata i sve većom ulogom oklopnih jedinica u borbenim dejstvima počeli su se naglo menjati i doktrinarni stavovi jugoslovenske vojske o taktičkoj upotrebi tenkova i odbrani od njih. Tako je Instrukcija o orzanizaciji oklopnih i mehanizovanih jedinica i načinu izvođenja savremene odbrane(93) doneta sredinom juna 1940. godine, a novi postulati prilagođeni iskustvima iz operacija u Poljskoj i na Zapadnom frontu počeli su da se primenjuju u obuci trupa tek od letnjeg nastavnog perioda te godine.
.....U skladu sa navedenom instrukcijom, da bi se jugoslovenska pešadija (konjica) i artiljerija praktično navikle na borbu protiv oklopnih jedinica, u garnizonima gde su postojali tenkovi, trebalo je da sa njima što češće sarađuju. Vrhovna inspekcija vojne sile nastojala je da uputi tenkovske jedinice i u garnizone gde one nisu postojale, radi saradnje sa pešadijom i artiljerijom.(94) Posebnu pažnju trebalo je posvetiti obuci protivoklopnih jedinica i sadejstvu tenkova sa ostalim rodovima vojske.
Da bi se nastava izvela u potpunosti, bilo je neophodno da protivoklopne jedinice izvode povremeno obuku uz sadejstvo tenkova. S tim u vezi Inspekcija artiljerije predložila je vrhovnom inspektoru vojne sile 19. juna 1940. da se u garnizone aktiviranih protivoklopnih jedinica uputi po jedan vod tenkova radi izvođenja zajedničkih vežbi u trajanju 3-4 dana, dok je kod ostalih protivoklopnih jedinica kod kojih se vršila obuka sa regrutima, tenkove trebalo uputiti kasnije, u vremenu baterijske obuke.(95)
.....Inspekcija pešadije kojoj je akt bio upućen na mišljenje, smatrala je da bi upućivanje tenkovskih vodova u garnizone protivoklopnih jedinica naoružanih
topovima M38 kalibra 47 mm bilo korisno, ali da bi se time ometala nastava kod tenkovskih jedinica. Naime, kadrovsko ljudstvo podeljeno između 1. i 2. bataljona bornih kola bilo je nedovoljno za formiranje po jednog voda tenkova iz svake jedinice. Obuka sa neobučenim starešinama i regrutima bila je u jeku, tako da bi odvajanje i najmanjeg dela ljudstva iz jedinice bilo štetno po nastavu kod tenkovskih jedinica. Prema istom aktu, težnja te nastavne godine (1940) bila je da se što veći broj ljudstva obuči i osposobi u jedinicama bornih kola, pošto je postojala mogućnost proširenja kod njih. Postavljalo se i pitanje da li je stepen pripravnosti dopuštao upućivanje delova tenkovskih jedinica po raznim garnizonima rasturenim po celoj zemlji, tako da je mišljenje Inspekcije pešadije bilo da se vodovi tenkova ne mogu upućivati na ispomoć za obuku protivoklopnih baterija pre završetka prve polovine četne obuke, to jest pre 1. septembra 1940. godine.(96) Inspektoru artiljerije predloženo je istim aktom da obnovi svoj zahtev 1. septembra 1940, to jest nakon završetka prve polovine četne obuke u bataljonima bornih kola.(97)
.....U skladu sa iznetim je i postupljeno, tako da su naređenjem ministra vojnog i mornarice od 30. septembra 1940. godine, s ciljem zajedničkog rada sa ostalim rodovima vojske, upućene tri čete 2. bataljona bornih kola u Sremske Karlovce, Skoplje i Niš. Prva četa trebalo je da se javi 30. septembra rukovaocu vežbe u Sremskim Karlovcima i tamo ostane do 3. oktobra, to jest četiri dana. Druga četa imala je zadatak da se javi rukovaocu vežbe u Skoplju 29. septembra i tamo ostane do 4. oktobra, dakle šest dana, a treća četa da se javi rukovaocu vežbe u Nišu 29. septembra i tamo bude do 4. oktobra, takođe šest dana. Komandanti I, III i V armijske oblasti trebalo je da regulišu rad sa tenkovima i blagovremeno izrade plan i program vežbe, s obzirom na raspoloživo vreme. Zadatke je trebalo blagovremeno predati komandirima tenkovskih četa kako bi mogli pripremiti sve što je bilo potrebno i izvršiti izviđanje zemljišta na kojem se izvodila vežba. Za vreme boravka pojedinih tenkovskih četa u određenim mestima trebalo je, u skladu sa mogućnostima, predvideti uvodno predavanje o tehničkim karakteristikama tenkova, prikazati njihovu razornu moć i sposobnost savladavanja pojedinih prepreka, kako bi se dobila jasna predstava o sposobnostima tenkova. Takođe, bilo je predviđeno da se, u skladu sa mogućnostima, izvede jedna do dve vežbe u kojima će se nižim starešinama i vojnicima prikazati način sadejstva tenkova sa pešadijom i ostalim rodovima oružja.(98)
.....Posle septembra 1940. godine, združene vežbe održavane su češće. Tako je 19. oktobra u okolini Beograda održana II združena vežba trupa Beogradskog i Zemunskog garnizona uz učešće i pojedinih jedinica sa strane. U vežbi je učestvovao čitav Drugi bataljon bornih kola, opremljen novim tenkovima. Posebno se težilo da se što ubedljivije pokaže da se i napad tenkova može zaustaviti i odbiti, ako se pravac i priprema za napad na vreme otkriju i blagovremeno preduzmu odgovarajuće mere za odbranu od njih.(99)
.....Vežba se izvodila 19. oktobra, počev od 8.00 sati, na položaju Taslica na južnoj padini Avale. Ovoj vežbi prethodile su dve vežbe 17. i 18. oktobra, u kojima su učestvovale trupe istog sastava.(100) Iz svega navedenog može se zaključiti da je ozbiljnija obuka u sadejstvu svih rodova vojske sa tenkovima počela tek u jesenjem pe- riodu 1940. godine. Vremenski uslovi svakako su imali uticaja na trajanje i kvalitet izvedene obuke.
.....Sa starešinama koje su iz pešadije raspoređene na obuku u oba bataljona, broj oficira obučenih za službu u tenkovskim jedinicama se, ne računajući Eskadron brzih bornih kola, do ulaska zemlje u Aprilski rat povećao na 43.(101) U toku 1940. godine samo u Drugom bataljonu bornih kola, iako je užurbano obavljana, završena je obuka prve partije ljudstva regrutovane uglavnom iz redova zanatlija, a zatim je krajem godine primljena i druga partija regruta (600-800 ljudi) koja je odmah počela sa obukom, budući da je trebalo pripremiti kadar za nove tenkove za koje se očekivalo da će biti nabavljeni. Regruti su bili smešteni u barake na Banjici, koje su posebno za njih podignute iste godine.(102)
.....Iz svega iznetog da se zaključiti da jugoslovenska vojska pred rat nije raspolagala ni dovoljnim brojem obučenih starešina za tenkovske jedinice kojima je raspolagala, ni dovoljnim brojem ljudstva i starešina za očekivano značajnije proširenje formacije tenkovskih jedinica. Jugoslovenske trupe takođe nisu bile naviknute na zajedničko dejstvo sa tenkovima, budući da se veća pažnja masovnijem izvođenju združenih garnizonih vežbi uz učešće tenkova počela posvećivati tek od septembra 1940. godine, dakle, sedam meseci pre otpočinjanja ratnih dejstava u Jugoslaviji.