[херцеговац]

Е да се вратим на оца Митрофана који је један у низу великих духовника и подвижника Свете Горе, гдје колико се сјећам биран два пута за протоса Свете Горе.

Милан Мишулић је 1961. године заједно са још два своја саборца Српским добровољцима Браном Јовановићем и Крстићем отишао у манастир Хиландар на Свету Гору Атонску. Ту су се сва тројица замонашили и добили монашка имена: Мишулић постаде монах Митрофан, Јовановић отац Арсеније и Крстић отац Симеон.

Да није било њега и његовог рада и ове двојице његове сабраће сада би све оно што чини Хиландар било Грчко.

1961. године у Хиландару се налазило само неколико јако старих монаха Срба. По Византијским законима, који још увек важе за Свету Гору, ако број монаха спадне изпод 8 онда Грци аутоматски преузимају манастир као што је био случај са грузијским манастиром и још некима.

Онда одлази добровољачки командант Вита Радојичић, монашки отац Јован, а после им се придружио и Богдан Штекић, монашки отац Јустин.

Поента је да СДК, Стражу... нису чинили Марсовци него Срби. У СДК већином омладина и пријератни чланови Богомољачког покрета, тј. свјесни Срби и национално и вјерски.

Наравно,
за своја увјерења и рад се одговара послије рата. Управо за то је потребан отклон, а не острашћеност у просуђивању историје да би се добила јасна слика ко је шта и гдје радио!

Зато ти је јасан примјер војводе Павла Ђуришића. Он је засрао и гдје није стигао. Послије рата би сигурно одговарао, при том не мислим на његово повлачење са народом.

Не знам какво мишљење имаш о Павлу?