[Брада]

Пуковник Бјеливук Миле, из његове књиге "Сјећања са Авале" дио о његовом одласку у СВК

ОДЛАЗАК У ВОЈСКУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ
У Републику Српску Крајину сам отишао 15.октобра 1993.године. То је био мој први одлазак у Крајину послије 1990.године. Радовао сам се, прије свега што ћу се видјети с родитељима, а истовремено стрепио како ћу бити прихваћен, јер ми је било познато да Крајишници нерадо прихватају оне који им се нису од почетка прикључили. Након једне ноћи проведене у Книну, упућен сам на Кордун и постављен на дужност Начелника органа безбједности 21.кордунашког корпуса. Командант корпуса је био покојни Чедо Булат, ког сам познавао само из виђења док је био наставник у Центру високих војних школа. Дужност сам требао примити од Сурла Петра, коме се нешто и није одлазило с Кордуна, па је одуговлачио с примопредајом дужности. Након два дана од мог доласка, отишао сам да посјетим родитеље и задржао се до вечерњих сати, када је по мене возилом дошао командир војне полиције и саопштио ми да ме на командном мјесту очекује командант корпуса. Јавио сам се команданту, мада ми је било чудно што ме уопште тражи, кад још нисам био примио дужност. Након оваквог почетка, схватио сам да неће бити ни мало лако ту преживјети, а камоли радити. Ипак ме је командант поново позвао кроз пар дана, дакле још увијек нисам примио дужност, и повео ме са собом у село Рушевица, гдје се окупио један батаљон слуњске бригаде. Знао је мој командант да у том батаљону има највише мојих рођака, школских другова и познаника, па је играо на карту «или да ме испљују или да их смирим», а једно и друго му је одговарало. Стао сам испред њих заједно с командантом, саслушали смо их и обећали нека рјешења, а на моје задовољство били су и прибрани и културни. Међу њима се налазио и један мој, сада већ покојни близак рођак, који ме је видио прије тог састанка и поздравио ријечима «ј..а те Тито који те школова` и Милошевић који те сад посла`, што ћеш нам ти сад, ...». Овом приликом је био веома уздржан и културан. Након овог заједничког наступа, командант ми се више није мјешао у посао све до једног дана, о чему ће бити ријечи у даљем тексту. Након пријема дужности отпочео сам обилазак потчињених јединица и њихових органа безбједности. Начелници органа безбједности и њихови референти били су скоро сто одсто резервне старјешине, с ратним стажом, али без већег оперативног искуства. Сходно томе такво им је било и познавање оперативне ситуације. Међутим, радни елан и мотивисаност су им још увијек били на завидном нивоу, мада су и они негодовали због непредузимања адекватних мјера на вишим нивоима. Због тога сам једног дана отишао у Книн код команданта ГШ СВК генерала Новаковића, иначе мог класића из ВА КоВ и затражио да ми врати оклопне транспортере из 21.кк који су били распоређени у састав батаљона војне полиције ГШ. Новаковић је нешто мудровао, па сам му ја рекао да ћу напустити Крајину, јер не желим да радим у тако мутним околностима. Он је тада издекламовао «господине потпуковниче, Ви немате права да се у тешким тренуцима повлачите...». То ми је изгледало баш смјешно. Обећао ми је Новаковић два транспортера из Личког корпуса, али то никад није спровео у дјело. Из Книна сам се враћао по мраку и десила ми се једна згодица, којој сам се касније често смијао. Возач ми је био мој вршњак из села Милан Царевић, а путовали смо «југићем» који је командант Корпуса купио «специјално» за ОБ 21.кк. Била је зима, велик снијег а са стране наноси као што могу бити само у Лици. Негдје на пола пута, возач је викнуо «сунце ти ј...м, усташе». Ја сам био мало задремао и кад сам се тргао, видио сам испред нас на сред пута црну гомилу која се помјерала. Рекао сам возачу да настави вожњу, а ја сам узео АП и припремио је за паљбу. Кад смо се приближили тој гомили, угледали смо пет шест личких коња, који слободно лутају по природи, како тапкају у мјесту гдје се снијег отопио, глава наслоњених један на другог. Пошто се коњи нису хтјели помјерити, некако смо их заобишли и наставили пут. Послије овог мог одласка у Книн, на сцену је ступио начелник безбједности ГШ СВК пуковник Вук Дмитровић, ког сам познавао од раније, јер смо једно вријеме заједно радили у УБ ГШ ВЈ. Били смо у доста добрим људским односима, мада сам знао да је он увијек у некој комбинаторици, да је комбиновао и око новог начелника УБ прије него је Н.Бошковић извршио пуч, да је у контактима са радикалима и слично. Вук је дошао код мене на Кордун, а био је и сам поријеклом Кордунаш, и дуго и упорно ме убјеђивао да прихватим његов приједлог да идемо код Б.