[Брада]

Петар Прерадовић
Цар Душан (1851.)

У полноћно једноч доба
Душан цар се риеши гроба,
Стресе с себе прах умрли
И поприми дух свој врли.

Прек' крајева гледа равних
Из времена својих славних,
Мјери горе, поља, шуме,
Риеке, луге, стазе, друме.

Све налази као прије,
Пром'јенило ништ' се није.

Радује се цар Душане,
За животом жељно плане,
Те дозивље к себи вилу,
Посестриму негда милу:

»Посестримо мила моја,
Немам мира ни покоја,
Жељан сам ти живјет опет
И на приестол свој се попет;

Кажи дер ми, што је моје,
Што л' од царства пропало је?«

Разумив га посестрима
За десну га руку прима
И обидје раку с њиме,
Па му вели: »Побратиме,

Обидјосмо царство твоје,
Све остало пропало је!«

Запањи се цар Душане,
Од жалости у гроб пане,
Нит га жеља више сјети,
Да би хтјео оживјети.