[Бранке]

Југословенски тенкисти у априлском рату




.Други светски рат донео је доста новина у ратној вештини у односу на претходни, такозвани „Велики рат". Једна од кључних иновација била је доктрина Блицкрига (Блитзкриег - муњевити рат - прим. Д. Д.), која је настала захваљујући помном проучавању искустава Првог светског рата (нарочито улоге оклопних јединица, ваздухопловства и јуришних одреда). Главни носиоци ове нове доктрине били су Немци. Наиме, још под генералом фон Сектом немачки војни врх уочио је да у армији Вајмарске републике, која је по одредбама војних клаузула Версајског мировног уговора требало да броји 100.000 људи, покретљивост мора бити компензација за малобројност. С тим у вези уочен је значај оклопних и транспортних моторних возила. Немци су сматрали да је оклоп тенка вреднији у нападу него у одбрани, као и да се тенкови праћени моторизованом пешадијом могу употребити у већим формацијама дивизијама, корпусима, чак и тенковским армијама. Важну улогу имала је и авијација, чији је задатак био да неутралише или увођењем падобранаца да освоји кључне тачке, пре напредовања оклопних и моторизованих јединица. Главни задатак ове комбинације брзине, тежине и броја био је да се пробију непријатељске линије и униште његове комуникације. Блитзкриег је извршио револуцију не само у руковођењу оружаним снагама, већ и у читавој концепцији рата као појединачног сукоба у оквиру два ривалска фронта.(1) Основне идеје о заједничкој употреби механизације и авијације у будућем рату ипак нису биле немачке. Њих је још 1923, у књизи "Тхе Реформатион оф Wар" изнео генерал-мајор Џ. Ф. Ц. Фулер, некадашњи начелник штаба британског краљевског тенковског корпуса, али те идеје британска војска није усвојила.(2) С друге стране, значајну улогу у креирању доктрине блицкрига код Немаца имало је и практично искуство, у којем су Фулерове идеје и искуства из Великог рата проверавани опитима на терену. Немци су усвојили званични програм изградње оклопних јединица 1925, а на основу споразума са Совјетима из 1927. године, за обуку војника и старешина и проверу могућности оклопних возила су од 1929. до 1933. године користили полигон у Казању, дубоко унутар територије СССР-а.(3) Немци су након тога, већ 1934. године, произвели и прве домаће тенкове, а њиховом тенковско-арти љеријском школом, основаном исте године, руководила је група официра која је, иако малобројна, захваљујући обуци у Казању, по свој прилици била најбоље обучена група тенкиста на свету.(4) Једна од немачких тактичких иновација било је и формирање тенковских дивизија, чију је организацију разрадио генерал Хајнц Гудеријан 30-их година 20. века.(5) Прве немачке тенковске дивизије биле су, ипак, веома гломазне. Имале су у свом саставу преко 500 тенкова, док је однос између тенковских и пешадијских чета у немачкој оклопној дивизији тог типа био 46 : 9. Формацијска пешадија транспортована је оклопним транспортерима или камионима, а служила је првенствено за подршку властитим тенковима у борби.(6) Концепт тенковске дивизије био је иноваторски због тога што је обједињавала тенкове, пешадију, артиљерију, инжењеријске делове и јединице за подршку у оквиру једне, по саставу добро избалансиране покретне јединице. Моћ тенковске дивизије била је, дакле, у томе што је она обједињавала различите родове оружја и све њих, а не само тенкове, користила са максималном ефикасношћу.(7) У лето 1939, дакле непосредно пред избијање Другог светског рата, Вермахт је располагао са шест тенковских (од којих је једна била још у фази формирања) и четири лаке дивизије.(Цоол
.....Доктрина блицкрига већ у операцијама у Пољској прешла је из теорије у успешну праксу. У агресији на Пољску, септембра 1939, Немачка је употребила моторизоване и лаке дивизије заједно с оклопним, тако да су све биле у саставу првих оперативних ешалона.(9) У току 35 дана кампање немачке снаге изгубиле су, ипак, 247 тенкова и око 400 авиона. Све је то указивало на организационе пропусте који су у немачкој армији отклањани у ходу. Како су се гломазне тенковске дивизије и на вежбама и маневрима непосредно уочи рата и у току почетних ратних дејстава показале као неподесне, приступило се њиховом реорганизовању. Са друге стране, ни немачке лаке дивизије нису у експлоатацији оперативног продора биле довољно покретљиве нити довољно снажне да брзо савладају отпор противника. Пошто су за таква дејства биле много погодније оклопне јединице, после окупације Пољске Немци су реорганизовали своје оклопне дивизије, тако што су у току зиме 1939/40 све четири лаке дивизије преформирали у оклопне, а у дотадашњим оклопним дивизијама смањили број тенкова.(10) Оклопна дивизија овог типа имала је после реорганизације у свом саставу око 320 тенкова и знатно више пешадије. Однос између тенковских и пешадијских чета износио је 1: 1 (32 тенковске чете и 32 пешадијске чете).(11)
.....Битка за Француску, која је потом уследила, представљала је највећи успех немачке армије. Наиме, Немци су савладали Французе подједнако лако као и Пољаке захваљујући изнад свега супериорној вештини, а не тежини бројки.(12) Након победе у рату са Француском 1940. године, Вермахт је поново реорганизовао своје оклопне дивизије, и повећао њихов број са 10 на 20. Повећање је извршено захваљујући тенковима заробљеним у операцијама на Западном фронту, као и смањивању броја тенкова у дивизијама.(13) У оваквој оклопној дивизији број тенкова је износио 180, а смањен је и број пешадијских јединица, тако да је однос био 1,5 : 1 у корист тенкова (18 тен- ковских и 12 пешадијских чета).(14) Тако је између пада Француске и инвазије на Југославију и Грчку, број оклопних дивизија у немачкој армији удвостручен а њихове оперативне способности појачане.