Рајновића и ријешимо наш сукоб. На крају сам пристао и отишли смо код Рајновића у некакву полувилу у ширем рејону Крњака. Рајновић нас је сачекао са својим «горилама», добро изврјеђао називајући нас »комуњарама» које њега ометају у раду. Мој Вучина је све то ладно поднио, пијуцкао ракију и није се узбуђивао. Како смо дошли, тако смо и отишли, без икаквог договора, а какав договор је Вук и очекивао, вјероватно исто оно што и Булат оне описане ноћи, да ја попустим. Касније је у «мировну мисију» из Београда стигао и потпуковник Н.Марић, начелник безбједности 72.спецбр, ког ћу касније као начелник ОБ КСЈ «продати без надокнаде». Он се мало задржао код мене да «чује моје објашњење», а затим у два сата послије поноћи отишао на конак баш код Б. Рајновића. Шверц као масовна појава, или пандемија која је захватила Крајину, а посебно Кордун знатно је нарушавао борбену готовост СВК, па је због тога и био једно од тежишта рада органа безбједности 21.кк, па и мене који сам руководио тим органом. Мени и мојим сарадницима било је битно да утврдимо ко стоји иза тог масовног и по Крајину самоуништавајућег шверца. У том смислу смо прикупили довољно релевантних података, извршили њихову аналитичку обраду и преко команданта СВК доставили на личност тадашњег начелника ГШ ВЈ генерала Перишића. У информацији коју сам лично потписао напоменуо сам да се с подацима не упознаје ни један други генерал у ВЈ. Дакле, нисам ту информацију послао чак ни начелнику УБ ГШ ВЈ, који ће ми касније замјерити што сам ту напомену написао. Међутим, Перишић је ту информацију дао начелнику УБ ГШ, а овај је однио лицу који је, поред неких других, био описан у тој информацији. Убрзо је код мене на ПКМ «Николино брдо» код Топуског дошао један мој колега и добар друг с којим сам одрастао и скренуо ми пажњу да ћу «бити ликвидиран ако и даље наставим да пишем о шверцу на високом нивоу...». Овај мој друг није ништа на памет говорио, јер је био ангажован на неким задацима из те «осјетљиве области». Моја ликвидација би се вјероватно и догодила да сам остао дуже на Кордуну, јер ја на «пола бразде не бих стао». Касније су те претње ликвидацијом биле основно средство застрашивања старјешина у СВК. Изјаве појединих емисара «великог вође» из Београда, попут «ако не будете слушали, биће вам ликвидиране породице у Београду, ви знате ко иза мене стоји...» имале су своју конкретну реализацију на терену. Они су били богови, тужиоци и судије, они су учили Кордунаше бејзбол палицама како треба ратовати за рачун «великог тате», они су дали себи за право да упадну на Командно мјесто банијског корпуса, да пребију Начелника безбједности тог корпуса, а да пуковнику из ОБ ГШ СВК, који се ту затекао нанесу тешке тјелесне повреде, стрпају га у врећу и оставе на отвореној цести у сред ноћи. Они су били господари живота и смрти у Крајини. Толико о шверцу на високом нивоу и о«њима». И данас су неки од «њих» и даље «велики» у мутним пословима у земљи Србији. Преговори са представницима хрватске власти и војске, заузимали су добар дио мог ангажовања, јер сам био члан преговарачког тима у ситуацијама кад су се ти преговори одржавали на тзв. «ничијој земљи» на Турњу код Карловца. Преговори у којима сам ја учествовао отпочели су прије католичког Божића, а сврха им је била да се успостављено примирје одржи за католички и православни Божић, а затим настави за католички и православни Ускрс. Ја сам то примирје затекао кад сам стигао на Кордун, а владало је и кад сам отишао с Кордуна, тако да за тих шест мјесеци колико сам био у СВК нисам ни видио никаква борбена дејства, осим спорадичних рафала с једне на другу страну. Нормално, кад говорим о одржавању примирја, онда мислим на зону одговорности 21.кк, а мислим да је слично било и код других корпуса. Исто тако није се десио ни један злочин, осим што је један брачни пар српске националности извршио убиство брачног пара хрватске националности. Извршиоци злочина су одмах откривени и предати надлежном суду, а о томе је обавјештен и УНПРОФОР. Приликом мог одласка на прве преговоре, схватио сам да с једне и с друге стране сједе дојучерашњи пријатељи, прет-постављени и потчињени, који се нешто и не мрзе. Када ме је генерал Стипетић, вођа хрватског преговарачког тима и дојучерашњи претпостављени команданту СВК и команданту 21.кк, упитао да ли сам ја нови и констатовао да ме однекуд познаје, искористио сам прилику да и ја њему поставим питање. Рекао сам му да сам примјетио како се срдачно поздравио с мојим командантом и упитао га како они могу да ратрују једни против других. Он ми је одговорио да они нису почели рат, већ политичари, али сам га ја подсјетио да, ипак они издају наређења за убијање... Једне прилике, мимо мог знања, процјене безбједносног ризика и предузимања безбједносних мјера, мој командант је отишао на прославу Дана топништва ( артиљерије) хрватске војске у Св.