[Бранке]

Тенк renault R35




Вец средином тридесетих година надлезне слузбе војске Краљевине Југославије биле су свесне могуцности застарелих Рено тенкова. Рено ФТ 17 је одговарао потребама Првог Светског рата и са својим оклопом од 22мм без проблема је могао парирати једином тадасњем противоклопном орузју - противтенковским пускама. Медјутим током тридесетих година вецина армија своје песадијске јединице опрема лаким ПТ (Противтенковски) топовима калибра 37мм.Ови топови су могли пробити оклоп дебљине 30-35мм , под углом од 60 степени, на даљинама од 500м. Познато да је модел ФТ могао ефикасно дејствовати само до 400м даљине и притом имао оклоп од 22мм (Купола). Тих година (1934. год) у Француској се увелико радило на будуцем моделу тенка који би требао заменити Рено ФТ 17, тада јос увек најбројнији тенк Француске војске.На конкурсу три велике фирме (Рено, Хоцкинс и ФЦМ) изабран је ренов прототип, који је убрзо, пре краја испитивања, због погорсане медјународне ситуације, наруцен у великом броју. Први примерци су испоруцени вец средином 1935 год. У наредном периоду укупно је произведено 1.600 примерака Реноа Р-35 од цега се 945 налазило у наорузању Француске армије маја 1940 год. Око 240 Реноа је испоруцено другим земљама (100 Турској, 54 Југославији, 53 Пољској и 40 Румунији). Будуци и да се у Француској нови модел Р-35 уводио као замена за ФТ 17 не цуди одлука тадасњих војних власти Југославије да набаве Рено Р-35. Наиме после висе покусаја (У то време и пријатељске земље, због опсте ситуације, су нам нерадо продавале орузје) једној војној делегацији поцетком 1940 год. успева да наруци 54 тенка Рено, који су испоруцени априла исте године. Сви тенкови су распоредјени у Други батаљон борних кола, (Тадасњи назив за тенкове код нас) у Београду. Батаљон су сацињавале три тенковске и једна помоцна цета. Свака цета је имала по три вода и тенк командира цете. Помоцна цета поред покретне радионице, цистерни, камиона за превоз муниције је имала и резервних 11 тенкова, намењених попуни губитака у цетама. Командири цета су поред својих тенкова имали и теренске аутомобиле за извидјање. Батаљон тада добија и своју ознаку на тенковима: Нацртану пламтецу бомбу са уписаним бројем један. Крајем децембра 1940.год., усвојена је и формација батаљона борних кола, која је била иста за оба тенковска батаљона краљевске војске.


Р 35 после пријема у Други батаљон борних кола

Тенкови су интезивно корисцени у обуци и при великим јесењим маневрима 1940 год. Током 1940. год, обуцена је прва партија војника, да би се одмах затми примила и друга партија од 600-800 војника. У циљу сто боље обуке за садејство са тенковима у јесен исте године по једна цета батаљона се упуцује у Сремске Карловце, Скопље и Нис тј. у сатав И, ИИИ и В армијске области. Тенкисти Другог батаљона су имали истакнуту улогу током великог протеста 27. марта 1941. год. Као знак признања, командант Другог батаљона Данило Зобеница постаје Краљев адјутант, а нови командант постаје капетан И класе Љубиса Терзиц, који је овом јединицом командовао и у рату.
.....Јос 1938 год. усвојен је "Упут за употребу оклопних јединица и одбрану од борних кола", у коме је висе пазње придато одбрани од тенкова (Око 100 страна), него њиховој употреби (12 страна). У документу (Који је као узор имао Француску тенковску тактику) предвидја се да тенк буде пратеце орузје песадије намењено њеној подрсци. Није се ни помисљало на самосталне операције тенковских јединица, сто је ипак био слуцај и у другим земљама сем у Немацкој, наравно. Тенкови су могли добити један од следецих задатака: У слузби извидјања и обезбедјења, за отварање пута извидјацким јединицама или као појацање песадијским јединицама. Ако су додељени песадији могли су бити корисцени: Као пратеца орудја песадије и коњице, за пробој у противников распоред, за гоњење разбијеног непријатеља, да уцествују у противнападима и у улози противоклопних средстава. Упут је предвидјао да песадијски батаљон ако буде на главном правцу напада буде ојацан цетом тенкова, а ако буде на помоцном онда једним водом. Тенкови су пред напад требали бити разврстани у два есалона, при цему је други имао маневарску улогу. Такодје предвидјан је и треци есалон за експлотацију могуцег успеха. Велика пазња је посвецена координацији песадије и тенкова, због узајамне застите, дејству на брдовитом и сумском терену, правилном корисцењу земљиста и фактору изненадјења. У неким елементима наса тактика је била обимнија од Француске.


Тенк Р 35 у улици Кнеза Милоса, 27. март 1941 год.