Распоред и састав немачких оклопних јединица у нападу на Југославију и Грчку

Према ратном плану за операције на Балкану („Марита" и Потхват „25" ), против Југославије и Грчке, Немци су предвидели ангажовање укупно 341 и по дивизије, од којих 24 и по према Југославији и пет према Грчкој, једну према Турској и пет у резерви Врховне команде. Тај број се накнадно повећао на 35 и по дивизија.(15) У самим операцијама учествовало је 29 и по немачких дивизија, од чега шест оклопних. У оквиру немачке Друге армије, јачине 11 дивизија, која се прикупљала на простору Целовец - Грац - Велика Кањижа, са задатком да продре са северозапада у Југославију ка Загребу и потом концентрично надире ка Београду, налазио се 46. оклопни корпус (ВИИИ и XИВ оклопна и XВИ моторизована дивизија). Задатак 46. оклопног корпуса, који се имао прикупити на територији Велика Кањижа - Капошвар, био је да форсира Драву и Муру на правцу Вараждина, Копривнице и Барча, садејствује са мађарском армијом при наступању из Барње, а затим да надире између Саве и Драве ка Београду, да би у садејству са деловима И оклопне групе 12. армије уништио југословенске снаге у северном делу земље, док би XИВ оклопна дивизија имала да продре ка Загребу.

