09-05-2016, 03:11 PM
Оно што пишете јесте тачно у теорији и под неким условима и у пракси, али реалност је нешто другачија.
На пример:
Такво нешто се догађа скоро посвуда, и у демократским и у социјалистичким земљама, под републичким и под монархијским уређењом.
Међутим, ја се са том идејом не слажем.
Рећи ћу нешто које ће Вам испасти хуљно: верујем у интервенцију државе у економију, у нека посебна доба развоја, поготово у неким пољима, као што су сировина, инфраструктуре, тешка индустрија.
Италија је после Другог светског рата имала један велики економски раст. То је био такозвани „економски бум“.
Полуострво је тада у привреди расло исто колико и Немачка и претворило се од сељачке у једну од највише индустријализованих земаља на свету. Италијанско „економско чудо“ је многе тада изненадило.
Ево, веровали или не, тада је добар део индустријског капитала био у рукама државе.
На пример:
Милослав Самарџић Пише:На пример, код нас се за ово користи термин либерални капитализам. А доказује се тиме што рецимо радници имају 200 евра месечно у некој приватној фирми. Рецимо у некој грађевинској фирми. А зашто имају само 200 евра? Зато што у грађевинском сектору најбоље послове на незаконит начин добије неко близак властима. (Или неко ко је већ у власти а има фирму, рецимо Ђилас из ДС је држао монопол на огласни простор.) Онда осталима остају само лоши послови и мало новца за плате. А да није тог монопола власти, била би већа конкуренција, тај ко има 200 евра прешао би у фирму која даје већу плату. Дакле, проблем је што нема капитализма, а не што га има. Другим речима, проблем је што је систем (нео)социјалистички.То није социјализам, то је корупција.
Такво нешто се догађа скоро посвуда, и у демократским и у социјалистичким земљама, под републичким и под монархијским уређењом.
Милослав Самарџић Пише:Сада, неколико дана уочи избора од 24. априла, јасно је да ће победити Вучић, јер држи монопол над главним медијима. Као што је уочи избора 1990. године било јасно да ће победити Милошевић. Да су постојали избори у време Ј. Б. Тита, победник би се такође унапред знао.То се такође догађа и у демократским земљама. Онај ко победи у изборима, поставља своје људе на врху државне телевизије и у установама.
С друге стране, у капитализму је незамисливо да једна особа, или једна партија, толико доминирају медијима – било уочи избора, или иначе. Такође је незамисливо да се после избора дели “ратни плен“ у виду руководећих места у јавном сектору и државној управи.
Милослав Самарџић Пише:Према том концепту, уколико је мањи утицај државе на економију, утолико је та економија боља.Знам за тај концепт, на Западу то је доминантна идеја.
Међутим, ја се са том идејом не слажем.
Рећи ћу нешто које ће Вам испасти хуљно: верујем у интервенцију државе у економију, у нека посебна доба развоја, поготово у неким пољима, као што су сировина, инфраструктуре, тешка индустрија.
Италија је после Другог светског рата имала један велики економски раст. То је био такозвани „економски бум“.
Полуострво је тада у привреди расло исто колико и Немачка и претворило се од сељачке у једну од највише индустријализованих земаља на свету. Италијанско „економско чудо“ је многе тада изненадило.
Ево, веровали или не, тада је добар део индустријског капитала био у рукама државе.
Милослав Самарџић Пише:А јел се у Италији и уопште на Западу користе термини ''социјална помоћ'', ''социјално осигурање'', и сл? Дакле да ли је реч ''социјал'' уграђена у механизам као асоцијација на нешто позитивно?Да, користе се термини као "социјална шкрба" за здравствени систем, пензије, "социјални амортизери" за помоћ онима који су изгубили посао, итд