09-12-2015, 07:26 PM
Из мемоара Манојла Кораћа, 18. новембар 1941:
Пред вече прикупих батаљон и кретох за Белановицу. У путу ме срете курир мајора Калабића са наређењем да са батаљоном што пре избијем живковачкој школи и да у близини школе поседнем погодне положаје према Аранђеловцу и сачекам групу комуниста, који из тога правца наступају према Белановици. Да би најкраћим путем избио што пре овој школи, пошто је терен непознат, беше ми потребан путовођа. У том моменту наиђе један младић у друштву једне жене. Одакле сте, упитах их. ''Ту, из околине'', одговарају они, а то је 4-5 км. од живковачке школе. Упитах младића да ли зна где је живковачка школа и колико километара има до ње. ''Не знам'', дрско одговори он. Како то да не знаш за живковачку школу, велим му, кад у њеној околини живиш. Он опет понови да не зна где је школа. Видим да очигледно избегава да нам покаже пут и да је он комунистички настројен, ако већ није неки комунистички курир или функционер. Због тога наредих, те му на лицу места ударише 25 батина. Чим доби 5-6 батина, поче да кука и запомаже: ''Знам господине, знам господине, живковачка школа је ту близу, ево је одмах иза брда'' - али му то није помогло. Добио је пуну меру.
Његова жена гледа и ћути. Кад му ударише батине, она рече: ''Е, господине, кад га убисте, ето вам га''. Окрете се и оде кући.
Младић устаде и после добивених 25 батина најљубазније нас најкраћим и најприкладнијим путем доведе живковачкој школи, те се са мном поздрави и оде кући и својој жени, која је вероватно мислила да је он са ових 25 штапова ударених по туру, пребијен и онеспособљен за даљи живот.
Овај пример наведох колико да се види, са каквим и коликим тешкоћама је 1941. била скопчана наша света српска борба за српску веру православну, за спас и опстанак свога народа, за Краља и Отаџбину. Ето, овај младић нам не хтеде ни пут показати и ако је то ту у његовом селу, а камо ли да нам учини неке друге веће услуге. Ми смо, ето, чак из округа Ужичког дошли ту, пред његову кућу, да се боримо за његов спас, за спас његове куће и породице, за спас српских светиња и српског народа, али он то не увиђа. Он слепо верује у оно што чује од друге стране, од комуниста, и тако полако и сигурно тоне у комунистичку пропаганду, у њихов понор, у пропаст, али то не види и не осећа.
Пред вече прикупих батаљон и кретох за Белановицу. У путу ме срете курир мајора Калабића са наређењем да са батаљоном што пре избијем живковачкој школи и да у близини школе поседнем погодне положаје према Аранђеловцу и сачекам групу комуниста, који из тога правца наступају према Белановици. Да би најкраћим путем избио што пре овој школи, пошто је терен непознат, беше ми потребан путовођа. У том моменту наиђе један младић у друштву једне жене. Одакле сте, упитах их. ''Ту, из околине'', одговарају они, а то је 4-5 км. од живковачке школе. Упитах младића да ли зна где је живковачка школа и колико километара има до ње. ''Не знам'', дрско одговори он. Како то да не знаш за живковачку школу, велим му, кад у њеној околини живиш. Он опет понови да не зна где је школа. Видим да очигледно избегава да нам покаже пут и да је он комунистички настројен, ако већ није неки комунистички курир или функционер. Због тога наредих, те му на лицу места ударише 25 батина. Чим доби 5-6 батина, поче да кука и запомаже: ''Знам господине, знам господине, живковачка школа је ту близу, ево је одмах иза брда'' - али му то није помогло. Добио је пуну меру.
Његова жена гледа и ћути. Кад му ударише батине, она рече: ''Е, господине, кад га убисте, ето вам га''. Окрете се и оде кући.
Младић устаде и после добивених 25 батина најљубазније нас најкраћим и најприкладнијим путем доведе живковачкој школи, те се са мном поздрави и оде кући и својој жени, која је вероватно мислила да је он са ових 25 штапова ударених по туру, пребијен и онеспособљен за даљи живот.
Овај пример наведох колико да се види, са каквим и коликим тешкоћама је 1941. била скопчана наша света српска борба за српску веру православну, за спас и опстанак свога народа, за Краља и Отаџбину. Ето, овај младић нам не хтеде ни пут показати и ако је то ту у његовом селу, а камо ли да нам учини неке друге веће услуге. Ми смо, ето, чак из округа Ужичког дошли ту, пред његову кућу, да се боримо за његов спас, за спас његове куће и породице, за спас српских светиња и српског народа, али он то не увиђа. Он слепо верује у оно што чује од друге стране, од комуниста, и тако полако и сигурно тоне у комунистичку пропаганду, у њихов понор, у пропаст, али то не види и не осећа.