.....У саставу немачке 12. армије, јачине 18 и по дивизија, која је била груписана главним снагама на територији јужне и југозападне Бугарске, а мањим у Румунији, и имала задатак да једновремено и изненада упадне у Југославију и Грчку, били су 14. оклопни корпус (В и XИ оклопна дивизија), 18. армијски корпус (са ИИ оклопном дивизијом) и 40. оклопни корпус (са ИX оклопном дивизијом). За извршење овог задатка, командант немачке 12. армије фелдмаршал фон Лист образовао је четири ударне групе. Прва (18. и 30. армијски корпус и 125. самостални пук), прикупљена на јужној бугарској граници, имала је задатак да нападне Грчку, с тим да је ИИ оклопна дивизија требало да продре преко југословенске територије струмичким правцем, а потом да окрене на југ и надире ка Солуну, ради обухвата утврђене Метаксасове линије са запада и одсецања грчких снага које су се налазиле источно од Вардара. Друга група (40. армијски корпус: ИX оклопна, ЛXXИИИ пешадијска и моторизована СС дивизија Леибстандарт Адолф Хитлер), прикупљена на простору Ћустендил - Горња Џумаја, имала је задатак да напада преко Криве Паланке и Царевог Села ка Скопљу и Велесу, у циљу пресецања железничких и друмских комуникација између Југославије и Грчке, хватања везе са италијанским снагама у Албанији на правцу Призрена и Тетова и изоловања југословенске војске. Трећа ударна група (1. оклопна група: 14. оклопни корпус са 4. брдском и 294. пешадијском дивизијом) прикупљена око Софије, имала је да надире према Нишу и Крушевцу и даље ка северу, у циљу заузимања Београда и отварања комуникације Софија - Ниш - Београд. Четврта група (41. армијски корпус: моторизована дивизија Дас Реицх и моторизовани пукови Гросс Деутсцхланд и Гоеринг) прикупљена у рејону Темишвара, имала је задатак да преко Баната наступа ка Београду. Ове јединице подржавала је из ваздуха 4. ваздухопловна флота јачине око 1.500 авиона (око 840 бомбардера, 480 ловаца и 180 извиђача). Италијанске снаге (Друга армија јачине 14 дивизија, трупе одбране Задра, Девета армија јачине осам дивизија и 2. и 4. ваздухопловна ескадра јачине око 670 авиона) имале су задатак да нападну у правцу Загреба, те да буду у дефанзиви у Албанији, док су мађарске снаге (Трећа армија јачине пет дивизија) требало да упадну у Војводину. Италијанска Ратна морнарица имала је задатак да неутралише дејство југословенске Морнарице, подржава операције Друге италијанске армије у рејону Ријеке и осигура поморски саобраћај између Италије и Албаније. Према Југославији је било груписано укупно 58 дивизија (30 немачких, 23 италијанске и пет мађарских) и 2170 авиона (1500 немачкихи 670 италијанских летелица).(16)
.....Немци су у операцијама против Југославије и Грчке само у оклопним дивизијама употребили укупно 843 тенка, од чега су 18 били типа ПзКпфw И, 260 ПзКпфw ИИ, 109 ПзКпфw ИИИ (са топом од 37 мм), 87 ПзКпфw ИИИ (са топом од 50мм), 201 ПзКпфw ИВ, 43 ПЗБеф и 125 ПзКпфw 38(т). У саставу ВИИИ оклопне дивизије налазила су се 204 тенка,(17) у саставу XИВ - 124,(1Цоол В - 121 тенк(19) и XИ - 126 ових борбених средстава, (20)док је Друга тенковска дивизија бројала 142 тенка,(21) а ИX 126 тенкова (22) разних типова.(23) Само у оклопним дивизијама Немци су тако имали седам пута више тенкова од југословенске војске, од којих је половина била изразито боља од југословенских модела.
.....Немачки напад отпочео је 6. априла у Македонији, 8. априла у Србији, на нишком правцу, и 10. априла у правцу Загреба. Већ првог дана рата немачке и италијанске снаге оствариле су апсолутну доминацију у ваздушном простору,(24) док је 60% капацитета југословенског ратног ваздухопловства било уништено истог дана.(25) Ти догађаји биће пресудни и за учинак југословенских тенковских јединица у Априлском рату.

Југословенске тенковске јединице пред Априлски рат

Војска Краљевине Југославије своју прву тенковску јединицу добила је четири године пре Вермахта, почетком 1930. године.(26) Југословенске оклопне јединице ипак су се развијале знатно спорије од немачких, тако да је, и поред планова за проширење формације, до уласка у Други светски рат југословенске војска располагала са свега два тенковска батаљона и једним ескадроном брзих коњичких танкета. Штаб, Прва чета и Помоћна чета Првог батаљона борних кола били су лоцирани у Београду, Друга чета у Загребу, а Трећа у Сарајеву. Комплетан Други батаљон борних кола (Штаб, Прва, Друга, Трећа и Помоћна чета) био је стациониран у Београду.(27) Ескадрон брзих борних кола организацијски је припадао Коњици и био је непосредно под њеном командом, али је због обуке лоциран у Београду, у саставу Батаљона борних кола.(2Цоол Оба батаљона борних кола југословенске војске била су истог формацијског састава (штаб, три тенковске чете и помоћна чета), с тим што је први био састављен од тенкова Ренаулт ФТ17 и Ренаулт Кегрессе М28, а други од тенкова Ренаулт Р35. Оба тенковска батаљона располагала су са по 50 тенкова(29) док су остали били у резерви. Поред осам тенкова (два вода), у састав ескадрона брзих борних кола улазила су још и три оклопна аутомобила (један вод).(30) Југословенска војска је пред рат распола- гала са укупно 55 тенкова Ренаулт ФТ17 и Ренаулт Кегрессе М28, 54 тенка Ренаулт Р35, те осам танкета Скода СИД. Озбиљнија обука војника почела је тек од 1937, док су здружене гарнизоне вежбе које су укључивале садејство тенкова са осталим родовима војске, укључујући и ваздухопловство, почеле да се одржавају тек у јесен 1940. године.(31) У тенковским батаљонима југословенске војске пред Априлски рат налазио се укупно 43 официра,(32) од чега је свега њих 19 до 1940. године било специјализовано за службу у јединицама борних кола.(33) Тако су, када су тенковске јединице у питању, и бројке и искуство били на страни нападача.

