[Бранке]

Танкета Skoda T-32



Танкете су биле лака оклопна возила масе до 4т, са једним или два цлана посаде и лаким орузјем које се састојало од 1-2 митраљеза или од једног топа. Први примерци настали су у Великој Британији 1925 год.и убрзо велики број земаља прихвата нови тренд (нароцито након настанка легендарног модела танкете Царден Лоyд мк ВИ ) и развија сопствене моделе. Танкете су махом припадале коњицким дивизијама и због своје мале силуете и солидне проходности биле су корисцене за извидјање, успоставу борбеног додира и сл.
.....Југославија је поцетком тридесетих имала две коњицке дивизије. Свака дивизија је била сацињена од 2-3 коњицке бригаде са по 2 пука, један артиљеријски дивизион, бициклистицки батаљон и остале пратеце јединице. Планирано је да свака дивизија добије по један моторизован пук у циљу делимицне моторизације. За поцетак је ваљало набавити лаке тенкове или танкете какве је обицно користила коњица. Постојао је велик избор разлицитих верзија за ову намену. У том циљу током 1933/34 тестирано је неколико модела цехословацких и пољских танкета. Прво је током фебруара 1933. год тестирана пољска танкета ТК-3, а затим у јулу Прагин модел Танцик Вз.33, да би октобра исте године тестиран Скодин модел МУ-4/И. Скодино возило се није најбоље показало, и то највисе због цестих проблема са мотором. Такодје и остала два тестирана модела нису оставила повољан утисак. Након неуспеле презентације танкета МУ-4, је врацена на дораду, када је уградјен нови јаци мотор од 40кс, а изведен је и низ мањих модификација. Овај модел је поново презентован Југославији у периоду 20-31. октобра 1934. год. Иако су многи недостаци отклоњени, ипак југословенски војни врх није наруцио ово возило. Након ових неуспеха, Скода запоциње развој потуно новог модела, боље оклопљеног и наорузаног топом 37мм, цији је прототип доврсен средином 1935. год., под ознаком С-И-д. Исте године нова танкета је представљена југословенској делегацији, која је имала низ примедби. Након отклоњених примедби, конацно 30. јуна 1936. год., измедју Министарства војске и морнарице Краљевине Југославије и фирме Скода, потписан је уговор вредан 5.930.920 круна, за испоруку 8 танкета С-Ид. По уговору танкете су морале бити испоруцене у наредних 11 месеци, али су испоруке касниле: возови са танкетама су кренули 14 и 25 августа 1937.год.
.....Вец током прве године уоцене су одредјене слабости испоруцених возила. Како су у просеку у првој години пресле по 2.000км, долазило је уцесталих кварова на ходном делу, те су поједина возила била и на висемесецним поправкама. Зарад ресења проблема досао је тим скодиних фабрицких механицара, који је након дузег рада отклонио вецину недостатака. Намеравано је да се танкете интезивно испитују, а да се у 1939 год. наруци веци број за опремање једне коњицке дивизије. Након поцетних искустава, југословенски војни врх је захтевао од Скоде развој боље оклопљеног и наорузаног возила. На основу ових захтева развијена је танкета С-И-ј (ј-југославскy), цији је прототип доврсен средином 1938. год. Прототип (касније ознацен као Т-И-д) је за разлику од Скоде С-И-д имао топ А-9 од 47мм, а цеона оклопна застита је са 22 повецана на 30мм, а на боковима са 12 на 15мм. Прототип је југословенској војној делегацији са ген. Јосифовицем на целу, презентован марта 1939год., када је он изјавио да је Југославија заинтересована за 108 танкета. Хитлерова окупација Цехословацке је омела евентуалне даље испоруке.
.....Од испоруцених возила формиран је ескадрон брзих борних кола, сацињен од 4 вода са по два возила (по неким изворима 2 вода са по 4 возила). Ескадрон је имао командира ескадрона, 4 водна официра, 14 наредника и поднаредника, 14 каплара и око 70 војника. Организацијски овај ескадрон је био директно подцињен Команди коњице, али је због обуке био у саставу тенковског батаљона у Београду, где се налазио до фебруара 1941. год. Уоци рата ова јединица пребацена је у Земун у састав Дунавског допунског пука, који је припадао коњицкој сколи. Ту је примио и вод оклопних аутомобила, 2 Берлиет и 1 СПА, који су потицали јос из првог светског рата.



