[Chicot]

Занимљив запис оставио је Херберт Хувер у својој књизи : Freedom Betrayed.
http://books.google.rs/books?id=ugFyjRLH...961&f=true


Овде ћу се осврнути на неке делове од значаја за тему.
Прво, Хувер тврди да су записници са конференција (конкретно Квебек и Каиро-Техеран) непотпуни, тј да су изостављени многи документи који би пружили јаснију и куд и камо тачнију слику преговора и договора „Велике тројице“ и околности под којима су настала. Једна од тврдњи је да би многи такви документи шкодили реномеу учесника на конференцијама на челу са Рузвелтом.
У поглављу 48, Квебек, он дословно каже: званични документи са ове конференције никада нису објављени! Најважније детаље сазнајемо из послератних публикација идатих од стране учесника на Квадрант конференцији..
Ту налазимо на податак да се Черчил на овој, као и на Секстант конференцији активно залагао за акције на „меком трбуху Европе“ , прецизније, искрцавање на Балкан. Један од разлога је и тај што би се на тај начин спречила послератна доминација Совјета на овом подручју.
У каснијим поглављима која се односе на Секстант, Хувер описује Рузвелтову улогу (погл.50):
Уништавање и разградња империја. Не само Немачке, Италијанске и Јапанске, него подједнако и Британске, Француске и Холандске. Једини изузетак који није обухватао његов програм је нова империја – Совјетски Савез.
Тај процес разградње Британске империје је почео августа 41, када је донешена Атлантска Повеља. Други корак је ленд –лиз пројекат потписан са Британцима (на основу ленд лиза Британцима је испоручено троструко више материјала него Совјетима, између осталог и око 185.000 возила и 12000 тенкова,: http://www.history.army.mil/books/AMH/AMH-22.htm) . Априла 42, Рузвелт шаље свог изасланика Вилијама Филипса у Индију да подгрева националисте у борби за независност...

У поглављу 51, поново се осврће на проблем некомплетности докумената садржаних у официјелним записницима са конференција. Поред посредних доказа за своју тврдњу, он наводи целокупно писмо које му је упутио Професор Доналд М. Дозер 15.Августа 1961, непосредно након објављивања књигу докумената са ратних конференција. Професор Дозер је био члан тима који се бавио прикупљањем и припремањем документације за прво издање, 1957. Он је уложио жесток протест против брисања и избацивања мноштва важних докумената из компилације те је стога„ослобођен дужности“.
Ово су неки делови његовог писма:
„Као оригинални истраживач и сакупљач документације са Каиро-Техеранске конференције у историјском одељењу Стејт Департмента знам да је издање Стејт Дипартмента од пре неколико недеља непотпуно и да не укључује комплетну документацију са тих конференција. Када сам почео рад на овом послу, 1953, био сам шокиран малим бројем докумената у архиви Стејт Департмента. Као што знате, припреме за ове конференције није вршио Стејт Департмент већ Бела Кућа. Када нам је додељен задатак да припремимо материјал, сви покушаји надлежних из нашег одељења да прикупимо информације из Пентагона и Хајд Парка остали су узалудни.Упркос јавном обећању да ће сва релеванта документација која се тиче ратних конференција бити објављена, постојао је јак отпор према томе, и то не, пре свега због националне безбедности већ да би се заштитила историјска и политичка репутација појединаца. Шта више, нека документа нисам видео у издању из 1957 – нпр Рузвелтово писмо конгресмену Мруку од 6.марта 1944- је свакако фалсификат... Што се тиче документације која је брисана и суспендована ово су најкрупнији пропусти:
1. Искључена је, по мом мишљењу, важна документација о следећим питањима: послератни статус Немачке, однос према Совјетима, проблем Пољске, Југославије, помоћ Кини...“
2. Избачена је важна документација са кључног састанка Рузвелта и Стилвела у којем се показује да је Стаљин убедио Рузвелта да одустане од помоћи Чианг Каи Шеку обећане неколико дана раније што је за директну последицу имало комунизацију Кине.
3. Документација са састанака 22-26.новембра у којима Рузвелт обећава помоћ Кинеском лидеру и (б) која открива Рузвелтову понуду Стаљину у виду 1/3 италијанске флоте.
4. Рузвелтов каблограм Черчилу у којем предлаже да се Совјети укључе у заједнички штаб, и да им дају на располагање све логистичке и стратешке информације, а да заузврат не треба ттражити исто од Совјета. Ово су подржали генерали Маршал, Лихју, Кинг и Арнолд.“

У поглављу 53, наводи се став генерала Марка Кларка, главнокомандујућег на италијанском фронту након именовања Ајзенхауера за шефа операције Оверлорд, а по питању војних и политичких последица одбијања војног присуства на Балкану:
„Кампања која је могла да измени целу историју односа Запада и Совјета је пропуштена. То су одлуке донешене на највишем нивоу и из разлога који превазилазе моје компентенције. Међутим, могу да говорим са војне тачке гледишта, шта је могло бити постигнуто да је постојала воља да војска остане груписана (у Италији). Не само по мом, већ и по мишљењу већине експерата који су упућени у ово бојиште,слабљење фронта у Италији ради инвазије јужне Француске – уместо инвазије балкана – је једна од најкрупнијих политичких грешака донетих у рату...Стаљин је на Секстант конференцији чинио све да наше снаге удаљи од балкана. Због тога се толико залагао за Анвил операцију, која би наше снаге удаљила од централне Европе...Касније сам, у Аустрији, схватио у потпуности колики је наш пропуст био у неодласку на Балкан. Не само да би се тиме скратио рат, већ би и Совјетски утицај тамо био драстично умањен...Наша одлука да останемо подаље од Балкана, Немце је недељама збуњивала... “