Ратни распоред југословенских тенковских јединица према ратном плану Р-41


.Југословенска војска укупне јачине 31 дивизију и 416 авиона (од чега свега 265 савремених) налазила се у време отпочињања ратних дејстава у фази „општег активирања". До дана напада на Југославију, 6. априла, само се 11 некомплетних дивизија налазило на мобилизацијским просторијама, док већина дивизија није ни завршила мобилизацију. Југословенска Морнарица имала је у тренутку напада потпуно мобилисану Ратну флоту, Поморско ваздухопловство и извесне јединице Речне флотиле.(34) Распоред оклопних јединица уочи рата био је следећи: ИИ, ИИИ и ИВ армији била је придодата по једна чета тенкова из састава Првог батаљона борних кола. Штаб и помоћна чета овог батаљона били су у Београду, Прва чета у Скопљу, Друга чета у Загребу и Трећа у Сарајеву.(35) Други батаљон борних кола налазио се у резерви Врховне команде у Београду, с тим што је његова Прва тенковска чета у јесен 1940. године упућена у Скопље и стављена на располагање Команди армије, тако да су се уочи 6. априла 1941. године, а у складу са југословенским ратним планом, у Скопљу нашле две тенковске чете. Ескадрон брзих борних кола Коњичке школе био је премештен из Београда на стално становање у Земун, у објекте Коњичке школе, тек у фебруару 1941,(36) где је дочекао и почетак ратних операција у Југославији.(37)
.....Према пројекту стратегијског развоја снага предвиђеном у југословенском ратном плану Р-41 тенковске јединице биле су у саставу Треће групе армија, Прве групе армија и Резерве Врховне команде. Трећа група армија (Трећа армија, трупе Треће армијске области, резерва Треће групе армија) имала је задатак да поведе офанзиву према Албанији и да организује одбрану према Бугарској. У њеном саставу биле су две тенковске чете у рејону Куманова. Првој групи армија (ИВ армија, ВИИ армија, резерва И групе армија) задатак је био да брани фронт према Мађарској, Немачкој и Италији, од реке Чађавице до Карлобага на мору. У саставу њене ИВ армије, чији је задатак био да брани фронт од реке Чађавице до Радгоне (искључно) и да обезбеди време за повлачење ВИИ армије, а затим да води задржавајућу одбрану и да се под притиском надмоћнијих снага повлачи преко Босне ка југоистоку, био је један батаљон тенкова у рејону Бјеловара, где је био и штаб армије. У Резерви Врховне команде (Динарска, Личка, Унска и Церска дивизија) биле су две чете тенкова.(3Цоол
.....Према оценама југословенског ратног плана Р-41 које је дао британски војни историчар Џон Киген (Јохн Кееган), ни једна земља није толико ирационално извршила дисперзију сопствених снага, као Југославија у априлу 1941. године.(39) Стратегијски развој извршен је типично кордонски на свим фронтовима (дужине око 3.000 км), без дубине и изразитог тежишта. Осим тога, није било јаких стратегијских резерви за прихват првих ешалона на одређеним положајима по дубини. У складу са максимом Фридриха Великог - ,,Ко брани све, не брани ништа", брзи слом југословенске војске могао се лако предвидети.

---

Наставак . . .