Танкете Скода су у Војсци Краљевине Југославије ознацене као брза борна кола Т-32, а медју војницима биле су познате као Скода СИД (Због ознаке С-Ид). Брза борна кола Т-32 корисцена су у везбама где је испробавана нова формација коњицких јединица и садејство измедју оклопних возила и коњице. У упуту за употребу оклопних јединица из 1938 год. предвидјана је и употреба ових танкета. Ова возила су у борби представљала брз и покретан циљ, ниске силуете, а захваљујуци малој тезини могле су савладати водене препреке и прируцним средствима. Планирано је да се ова возила користе за следеце задатке: Извидјање по боковима непријатељског распореда; евентуално за заузимање вазних тацака, али уз садејство осталих јединица; за дејство по боковима и позадини непријатеља уз садејство других јединица и на познатом терену; као ватрена резерва. Брза борна кола могла су бити корисцена као претходница. Два возила (Један вод) су истурана напред, а остатак је командант претходнице задрзавао као резерву. У саставу заститнице Скоде су требале нападати бокове непријатеља и ометати његово наступање. Знаци тактика употребе ових возила је прдвидјала скоро искљуциво напад на бокове непријатеља, по могуцству уз фактор изненадјења. Требало је максимално искористити предности ниске силуете, брзине и доброг топа, а минимизовати недостатке: слаб оклоп и двоцлана посада. Фронтална употреба је предвидјана само ако је непријатељ изненадјен и обезбедјена сназна артиљеријска и песадијска подрска. У нацелу ватра је отварана са места, а из покрета се могло дејствовати митраљезом. Топ А-3 калибра 37мм је могао дејствовати против митраљеза на даљинама до 1000м. Тенкове застицене цеоним оклопом 30мм униставао на даљинама до 500м. Лаке тенкове као например немацки ПзКпфw И (Оклоп 13мм) и ПзКпфw ИИ (Оклоп 14,5мм) могао је унистити и са преко 1000м. Тезе немацке тенкове ПзКпфw ИИИ и ИВ могао је унистити са даљина 300-600м, зависно од модела. сто је било пристојно за то време. Посто је по правилима употребе напад планиран увек са бока, онда је даљина унистења тезих тенкова била и до 800м. Сматра се да је топ А-3 био један од најболих ПТ топова тог периода.
Ескадрон брзих борних кола ( 8 возила Скода С-Ид) налазио се у Земуну током 6-10. априла са задатком одбране аеродрома. Због надирања немацких јединица из Бугарске ескадрон је 10. априла упуцен према Нису, у састав тамосњих јединица, где би и требао да добије задатак. Истог дана ескадрон на Авалском путу улази у састав Сремске дивизије, и бива упуцен правцем Младеновац - Топола. У Младеновцу, возила су добила гориво али не и муницију за противтенковску борбу. Увеце 10. априла ескадрон се налазио на раскрсници путева Младеновац - Топола и Младеновац - Арандјеловац, када стизе нардјење да је ескадрон директно предподцињен стабу 6. Армије и да се упуцује у Тополу. Рано ујутро 11. априла ескадрон заузима полозаје за одбрану пута Топола - Младеновац. Два возила, око 10 цасова врсе извидјање пута Топола - Крагујевац. Једно возило остаје у квару, а друго продузује све до изненадног сусрета са Немацком колоном. После размене ватре танкета се повлаци према Тополи, али и она има квар те су оба возила морала бити напустена. О наступању непријатеља није ни известено, те се у тренутку упада непријатеља у град вецина посаде налазила ван возила. Приликом покусаја уласка у возила, покосени су митраљеском ватром. По непотпуним изворима и сведоцењима, ипак се развила краткотрајна, али и зестока градска борба у којима су по сведоцењима унистена 3 немацка оклопна возила и једно командно возило. Неколико заплењених Скода Немци су увели у своје наорузање под ознаком ПзКпфw732(ј). Даља судбина је неизвесна.