[Милослав Самарџић]

Самарџићу,
оно што пишете у чланку чини ми се углавном је тачно.
Нисам ја економиста који би могао стручно судити о томе, али чини ми се да требају за то и неки повољни услови.
Неке западне земље су оствариле свој развој преко либералног капитализма у неким прошлим временима. Чини ми се, имале су довољно време за то, имале ресурсе, често из колонијалних територија, имале су на располагању велико тржиште и није било тада умешања страног капитала.
Тачно је то да капитализам функционише где има и закон, то јест једно повољно законодаство, правила, нека ограничења. У ту категорију може се можда сврставати „граница“, то јест средство којим су неке земље успеле да сачувају своја предузећа од стране конкуренције.
Сада ми видимо да су велике економске силе тражиле од сиромашнијих, од оних које су касно стигле до тог капиталистичког развоја, да заједно такмиче у економском тржишту. То је данашња глобализација. То је као да би Карл Љујс тражио од једног ћопавог да трчи заједно са њим. То није равноправно такмичење.
То је оно што се заправо назива „неолиберализам“, то јест један агресивнији вид либерализма који тражи да многа правила, многи закони пропадну, и да то буде у корист јаких.

Мислио сам на капитализам у оквиру једне државе. Ако се укључи међународни фактор, свакако си у праву за поређење са Карлом Луисом (Карл Луис, тако се пише и изговара на српском) и богаљом. Зашто за ту међународну компоненту користиш термин ''неолиберализам''? То је негација капитализма.
Драго ми је што си рекао то за закон. То је нама овде у Србији најважније - а наравно питање је како то успети, када неки моћни странци подмите политичаре да раде у њиховом интересу.