Јединице из састава Првог батаљона борних кола у Априлском рату


Првим батаљоном командовао је мајор Станимир Мишић,(40) официр који није прошао стручну обуку у иностранству за команданта тенковских јединица. Са отпочињањем рата, 6. априла ујутру, мобилизацијским наређењем било је предвиђено да се сви делови Првог батаљона борних кола (осим Прве чете) прикупе код Велике Плане. Штаб и помоћна чета из Београда, због бомбардовања, отишли су у Велику Плану без тенкова. Због продора немачких трупа у правцу Ниша, Врховна команда је са Г. бр. 57 од 8. априла увече наредила команданту Шесте армије да одмах железницом упути Први тенковски батаљон из Милошевца у Владичин Хан, као помоћ Петој армији.(41) Из једног извештаја команданта позадине Врховне команде сазнало се, међутим, да се Први тенковски батаљон није ни сакупио код Милошевца.(42) Штаб и помоћна чета чекали су у Великој Плани долазак осталих чета. Како се до 9. априла није појавила ниједна од њих људство из штаба и помоћне чете кренуло је у повлачење ка Босни. У Ужицу су наишли на Немце и ту су се предали.(43)
.....Друга тенковска чета, стационирана у Загребу, није ни изашла из касарне. Ту је само сачекала улазак Немаца и предала се. Како се радило о застарелим тенковима, Немци су их предали усташама.(44)
.....Трећа чета Првог батаљона борних кола, стационирана у Сарајеву, упућена је возом у рејон Аранђеловца где је 9. априла искрцана и упућена на положај близу Орашца, у састав Унске дивизије. Врховна команда са О. бр. 111 издала је наређење команданту Шесте армије да што више снага упути на југ, ка Багрданском теснацу, ради одбране правца ка Крагујевцу и да прикупи армију ради одбране на линији Дунав - Гроцка - Варовница - Младеновац - Аранђеловац, наслањајући се на планину Рудник, а као појачање му је стављена на располагање Унска дивизија.(45) Трећег дана по доласку на положај у близини Орашца, тенковска чета добила је задатак да изврши марш ноћу преко Аранђеловца у правцу Лазаревца, где је требало да штити одступање једног гардијског пука. Чета није наишла на делове пука. У зору се нашла у подножју планине Рудник, без горива. Командир чете је обавештен у команди дивизије да су Немци запосели цистерне са горивом у Брђанској клисури. Пошто су тенкови без горива били неупотребљиви, командант дивизије наредио је да се онеспособе, а људство врати у Сарајево. Са тенковских топова скинути су затварачи и бачени у набујали поток, демонтирани су и митраљези, а људство је са лаким наоружањем укрцано у камионе и кренуло према Сарајеву, у своју матичну команду. Када су стигли у близину Ужичке Пожеге, командир је скупио људство и изјавио да сваки може понети своје оружје и ићи у свој родни крај, јер је немогуће и несигурно ићи за Сарајево. Тако се Трећа чета Првог батаљона борних кола распршила, а да није ни ступила у контакт са непријатељем.(46)
.....По плану команде Треће армије, Прва чета(47) Првог батаљона борних кола требало је да уђе у састав Шумадијске дивизије у Струмичком пољу. Шумадијска дивизија била је на струмичком правцу готово сасвим разбијена када је чета, у ноћи 6/7. априла 1941. године, утоварена на железничке вагоне у Скопљу. Ујутро 7. априла чета се искрцала на железничкој станици Струмица код Удова, до 9 сати извршила је марш до села Пирова, а око 10 сати посела положај на Стрелишту (т. 245), северно од комуникације Валданово - Удово. Због квара, један тенк није стигао на положај - остао је на путу. Око 13 сати наишли су извиђачки делови немачке СС дивизије Адолф Хитлер путем од Валданова. У то време преостале снаге Шумадијске дивизије биле су одбачене на околна брда и једина препрека на путу према Ђевђелији била је југословенска тенковска чета. Командир чете наредио је да нико не отвара ватру у случају наиласка немачких снага. Један командир вода супротставио се командиру чете због те одлуке. Њихову жучну расправу прекинули су непријатељски авиони. Док су Јункерсии бомбардовали положаје чете, немачка пешадија и тенкови су надолазили. Бомбардовање још није било ни завршено, а чета као формацијска јединица више није постојала. Већина тенкова била је уништена или оштећена. Понека посада тенка, чије је оружје било исправно, отварала је ватру. Топови Пито на тенковима ФТ17 били су тако стари и слаби да нису ни добацивали до циља. Топовска муниција била је такође слаба. Тенковске посаде нису имале санитетски материјал да превију рањенике, а није било ни средстава за извлачење оштећених тенкова са положаја.(4Цоол У повлачењу снага са територије Брегалничке дивизијске области, које је потом уследило, била су и четири преостала лака тенка Ренаулт ФТ17 из тенковске чете уништене на струмичком правцу. У ноћи 7/8. априла и 8. априла код села Кременице, заједно са штабовима територијалних команди Брегалничке и Вардарске дивизијске области, штабом оперативне Брегалничке дивизије, штабом главног руковаоца радова бр. 7 из Штипа, неким позадинским деловима штаба ИИИ армије, ваздухопловном групом из Скопља (чији су авиони били уништени на земљи) и моторизованом ПА батеријом, то јест деловима и људством који су имали на располагању моторна возила, грчку границу прешла су и ова четири тенка. Све ове јединице у Лерину је под своју команду ставио дивизијски генерал Јован Јовановић, командант Брегалничке дивизијске области. Људство, наоружање и опрема евакуисани су даље у унутрашњост Грчке, правцем Врбени-Кожани-Гревени-Калампака, док су сви преостали југословенски тенкови уништени у Лерину као неупотребљиви за борбу.(49) Тако су свој борбени пут завршиле јединице из састава Првог батаљона борних кола.