Натпис на тенку бр. 35 (У левом углу се види ознака батаљона), 27. март 1941. год

У рату

Војска Краљевине Југославије је од оклопних јединица имала 2 тенковска батаљона, ескадрон танкета и један вод оклопних аутомобила мале борбене вредности. Тенкови су били по цетама растркани по целој територији тако да су цете 1.окб (попуњен са ФТ-17) биле додељене 2. 3. и 4. Армији. Ове цете су биле лоциране у Сарајеву, Скопљу и Загребу. Други тенковски батаљон (попуњен са Р-35) налазио се у Београду, у резерви Врховне команде, али је његова 3 цета јос у јесен 1940. прекомандована у Скопље у састав 3. Армије. Ескадрон танкета (брзих борних кола Скода) је остао у Земуну са задатком противдесантне одбране тамосњег аеродрома или за затварање праваца из Срема према Београду. Борбена готовост је била на јако ниском нивоу. Све јединице, поцетак рата је затекао у гарнизонима. Возила нису била попуњена горивом и муницијом, тако да например. ескадрон танкета није добио панцирну муницију, а једино је се ова јединица могла ефикасно супроставити немацким тенковима. Издаја, опсте расуло и дезоријентисаност која је захватила комплетну војску утицало је и на ове јединице.Главнина Другог оклопног батаљона (без треце цете у Скопљу) упуцена је зелезницом 5/6 априла из Београда преко Срема у сусрет немацким оклопним колонама. Када је батаљон стигао у Славонски Брод, непријатељ је вец био у Винковцима. Посто су Славонска и Осјецка дивизија биле у потпуном расулу, батаљон се у саставу Друге армије повлаци преко Саве у Добој. У Добоју је нападнут од Устаса, приликом покусаја да се јединица разоруза и заробе тенкови. На простору Добоја досло је и до сукоба са немацком 14. оклопном дивизијом, па је у периоду око 15. априла остецено или унистено око 20 тенкова. Остатак батаљона се повлаци према Сарајеву, али га у долини реке Босне сустизу јединице 14. оклопне дивизије, када и долази до заробљавања људи и технике.
..... Треца цета овог батаљона је 6. априла извела марс из Скопља према рејону Стипа да би усла у састав Брегалницке дивизије. Након контакта са командом ове дивизије, цета је у поподневним цасовима запосела рејон Језево поље, где су вец биле јединице 23. пука. У раним јутарњим сатима 7. априла развија се зестока борба са надируцим немацким јединицама дивизије СС Адолф Хитлер, која траје до преподне истог дана када се пук и тенковска цета повлаце према Велесу. Цета се под борбом повлацила до села Олујиц, где је запосела полозаје за одбрану коминикације с.Олујиц- Велес, у вецерњим сатима. Немацки тенкови, посто у борбеном комплету нису имали панцирну муницију, на предњи полозај привлаце ПТ топове од 75мм, против којих је оклоп Реноа 35 био немоцан, те је након енергицног напада комплетна цета бива унистена, а командир заробљен.. Током 1941. год Немци у Србији су користили 25 тенкова Рено Р-35, француског, а вероватно и насег порекла.


Тенк бр. 22, улица Кнеза милоса, 27 март 1941 год


Р 35 на улици 27. марта 1941. год.

Карактеристике тенка Рено Р 35

Рено Р 35 је у односу на свог претходника имао низ побољсања. Имао је слозену конструкцију од три ливена елемента монтирана на доњу оклопну плоцу. Весање се сатојало од пет тоцкова облозених гумом који су се медјусобно наслањали преко коленастих полуга и гумених опруга. Оклоп тела је био 40мм, а пода и крова 12мм. Брзина је била знатно веца у односу на ФТ 17, а и проходност.Р 35 је могао русити и лаксе фортификације и зидове од цигала до 40цм. Купола типа АПX-Р је била застицена оклопом од 45мм, а на крову са 30мм. Основни топ је остао исти као код Реноа ФТ 17, СА-18 од 37мм (21 калибар). Топ је користио разорне гранате са целицном косуљицом масе 760гр. Панцирна граната, поцетне брзине од 388м/с, пробијала је 15мм оклопа на даљинама од 500м (Под углом од 90 степени). Максимални домет топа је био 2.400м, медјутим због отезаних услова гадјања и осматрања ватра је обицно отварана до даљина од 400м. Двоцлана посада је и даље задрзана и то је била највеца мана ових тенкова. Посаду су сацињавали подофицир као командант тенка и обицан војник возац. Командант је морао осматрати, нисанити, пунити и дејствовати топом, те руцно покретати куполу. Ако је било радиа у тенку морао је и њега користити. Све ово је јако смањивало борбену ефикасност овог тенка. Био је доста инфериорнији од немацких модела тенкова из тог периода. Топ, који је испаљивао пројектиле мале поцетне брзине није могао водити равноправну борбу са ПзКпфw ИИИ, који су у том периоду имали моцније топове од 50мм, или са ПзКпфw ИВ, који су такодје са својим топом 75 могли унистити Р35. По питању оклопа Р-35, није заостајао у односу на противнике, али је слаба покретљивост такодје умањивала борбену моц.




Тенк Рено Р35 на здрузеној гарнизонској везби на Торлаку, 9.септембра 1940.год.

http://www.youtube.com/watch?v=hCG_pfs3c...r_embedded