09-12-2015, 07:27 PM
Занимљиво је ово што Кораћ пише за свештенике. Практично, због тотално уврнуте ситуације кад свештеник оде у комунисте, испадало је да у пракси пример једног таквог свештеника вреди као примери 10 других свештеника:
Није никакво чудо што су у тим данима цркве биле затворене. Један приличан број свештеника придружио се комунистима, било као борци са пушкама, било као њихови помагачи и симпатизери. Они који су остали у својим парохијама, а симпатисали су или помагали комунисте, запоставили су цркву, а они што су се са пушком у руци придружили комунистима, забрањивали су осталим свештеницима да отварају цркве и да служе. Оваквих свештеника било je много, од којих ћу навести само неколико имена.
Свештеник Стева Поповић из Ужица, иначе љишки парох, био је затворен у Љигу као комуниста. Један други свештеник, парох једне од парохија у срезу Космајском, чије ми је име за сада непознато (име овог свештеника аутор објављује на наредним страницама - прим. ред), рањен је 17. новембра 1941. од стране четника у с. Босути, среза Качерског, у борби противу комуниста и као рањеник пренет у босутску школу, где је у току ноћи 17/18. новембра умро од задобивене ране.
Свештеник парохије у Крупњу (срез Рађевски - Подриње) Влада Зечевић, од првих дана јула 1941. био је на челу једног комунистичког одреда, кога је водио и са којим је оперисао кроз све време окупације. Сада је код Тита постао министар унутрашњих послова.
Није никакво чудо што су ова три свештеника, као и многи други, знани и незнани, активни борци, симпатизери или помагачи, сељаци и интелектуалци, отишли путем комуниста, кад стари прота, Милан Смиљанић, из села Равни, среза Ужичког, свештеник из старе свештеничке куће од пре 200 година, под симболом црвене петокраке звезде држи говор у Београду, у Титовој скупштини и каже да крсту ништа не смета црвена петокрака звезда (''Политика'' од 21. јануара 1946, бр. 12.202, страна 1).
Због оваквог данашњег схватања и рада и старијих и млађих, нарочито ужичких свештеника, верујем да се и кости старог и познатог националног борца, поч. проте Милана Ђурића, преврћу у ужичком гробљу.
Од тада, као и пре тога, обраћао сам нарочиту пажњу на рад свештеника и на отправљање њихове службе у црквама, а народу сам увек саветовао, чак и наређивао, кажњавао и претио батинама, да редовно посећује богомоље.
Није никакво чудо што су у тим данима цркве биле затворене. Један приличан број свештеника придружио се комунистима, било као борци са пушкама, било као њихови помагачи и симпатизери. Они који су остали у својим парохијама, а симпатисали су или помагали комунисте, запоставили су цркву, а они што су се са пушком у руци придружили комунистима, забрањивали су осталим свештеницима да отварају цркве и да служе. Оваквих свештеника било je много, од којих ћу навести само неколико имена.
Свештеник Стева Поповић из Ужица, иначе љишки парох, био је затворен у Љигу као комуниста. Један други свештеник, парох једне од парохија у срезу Космајском, чије ми је име за сада непознато (име овог свештеника аутор објављује на наредним страницама - прим. ред), рањен је 17. новембра 1941. од стране четника у с. Босути, среза Качерског, у борби противу комуниста и као рањеник пренет у босутску школу, где је у току ноћи 17/18. новембра умро од задобивене ране.
Свештеник парохије у Крупњу (срез Рађевски - Подриње) Влада Зечевић, од првих дана јула 1941. био је на челу једног комунистичког одреда, кога је водио и са којим је оперисао кроз све време окупације. Сада је код Тита постао министар унутрашњих послова.
Није никакво чудо што су ова три свештеника, као и многи други, знани и незнани, активни борци, симпатизери или помагачи, сељаци и интелектуалци, отишли путем комуниста, кад стари прота, Милан Смиљанић, из села Равни, среза Ужичког, свештеник из старе свештеничке куће од пре 200 година, под симболом црвене петокраке звезде држи говор у Београду, у Титовој скупштини и каже да крсту ништа не смета црвена петокрака звезда (''Политика'' од 21. јануара 1946, бр. 12.202, страна 1).
Због оваквог данашњег схватања и рада и старијих и млађих, нарочито ужичких свештеника, верујем да се и кости старог и познатог националног борца, поч. проте Милана Ђурића, преврћу у ужичком гробљу.
Од тада, као и пре тога, обраћао сам нарочиту пажњу на рад свештеника и на отправљање њихове службе у црквама, а народу сам увек саветовао, чак и наређивао, кажњавао и претио батинама, да редовно посећује богомоље.