Јединице Другог батаљона борних кола у Априлском рату


.Другим батаљоном борних кола командовао је капетан И класе Љубиша Терзић,(50) добро обучени старешина који је у тенковским јединицама југословенске војске био на служби од октобра 1931, прошавши до рата све дужности, од командира вода до команданта батаљона.(51)
.....Други батаљон (без треће чете) добио је наређење за покрет 4. априла.(52) Кренуо је из Београда железницом, у ноћи 5/6. априла,(53) преко Срема, у сусрет снагама немачке 16. моторизоване и 8. оклопне дивизије. Оне су, после форсирања Драве, надирале од Вировитице према Винковцима и Београду. Када је батаљон стигао у Славонски Брод, Немци су већ били у Винковцима. Славонска и Осјечка дивизија биле су захваћене расулом изазваним деловањем пете колоне, тако да је Немцима био практично отворен пут према Београду.(54) Због пробоја фронта Славонске дивизије 10. априла 1941, Друга југословенска армија била је принуђена да одваја снаге за осигурање свог левог бока, који је до тада затварала Славонска дивизија, те да врши минирање комуникација. Командант Друге армије ангажовао је јединице Другог батаљона борних кола (заједно са моторизованом пионирском четом, 10. пешадијским пуком (са два батаљона) и једном брдском батеријом из састава Босанске дивизије чије су јединице пролазиле кроз Славонски Брод), са задатком да на линији Вуковље- Врановац затворе друм Капела-Батрина-Славонски Брод, и спрече евентуално надирање немачких тенкова тим правцем.
.....Југословенска Врховна команда је крајем дана, услед тешке ситуације код Четврте армије, која се под дејством пете колоне практично распала, наредила да се Прва и Друга армија повуку јужно од Саве. Према том наређењу, Друга армија, у чијем је саставу био и Други тенковски батаљон, требало је да одступи у Босну, поседне одсек Рача (искључно) - ушће Врбаса и затвори правац Брод - Добој - Сарајево. Према истом наређењу, артиљерија је требало да буде употребљена за тучење комуникација.(55) На том правцу наступала је немачка 14. тенковска дивизија.(56) Приликом одступања, Други батаљон борних кола у Добоју су напале усташе и покушале да разоружају војнике и старешине и заплене тенкове. Командант батаљона капетан Љ. Терзић осујетио је овај напад.(57) Приликом упорних и жестоких борби јединица југословенске Друге армије са немачком 14. тенковском дивизијом код Добоја, 15. априла уништено је, односно избачено из борбе, око 20 југословенских тенкова.(5Цоол Жестоке борбе код Добоја трајале су до пред подне,(59) након чега су се преостали југословенски тенкови повлачили под борбом долином реке Босне ка Сарајеву.(60) Према немачким извештајима, једно немачко тенковско извиђачко одељење 14. тенковске дивизије, којим је командовао извесни потпоручник Мендеслох, док је извиђало пут којим се кретала дивизија наишло је на југословенске тенкове, који су такође били на извиђачком задатку. Ово немачко одељење успело је у борби која је уследила да избаци из строја још шест југословенских тенкова.