[Ројалист]

Црногорски сценарио ушао је у завршну фазу у северној српској покрајини кампањом “И ја сам Војвођанин” уочи последњег пописа становништва, иза које нико званично није стао, а на коју је судећи бар по закупљеним билбордима потрошен велики новац. Резултат је додуше тек неколико хиљада људи који су се изјаснили као “Војвођани”, а који би се, да је и даље СФР Југославије, изјаснили листом као Југословени. Много је људи на том простору пореклом из мешовитог брака, и разумљива криза идентитета неких од њих у овом тешком времену њихова је приватна ствар. Међутим злоупотреба те појаве има за циљ да се покаже да ни бројчана надмоћност Срба у Војводини није довољна да се зауставе планови свођења Србије на “београдски пашалук”, стварајући нови идентитет – “војвођански”, дајући му постепено права на државност. У том смислу фалсификује се и историја, која по ауторима и извођачима тог плана почиње од Друге седнице АВНОЈ-а.

Бити незналица исувише је фина реч за оне који не желе да прихвате непобитан аргуменат да је смисао аутономије простора северно од Саве и Дунава постојао у Аустро-Угарској, и да је престао да постоји присаједињењем северних српских земаља Краљевини Србији. Дана 25. новембра, године 1918., сазвана је Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, која је прогласила присаједињење ових региона Краљевини Србији. Тиме су Банат, Бачка и Барања постали саставни део Србије. Тек након тога, 1. децембра 1918. године, Краљевина Србија се ујединила са Државом Срба, Хрвата и Словенаца, која је трајала свега око месец дана по завршетку Првог светског рата, чиме је коначно формирана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Срем као део територије где је српски народ био не само већински, већ и народ са правом државотворности поменуте краткотрајне Државе Словенаца, Хрвата и Срба, постао је део заједничке Краљевине СХС. Ни трага о аутономији. Све до Другог заседања АВНОЈ-а, када је након многобројних чистки унутар “комунистичког” покрета убачено “кукавичје јаје” у већ поменути устав из 1974. Само они који не знају да је српска традиционална капа шајкача пореклом и Шајкашке, из Бачке, као капа елитних борбених јединица састављених од Срба Шајкаша који су штитили Аустро-угарско царство, а самим тим и Европу од Турске, не могу да схвате да посебност простора данашње Војводине јесте управо у томе да је баш ту српско национално осећање било најснажније. Зато и не чуди да је баш Српска Војводина у центру пажње многих “невладиних” организација које чекају миг како би, надају се, баш они били ти који ће закуцати последњи клин на крст распећа Србије, манипулишући јавношћу, а посебно националним мањинама са којима су Срби одвајкада живели у миру на овим просторима. Историја је јасна, осим онима који не желе да је знају, осим онима којима су пуна уста Војводине, док Барању која је њен саставни део ни не помињу.