16-12-2015, 11:44 AM
Одличан текст Срђана Цветковића:
DA li je Milan Nedić, predsednik srpske vlade pod nemačkom okupacijom i u Drugom svetskom ratu, isto što i Vidkun Kvisling za Norvešku, Ante Pavelić za Hrvatsku ili je "srpska majka"?
To pitanje je ponovo aktuelno u srpskoj javnosti povodom zahteva porodice za njegovu rehabilitaciju. Neke stranke i "antifašističke" organizacije čak su izašle sa zahtevom da se onemogući porodici da uopšte podnese taj zahtev iako se to kosi sa osnovnim normama i principima pravne države. Ipak, iako se duboko ne slažem sa jurišniciima, odmah da kažem da sam protiv Nedićeve rehabilitacije.
Zašto?
Nedić je bio predsednik kolaboracionističke vlade pod nemačkom okupacijom i ta bi ga činjenica kandidovala na sud i da nije bilo komunističke revolucije već da su pobedile snage verne vladi u Londonu bez obzira na to da li je odgovoran i u kojoj meri za zločine. Nedić, Kosta Pećanac i Ljotić su kao izdajnici zemlje od strane vlade u Londonu stavljeni na spisak za suđenje zbog teškog dela veleizdaje. Nedićeve i Ljotićeve snage su pored komunista progonile i pristalice Ravnogorskog pokreta otpora sve do pred kraj rata. Dražini komandosi su izvršili atentat na šefa kabineta Miloša Masalovića, visoke funkcionere Ceku Đorđevića i Dragomira Lukića. U mnogim krajevima vodio se trostruki građanski rat između prokomunističkog pokreta, rojalista i Nedićevih snaga.
Ipak, Nedić se ne može izjednačiti s Pavelićem, Kvislingom, pa ni s Petenom u Francuskoj. Nedić nije dobrovoljno i sa oduševljenjem prihvatio mesto predsednika vlade niti je sa cvećem sačekao Nemce kao oslobodioce, niti je bio peta kolona. On se tek posle Aprilskog rata i razaranja zemlje i velike opšte i lične tragedije u uslovima surovih nemačkih odmazdi i ucena prihvatio da sedne u "vruću" stolicu, oko koje se nisu baš otimali. Njegovi apologeti čak tvrde da je bio svestan da će Nemačka izgubiti rat, a on biti kažnjen na sudu. Pravdao je odluku interesima naroda koji treba da opstane u uslovima genocida u NDH i hiljada izbeglica sa okupiranih područja Jugoslavije (više hiljada Slovenaca i drugih!) i realnom pretnjom rasparčavanja i onog što je ostalo od Srbije. U uslovima "sto za jednoga" propagirao je red, rad i mir dok oluja ne prođe i pokušavao da uguši pokrete otpora smatrajući da donose prevelike žrtve i provociraju odmazde. Neki istoričari ističu da je Nedićeva vlada bila tehnička i marionetska, nije bila, poput Petenove, tako aktivna u donošenjeu antisemitskih zakona niti učestvovala u Holokaustu. Srpski vojnici se nisu borili na strani nemačke pod Staljingradom...
Nedić je krajem 1945. uhapšen i izručen od saveznika revolucionarnim vlastima. Označen je od Državne komisije kao ratni zločinac i kolaboracionista. Isleđivala ga je Ozna sve dok nije objavljeno da je 5. februara 1946. skočio kroz prozor i izvršio samoubistvo u zgradi Ozne u Zmaj Jovinoj ulici u Beogradu. Skakanje kroz prozor iz istražnih prostorija Ozne nije bila retka pojava, pa je to kod mnogih otvorilo spekulacije da je umro "u prisustvu vlasti". Kako je moguće da podebeli i vremešni Nedić kao najčuvaniji zatvorenik umakne mladim oznašima i skoči kroz prozor? Ukoliko je verzija u ubistvu tačna, postavlja se pitanje zašto bi vlasti izbegavale javno suđenje Nediću poput javnog procesa Dragoljubu Mihailoviću? Došao sam do neka dva moguća odgovora.