(61) Југословенска Врховна команда је 15. априла пре подне, у вези са ултиматумом команданта немачког 46. корпуса од 14. априла, издала команданту ИИ групе армија и ИВ армије наређење О. Бр. 181 да је закључено примирје са непријатељем пред фронтом ИИ групе армија, која је дејствовала на фронту од пута Зворник - Сарајево па на запад, те да с тим у вези нареде свим трупама и установама да остану на својим местима и да не отварају ватру. У случају наиласка немачких трупа да не пружају отпор, већ да положе оружје. Требало је да буду предузете све мере да се одржи ред и мир и да се не гађају непријатељски авиони.(62) Због наређеног примирја, командант Другог батаљона борних кола није успео да сачува преостале тенкове, али је успео да избегне заробљавање и заједно са краљевском Владом напусти земљу.(63) Јединице немачке 14. тенковске дивизије сустигле су у долини реке Босне остатке батаљона.(64) Ова дивизија, која је надирала преко Бањалуке и Добоја, ушла је у Сарајево 15. априла у 20.45 сати.(65) Заробљене југословенске тенкове Немци су предали усташама.(66)
.....Трећа чета Другог батаљона борних кола извршила је 6. априла 1941. године марш из Скопља, са циљем да уђе у састав Брегалничке дивизије у рејону Штипа. У складу са добијеним борбеним задатком, у поподневним часовима 6. априла чета је посела рејон за одбрану Јежево поље (к. 325). Чета се распоредила око пута, где су биле и јединице 23. пешадијског пука, чији су се предњи делови одбрамбеног распореда налазили на источним падинама Јежевог брда и Лојзанског рида. У ноћи 6/7. априла организовано је садејство тенковске чете са пешадијом и придодатом артиљеријом. Ујутру 7. априла из правца Штипа појавили су се предњи делови из састава немачке СС дивизије Адолф Хитлер. У борби која се развила, придодата југословенска брдско-хаубичка батерија тукла је положаје сопствене тенковске чете. У преподневним сатима 7. априла 23. пешадијски пук повукао се са положаја правцем село Олујић-Велес, док је тенковска чета добила задатак да се под борбом повлачи на десну обалу Вардара код Велеса, где је Брегалничка дивизија организовала положај за упорну одбрану. Чета се повлачила под борбом од положаја до положаја и предвече истог дана нашла се по водовима у одбрамбеном рејону испред села Олујић, затварајући комуникацију село Олујић - Велес. Немци су одлучили да разбију чету енергичним нападом. Пошто њихови тенкови, који су деловали на том правцу, нису имали панцирне муниције прикључили су за тенкове топове ПАК 75 мм и тако их привукли до најпогоднијег заклона, на око 500-600 м од предњег краја распореда југословенске тенковске чете. Топови Пито калибра 37 мм на југословенском тенковима Ренаулт Р35 били су ефикасни на домету од око 400 метара, док је домет немачких противоклопних топова 75 мм био до једног километра. Немачки топови су откачени од тенкова и постављени на ватрене положаје за гађање непосредним нишањењем. Испред тенкова и топова била је истурена пешадија. Док су немачки п. о. топови гађали југословенске тенкове, њихови тенкови и пешадија предузели су снажан јуриш. Њима је пошло за руком да разбију и готово потпуно униште чету. Преживела посада уништених тенкова је заробљена, са командиром чете капетаном Радомиром Турудићем, чији је тенк такође био уништен. Пут за Велес био је на тај начин отворен.(67)