Катарину код Сиска, гдје се добро напио, а затим уз пуцњаву из пиштоља у старом хотелу у Топуском, наставио са слављем. С њим је на прославу ишао и наш Начелник артиљерије, који је почетком ратних збивања у Хрватској био заробљен од стране хрватских оружаних снага и према његовом свједочењу, сурово мучен. Једном приликом, кад смо били на преговорима, тадашњи командант Зборног подручја Карловац, хрватски генерал Павле Миљавец, грлећи мог команданта, говорио је «ајмо се договорити да ти набавиш одојка, а ја ћу пиве, па да организујемо мало дружења...». Са људског аспекта сви ти примјери су позитивни, али се поставља питање како су могли да према својим сународницима буду крволочни, да наређују убијања цивила, одобравају и врше злочине... На то питање одговор би требало да дају психолози и социолози. Сјећам се да је и командант УНПРОФОР-а на те околности постављао питања једној и другој страни Поред шверца, који је био највећи непријатељ Кордунаша, на мене су посебан утисак оставили избори за предсједника РСК, односно одмјеравање снага између Мартића и покојног Бабића. Сјећам се веома добро предизборне кампање коју је водио Мартић уз непосредну помоћ Б.Микелића и максималну медијску подршку од стране средстава информисања из Србије. О тој медијској помоћи из Србије доста је и коректно писано у новије вријеме у штампаним медијима у Србији, па ћу се ја задржати на једном моменту који ме је тада веома забринуо. Пошто се знало да је М.Бабић побједио у првом кругу, силом је издејствованa реприза првог круга, а затим и други круг. Кад кажем силом, онда мислим прије свега на притиске из Милошевићевог окружења и њега лично, на протежирање или боље рећи насилно стварање услова за Мартићеву побједу. Лично сам доживио критику што «штитим команданта Банијског корпуса пуковника Исака, који наговара резервни састав свог корпуса да гласају за Бабића». Нормално да је то била лаж, а једино је било тачно да сам са Исаком био друг из времена заједничког службовања у Приштини. За евентуалну поновну побједу Бабића био је разрађен и План извођења војног пуча. План је радила група старјешина из Главног штаба СВК и 21.кк. У изради тог плана нисам учествовао нити ме је ико званично о томе обавјестио, већ сам за План чуо од непозваног лица које је податак доњело из Београда. Био сам љут и огорчен, јер се о Плану разговарало у једној београдској кафани, па сам од команданта Корпуса затражио објашњење. Он ми је без увијања одговорио да њему нико није рекао да и ја треба у томе да учествујем, те да је и боље што нисам био присутан, јер би се томе супротставио. Кад сам га замолио да ми изнесе како су мислили да могу то да изведу кад је већина резервног састава била за Бабића, одговорио је да је била предвиђена помоћ са стране, конкретније из Србије... Након «побједе» Мартића на овим изборима, наступила је још већа апатија међу народом, не због тога што није побједио Бабић, већ што је Милошевић побједио Крајишнике... Негдје у јануару 1994. године, командант Корпуса и ја смо требали да идемо на неки састанак у Книн. Стигао сам рано на командно мјесто и видио команданта како спава у претсобљу његовог кабинета. Возач ми је рекао да је дошао веома касно(рано) и да је рекао да неће ићи у Книн, То исто ми је поновио и начелник штаба, па смо он и ја пошли у Книн. Кад смо стигли у Книн, видјели смо на окупу све команданте корпуса, као и остале старјешине на високим дужностима у командама корпуса и у ГШ СВК. Обавјештени смо да генерал Младић долази како би нас информисао. То се и догодило, а од свега што сам тада чуо, у сјећању ми је за сва времена остала Младићева изјава «ја сам тренутно најспособнији генерал у Европи и српски народ треба мени да дигне споменик већи него војводи Мишићу...». У току мог боравка у РСК било је разних бисера, али мислим да сам и са овим употпунио слику коју су осликали неки судионици прије мене. Кордун сам напустио крајем марта 1994. године, са горким искуством и осјећајем да сам га изгубио за сва времена. Овај осјећај ће ме још више обузети крајем 1994. године, када сам из Београда дошао приватним послом кући и ту остао седам дана. Тада сам знао да се нешто опасно спрема. Мој отац је добио десетак литара нафте за трактор и био задужен за евакуацију старијих сељана до Петрове горе, кад буде добио сигнал. Струје није било, око Велике Кладуше су се водиле жестоке борбе, кордунашка артиљерија, са ватрених положаја испод моје куће грувала је у правцу Босне, а ја као официр артиљеријске војноевиденционе специјалности нисам видио осматрачницу с које се осматрају артиљеријске ватре. Дакле, грувано је насум`це. Све је личило на ужасан крај, који ће стићи кроз осам мјесеци...