Najpre, posle rata se težilo simetriji i širio se mit o jednakom doprinosu NOB i žrtvama koje su podneli jugoslovenski narodi. Srbi su, po toj teoriji, imali Nedića, (neki su tu uguravali i Mihailovića), a Hrvati Pavelića kao kolaboracionistu i zločinca. Pošto je Nedić bio već toliko "crn" i izjednačen u propagandi sa Pavelićem, vlastima nije odgovarao javni proces poput Mihailovićevog. Vlasti ne bi ništa dobile, a advokati i Nedić bi ukazivali da "đavo nije baš tako crn", da ima "olakšavajućih okolnosti", mogućih zasluga, izašle bi na videlo nesporne razlike u prirodi njegove kolaboracije i Pavelića i drugih... Dakle, mogla bi se samo poremetiti ravnoteža u krivici.
Nedićev javni proces bi svakako imao publicitet, a na javnom procesu bi bio nezgodan svedok po pitanju odnosa prema pripadnicima Jugoslovenske vojske u otadžbini koji su u propagandi gurani ka kolaboraciji, a u stvarnosti proganjani od kolaboranata. Moguće da bi se demistifikovala priča o jednakosti JVuO i Nedića. Treba znati da su sudski procesi tada bili predstava za javnost i precizno su režirani. Ideal je bilo sudstvo kao produžena ruka i instrument partije i kao avangarda radničke klase. Stoga je Mihailoviću i Slobodanu Jovanoviću odigrana predstava, i to sa najcrnjim nedićevcima i ljotićevcima protiv kojih su se borili kako bi se unizio i uništio njihov kredibilitet i ugled. Kod Nedića javne predstave nisu mogle doneti korist, dovoljno kompromitovan i duboko na strani poraženih, označen od vlade u Londonu, kao izdajnik bio je viđen za srpskog Pavelića.
Ipak, iako po nama nije ni Pavelić, niti Kvisling, Nedić bi kao dokazani kolaborant, predsednik okupacione vlade, bio u svakoj zemlji osuđen. Jedino što je pitanje da li bi mogao da pred sudovima u demokratskoj državi dobije vremensku kaznu umesto smrtne. U tom slučaju bi prošao kao francuski kolaboracionist general Peten, što je možda i njegova prava mera.
dr Srđan Cvetković, Institut za savremenu istoriju
DA li je Milan Nedić, predsednik srpske vlade pod nemačkom okupacijom i u Drugom svetskom ratu, isto što i Vidkun Kvisling za Norvešku, Ante Pavelić za Hrvatsku ili je "srpska majka"?
To pitanje je ponovo aktuelno u srpskoj javnosti povodom zahteva porodice za njegovu rehabilitaciju. Neke stranke i "antifašističke" organizacije čak su izašle sa zahtevom da se onemogući porodici da uopšte podnese taj zahtev iako se to kosi sa osnovnim normama i principima pravne države. Ipak, iako se duboko ne slažem sa jurišniciima, odmah da kažem da sam protiv Nedićeve rehabilitacije.
Zašto?
Nedić je bio predsednik kolaboracionističke vlade pod nemačkom okupacijom i ta bi ga činjenica kandidovala na sud i da nije bilo komunističke revolucije već da su pobedile snage verne vladi u Londonu bez obzira na to da li je odgovoran i u kojoj meri za zločine. Nedić, Kosta Pećanac i Ljotić su kao izdajnici zemlje od strane vlade u Londonu stavljeni na spisak za suđenje zbog teškog dela veleizdaje. Nedićeve i Ljotićeve snage su pored komunista progonile i pristalice Ravnogorskog pokreta otpora sve do pred kraj rata. Dražini komandosi su izvršili atentat na šefa kabineta Miloša Masalovića, visoke funkcionere Ceku Đorđevića i Dragomira Lukića. U mnogim krajevima vodio se trostruki građanski rat između prokomunističkog pokreta, rojalista i Nedićevih snaga.
