[Вук92]

На данашњи дан; У ноћи 21./22. октобра 1944. након 10 дана потпуне блокаде на уском простору мањем од километра у пречнику, извршен је пробој из Грахова у правцу масива Бијеле Горе, кроз партизански обруч VI. црногорске, X. црногорске бригаде и III. италијанске партизанске бригаде из састава дивизије ''Гарибалди''. Те ноћи платило је животима 267 бораца Вучедолске бригаде ЈВуО, па и цивили који су се нашли у тзв. ''блоку''. Било је доста рањених који нису били у стању да крену у пробој, па су остали, а они најтежи рањеници лежали су у граховској болници непомични, а са њима је остао и в.д. љекара бригаде Јефто Перишић са четири болничарке. По упаду комуниста у Грахово, измасакрирани су. Дирљив је и примјер благајника Вучедолске бригаде, Блажа Вучетића, који је тешко рањен и непомичан лежао, а са њим су биле његове сестре, плачући над рањеним братом. Када су га нашли комунисти, са упереним пушкама, наредили су сестрама да се одмакну, а потом пошто су оне то одбиле рафалима из аутоматских пушака све су их побили. Убијена је и једна дјевојчица од 14 година.
Наредник - водник Милован Миловић, један од најхрабријих четника и заклети антикомуниста, видјевши да га комунисти са свих страна опкољавају не дозволивши им задовољство да га муче, убио је своју кћерку од 11 година, потом пуцао себи у главу.
Једном приликом, далеко послије рата, у хотелу ''Грахово'' у истоименој варошици, гдје се горе поменута борба водила, политички комесар Х. црногорске партизанске бригаде, Стево Ковачевић запио се са својим пријатељима. Након завршене прославе, Ковачевић је повезао свог друга кући недалеко од хотела гдје је живио. Дошавши у кућу наставили су пити, па га је друг му Булајић питао: ''Бога ти Стеване је ли ти жао оне онолике људе, што их невине побисте у Грахово?''. Комунистички командант одговорио му је хладнокрвно, пред укућанима: ''Не! Но ми је жао што сад уза се немам пиштољ да и тебе убијем!''.