Ескадрон брзих борних кола у Априлском рату


Ескадрон брзих борних кола налазио се у Земуну, са задатком да штити земунски аеродром од евентуалног ваздушног десанта и да води борбу са немачким тенковима уколико продру кроз Срем према Београду.(6Цоол На његовом челу налазио се коњички мајор Душан Г. Радовић, који је основну обуку за тенкисту прошао у Морави- цама у Чехословачкој.(69) Од 6. до 10. априла ескадрон се налазио у кантонману у Земуну. Због продора немачких оклопних јединица из Бугарске ескадрон је, по наређењу команданта Београда, 10. априла упућен на правац Београд-Ниш. Требало је да изврши марш према Нишу, да успостави контакт са јединицама које се бране на том правцу и да на лицу места добије задатак. Истог дана ескадрон је на авалском путу стављен под команду команданта Сремске дивизије и по његовом наређењу продужио је марш путем Младеновац-Аранђеловац, где је у току ноћи стављен под команду команданта ВИ армије, који је лично наредио да ескадрон пређе у Топо- лу.(70) У Тополи су се, поред ескадрона брзих борних кола, налазили штаб ВИ армије, једна ПАВ батерија, једна митраљеска и једна инжењеријска чета.(71) Рано ујутру 11. априла ескадрон се распоредио на положај за одбрану, затварајући пут Младеновац-Топола. Око 10 сати командант армије наредио је да се два тенка упуте у извиђање правцем Топола-Крагујевац. При томе командир тенковског вода није добио никакве податке о непријатељу, већ му је речено да дејствује према конкретној ситуацији.(72) У међувремену, пошто су заузели Крагујевац, Немци су са 4-5 тенкова пре подне тога дана продрли до Тополе.(73) Један југословенски тенк, од два која су била у извиђању, успут се покварио, а други је продужио покрет док се није иза једне окуке изненада сусрео са немачким тенковима. Немци су први отворили ватру. Пошто није имао панцирних граната, командир тенка поручник Љубомир Михајловић наредио је возачу да тенк повуче назад, а затим је известио команданта армије да је наишао на немачку колону. Приликом извлачења и на овом тенку је дошло до квара. Наишли су немачки тенкови. Пошто није имала чиме да се супротстави, а у близини није било ни пешадијских јединица, посада је искочила из тенка и склонила се поред пута.(74) Здружени одред из састава 11. немачке оклопне дивизије је преко Наталинаца око 13 сати изненада упао у Тополу, где се развила улична борба, која је трајала до 15.30 сати.(75) Према извештају команданта југословенске ВИ армије, у току борби неколико југословенских тенкова извршило је противнапад и зауставило немачки напад.(76) Сам командир ескадрона брзих борних кола мајор Душан Радовић успео је, према сведочењима, да уништи три немачка тенка и командно оклопно возило, али је приликом напуштања свог погођеног и запаљеног тенка покошен непријатељском митраљеском ватром.(77) У току борби у Тополи био је уништен цео југословенски тенковски ескадрон.(7Цоол То је био крај једине оклопне јединице из састава југо- словенске Коњице.

.У Априлском рату резултат дејстава југословенских јединица састављених од борбених оклопних средстава био је без већег значаја. Тенковске чете које су употребљене у саставу два здружена одреда (Куманово и Струмички правац) нису успеле да пруже иоле озбиљнији отпор непријатељу. Остале оклопне јединице (два непотпуна тенковска батаљона и једна чета коњичких танкета) такође нису постигле значајније борбене резултате. Први тенковски батаљон није успео ни да се окупи. Чета у Загребу се предала без борбе, тенкови из састава помоћне чете били су уништени у бомбардовању Београда, а преостале тенкове из чете из Сарајева онеспособиле су саме посаде. Други батаљон, попуњен искуснијим и обученијим људством, учествовао је у жестоким борбама око Добоја и био изложен нападима усташке пете колоне из сопствене позадине. Овај батаљон изгубио је у борби највећи број оклопних борбених средстава (26 од 37 тенкова), што само сведочи о чињеници да и најмодернији југословенски тенкови нису били у стању да се супротставе тактички и технички супериорнијим немачким јединицама. За успешно неутралисање југословенских тенковских јединица Немци су вешто користили и противоклопне топове 75 мм, какве југословенска војска није ни имала у сопственом наоружању, док су југословенски Ренои Р35 могли да се носе са добрим делом немачких тенкова који су учествовали у инвазији на Југославију (ПзКпфw И, ИИ и ИИИ са топом од 37 мм, ПзКпфw 38т), али су се немачка тактика и увежбаност посада показале као супериорније. Једини, по сачуваним изворима, донекле успешан отпор непријатељу пружио је ескадрон брзих борних кола у борбама у Тополи, али је и он уништен у току борби. Укупан утисак о дејству југословенских тенковских јединица у Априлском рату се, према свему изреченом, ни у чему не може разликовати од оцене о држању целокупне војске, која је уз неке појединачне примере храбрости и испољавања самоиницијативе била захваћена дефетизмом, деловањем пете колоне и ненавикнута на борбу са савременим ратним средствима, те је успела да пружи само спорадичан и краткотрајан отпор. Ипак, ако се узме у обзир да су Немци рат на Западном фронту 1940. године добили не снагом бројки већ супериорнијом тактиком, у случају Југославије на страни Вермахта је поред тактике и увежбаности трупа, била и бројност и квалитет технике.