Ipak, Nedić se ne može izjednačiti s Pavelićem, Kvislingom, pa ni s Petenom u Francuskoj. Nedić nije dobrovoljno i sa oduševljenjem prihvatio mesto predsednika vlade niti je sa cvećem sačekao Nemce kao oslobodioce, niti je bio peta kolona. On se tek posle Aprilskog rata i razaranja zemlje i velike opšte i lične tragedije u uslovima surovih nemačkih odmazdi i ucena prihvatio da sedne u "vruću" stolicu, oko koje se nisu baš otimali. Njegovi apologeti čak tvrde da je bio svestan da će Nemačka izgubiti rat, a on biti kažnjen na sudu. Pravdao je odluku interesima naroda koji treba da opstane u uslovima genocida u NDH i hiljada izbeglica sa okupiranih područja Jugoslavije (više hiljada Slovenaca i drugih!) i realnom pretnjom rasparčavanja i onog što je ostalo od Srbije. U uslovima "sto za jednoga" propagirao je red, rad i mir dok oluja ne prođe i pokušavao da uguši pokrete otpora smatrajući da donose prevelike žrtve i provociraju odmazde. Neki istoričari ističu da je Nedićeva vlada bila tehnička i marionetska, nije bila, poput Petenove, tako aktivna u donošenjeu antisemitskih zakona niti učestvovala u Holokaustu. Srpski vojnici se nisu borili na strani nemačke pod Staljingradom...
Nedić je krajem 1945. uhapšen i izručen od saveznika revolucionarnim vlastima. Označen je od Državne komisije kao ratni zločinac i kolaboracionista. Isleđivala ga je Ozna sve dok nije objavljeno da je 5. februara 1946. skočio kroz prozor i izvršio samoubistvo u zgradi Ozne u Zmaj Jovinoj ulici u Beogradu. Skakanje kroz prozor iz istražnih prostorija Ozne nije bila retka pojava, pa je to kod mnogih otvorilo spekulacije da je umro "u prisustvu vlasti". Kako je moguće da podebeli i vremešni Nedić kao najčuvaniji zatvorenik umakne mladim oznašima i skoči kroz prozor? Ukoliko je verzija u ubistvu tačna, postavlja se pitanje zašto bi vlasti izbegavale javno suđenje Nediću poput javnog procesa Dragoljubu Mihailoviću? Došao sam do neka dva moguća odgovora.
Najpre, posle rata se težilo simetriji i širio se mit o jednakom doprinosu NOB i žrtvama koje su podneli jugoslovenski narodi. Srbi su, po toj teoriji, imali Nedića, (neki su tu uguravali i Mihailovića), a Hrvati Pavelića kao kolaboracionistu i zločinca. Pošto je Nedić bio već toliko "crn" i izjednačen u propagandi sa Pavelićem, vlastima nije odgovarao javni proces poput Mihailovićevog. Vlasti ne bi ništa dobile, a advokati i Nedić bi ukazivali da "đavo nije baš tako crn", da ima "olakšavajućih okolnosti", mogućih zasluga, izašle bi na videlo nesporne razlike u prirodi njegove kolaboracije i Pavelića i drugih... Dakle, mogla bi se samo poremetiti ravnoteža u krivici.
Nedićev javni proces bi svakako imao publicitet, a na javnom procesu bi bio nezgodan svedok po pitanju odnosa prema pripadnicima Jugoslovenske vojske u otadžbini koji su u propagandi gurani ka kolaboraciji, a u stvarnosti proganjani od kolaboranata. Moguće da bi se demistifikovala priča o jednakosti JVuO i Nedića. Treba znati da su sudski procesi tada bili predstava za javnost i precizno su režirani. Ideal je bilo sudstvo kao produžena ruka i instrument partije i kao avangarda radničke klase. Stoga je Mihailoviću i Slobodanu Jovanoviću odigrana predstava, i to sa najcrnjim nedićevcima i ljotićevcima protiv kojih su se borili kako bi se unizio i uništio njihov kredibilitet i ugled. Kod Nedića javne predstave nisu mogle doneti korist, dovoljno kompromitovan i duboko na strani poraženih, označen od vlade u Londonu, kao izdajnik bio je viđen za srpskog Pavelića.
Ipak, iako po nama nije ni Pavelić, niti Kvisling, Nedić bi kao dokazani kolaborant, predsednik okupacione vlade, bio u svakoj zemlji osuđen. Jedino što je pitanje da li bi mogao da pred sudovima u demokratskoj državi dobije vremensku kaznu umesto smrtne. U tom slučaju bi prošao kao francuski kolaboracionist general Peten, što je možda i njegova prava mera.
dr Srđan Cvetković, Institut za savremenu istoriju
Иде Џиџа кроз планине
гони српске душманине,
издајице Русе, Немце,
крџалије љотићевце.